‘Вујаклија’, лексикон страних речи као „симбол дома који држи до писмености”

Када бисмо почели да пребирамо по кућним библиотекама већине домова у Србији и бившој Југославији, велика је вероватноћа да бисмо у једном тренутку набасали на његово височанство „Лексикон страних речи и израза“ Милана Вујаклије.

„Сећам се још из раног детињства да је свака породица имала његов речник – ако би породица поседовала две књиге, једна од њих је био Вујаклија„, каже Рајна Драгићевић, професорка Филолошког факултета у Београду.

Ово капитално дело „најпознатијег и најпризнатијег лексикографа у региону“, објавила је 1937. године издавачка кућа чувеног београдског књижара Геце Кона.

Речник је до данас имао више од 10 издања, у тиражима од неколико стотина хиљада примерака.

„То је симбол дома који држи до писмености“, оцењује Драгана Стојановић, професорка српског језика у Првој београдској гимназији, у којој је матурирао и Милан Вујаклија 1913. године.

‘Основна књига коју треба имати у кући’

Драгица Анђелковић је први примерак Вујаклије купила почетком 1980-их, недуго по завршетку студија медицине.

„Сматрала сам да је то једна од основних књига коју треба имати у кући“, говори седамдесетогодишња неуропсихијатрица у пензији из Ваљева, за ББЦ на српском

Мотив за куповину била је и жеља за „тачним сазнањем“ о свакој речи коју не зна, без потребе да јој неко други објашњава или да је сама тумачи.

Нову употребну вредност лексикон је добио током одрастања њене деце – шта год су је питали, чак и ако је знала, говорила им је да „узму Вујаклију и погледају“.

„Кад прочита, онда може да има сопствени сажетак значења, ако је нешто опширније“, објашњава Анђелковић.

Издање Вујаклије из 1980. данас ретко узима са полице јер махом користи Гугл претраживач где укуца жељени непознати појам који би да разјасни.

Ипак, сматра да потреба за овим Лексиконом није апсолутно замрла.

„Чини ми се да није скроз изгубио функцију, иако је Гугл једноставнији и бржи, у Вујаклији је објашњено најпрецизније и најопширније.“

Ко је био Милан Вујаклија?

Творац вероватно најпознатијег лексикона страних речи на Балкану рођен је 1891. у данашњој Хрватској.

Основну школу је похађао у Костајници (Босна и Херцеговина), а гимназију у Загребу, Сремским Карловцима и Београду.

У тадашњој престоници Краљевине Србије завршио је Прву београдску гимназију, у школској 1912/1913, под редним бројем 45 на списку од 50 матураната.

Међу њима су били и касније чувени песник Момчило Настасијевић и књижевни критичар Богдан Поповић.

Школовање је наставио на Филозофском факултету у Београду где је уписао студије немачког језика, књижевности и филозофије, те српског језика и књижевности.

Учествовао је као добровољац у Балканским ратовима 1912. и 1913, а потом приступио српској војсци и у Првом светском рату.

Носилац је Албанске споменице, државног одликовања додељиваног српским војницима који су услед стратешког повлачења, усред зиме 1915-1916, прелазили преко планина и кршева ове балканске земље.

„Милан Вујаклија припадао је оној генерацији младих научењака који су у судбоносном тренутку перо заменили пушком борећи се за слободу и достојанство отаџбине“, каже Владан Јовановић, научни саветник Института за српски језик САНУ, за ББЦ на српском.

Демобилисан је фебруара 1919, и пет година касније, завршава факултет.

Током студија је радио као новинар у листу Демократија. а потом је постављен за писара у Министарству просвете, где је 1945. окончао каријеру као саветник.

Бавио се и превођењем познатих филозофских и књижевних дела, међу којима су списи Артура Шопенхауера, браће Грим и Џејмса Ф. Купера.

Међутим, највише је остао упамћен по преданом лексикографском раду.

Материјал за Лексикон страних речи и израза прикупљао је десетак година, да би га од 1934. до 1936. дефинитивно обрадио.

Вујаклија је био и један од научних сарадника на обимном Речнику српско-хрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности (САНУ).

Преминуо је 16. децембра 1955. године у Београду.

Лексикон страних речи и израза је „сматран за најузорније израђен речник српског језика“, пре свега „обимом и исцрпношћу забележених и објашњених речи и појмова, по чему се разликовао од већине претходних лексикографских остварења“, каже Владан Јовановић.

„Као и свако дело, бележио је извесне пропусте и мањкавости, као и извесну меру застарелости, имајући у виду промене које су задесиле језик и његову семантичку структуру за последњих сто година“, сматра доктор лингвистичких наука.

Допринос овог речника у развоју лексикографије, додаје, првенствено се огледа у „његовој примени при изради других речника српског језика и уочавању застарелости, односно актуелности одређених лексичких јединица“.

Професорка Рајна Драгићевић наводи да су јој искусније колеге говориле да Вујаклијин речник треба опрезно користити.

Чувени српски лексикограф је „понекад проналазио потврду за неку, на пример, страну именицу“ да би онда, заједно са њом, „у речник додао и придев и глагол“ формиран од те именице, „иако за њих није имао потврду у грађи“.

Ипак, то не умањује огроман значај његовог речника и симболичку вредност коју има ово дело, па и сам Вујаклија, оцењује Драгићевић, у писаном одговору за ББЦ на српском.

„Симболика његовог имена баца у запећак објективну вредност његовог дела.“

Лексикон је временом посао изузетно популаран, те је од 1937. до данас имао чак 11 издања и више доштампавања.

У последњем, из 2011. године, пише да је књига продата у око 450.000 примерака.

„Он је до данас остао најтиражнији речник српског језика, што само по себи говори и о његовој садржини и карактеру“, оцењује Јовановић.

Каже да код многих читалаца и данас представља „синоним за узоран речник и лексикографију српског језика“ јер је „толико исцрпно бележио све што се у српском језику могло наћи од речи странога порекла“, па и „сасвим ретке, неадаптиране речи“.

„Те је као такав представљао сигуран и поуздан приручник за упознавање целине српског језичког лексикона, чији знатан део чине речи странога порекла“, додаје.

Вујаклија у школама

Новије генерације Прве београдске гимназије се са ликом и делом Милана Вујаклије сусрећу у првом разреду, на часовима српској језика и књижевност.

„Код наставне јединице Граматике и речници српског језика користимо прилику да поменемо да је матурирао у тадашњој Првој мушкој гимназији.

„И обавезно наведемо књигу без које не би требало да буде ни једна кућа на овим просторима – његов Лексикон„, говори Драгана Стојановић, професорка српског језика и књижевности у овој школи, за ББЦ на српском.

Презиме познатог лексикографа звучи познато ученицима, али их пре асоцира на Вукајлију, шаљиви сајт и „речник сленга“, нешто другачијег назива.

„Поред тога што истакнемо ко је Милан Вујаклија, бивши ђак Прве, који је толико дуго радио на прикупљању речи за његов лексикон, обавезно инсистирамо на начину како се речи траже и које је значење неопходно за употребу“, додаје Стојановић.

Данашњи уџбеници махом садрже објашњење непознатих речи, што умањује потребу за речницима.

„Али увек користимо прилику да назначимо да кућа која држи до писмености мора имати Вујаклију.

„То је негде и одредница за посебан однос према култури и образовању“, указује Стојановић.

Такав приступ је изузетно важан „нарочито у ситуацијама када ђаци погрешно користе одређене речи“.

Мимо утицаја на домаћу културу, језик и образовање, употреба Вујаклијиног речника може и да поприми анегдотални и хумористички карактер.

Рајна Драгићевић као пример наводи говор челника једног приватног факултета и некадашњег високог државног функционера на пријему студената.

Он је тада рекао да је „тај факултет од данас и њихова кућа“, а ако не знају шта то значи, могу да „прочитају у Вујаклијином речнику“, препричава професорка.

„Тамо се, наравно, не може пронаћи одговор на питање шта значи реч КУЋА јер је то речник страних, а не домаћих речи“, указује Драгићевић.

Међутим, истиче да Вујаклијин лексикон за читаоце представља „више од речника страних речи – то је, просто, ризница речи у којима се траже одговори на сва језичка питања“.

„Народ верује да ће све одговоре о речима пронаћи у тој књизи – зато она има готово митску вредност.“

Утицај речника у ери интернета

За професорку Драгану Стојановић, статус Вујаклијиног лексикона „није као што је био“.

Мању присутност доводи у директну везу са „дигиталним медијима са прилично ниским степеном писмености“, као и брзим начином живљења, „који захтева неки други извор“.

„Та нека врста редукције комуникације, смањен број речи и сужен индивидуални вокабулар, управо доводи до тога да понекад, да ли ученик или студент, просто не зна где би потражио оно што га занима и посеже за оним што се зове инстант решење.

„А за Вујаклију треба стрпљење и заинтересованост, знање и свест о томе какву вредност има и колико значи“, указује Стојановић.

Владан Јовановић сматра да је утицај Вујаклијиног лексикона и данас значајан, како на његове кориснике, тако и на лексикографију и домаћу лингвистику.

Као такав, додаје, и даље ужива „велики углед међу читаоцима и љубитељима писане речи и негованог говора“.

„Тешко је данас, као и некад, замислити образованог човека да у свом дому нема какав речник страних речи и израза и да није чуо за најпознатијег аутора тих речника“, закључује Јовановић.