Украјина и њене западне присталице имају мало заједничких тачака са Русијом. Па ипак. сви кључни актери су сагласни о главном питању: да ће се рат и Украјини завршити преговорима. Тако нешто је и руски председник Владимир Путин изјавио конзервативном телевизијском коментатору Такеру Карлсону у недавном интервјуу: „Ми смо вољни да преговарамо”.
Портпарол америчког Савета за националну безбедност, иако сумњичав у вези са Путиновом искреношћу, навео је у изјави „да смо и ми и председник Зеленски рекли више пута како верујемо да ће се овај рат окончати преговорима”. Одсуство одлучујућег разрешења на бојном пољу током претходне две године довело је до тога да алтернативни исход (потпуна победа једне од зарађених страна) делује као фантазија.
Упркос изостанку било које опипљиве алтернативе у односу на евентуалне разговоре, нема назнака да ће у скорије време зараћене стране отпочети разговоре. Обе стране верују да је тренутно немогуће постићи прихватљиви договор; обе страхују да друга није вољна на компромис или да ће искористити било какав прекид у ратним дејствима да се прегрупише и попуни за наредну рунду борбе.
Чак и ако сада договор није дохватљив – све стране би требало да предузму кораке како би постојала могућност разговора у будућности. Усред рата, тешко је знати да ли је непријатељ заиста спреман да оконча борбе или цинично говори о миру само да би остварио своје ратне циљеве. Изазов препознавања истинских намера непријатеља скоро је немогуће решити уколико нема разговора. Стога, нужно је отворити канале комуникације како бисте били у позицији да искористе прилику за постизање мира када се таква прилика укаже.
Време је да се почне изградња таквих канала. За Украјину и њене западне партнере то значи „разговарати о разговарању”, односно претварање конфликтне дипломатије у кључни предмет билатералних и мултилатералних односа. И све укључене стране би требало да назначе своју отвореност у вези са евентуалним преговорима.
То ће захтевати да ратујуће стране и њихови савезници предузму унилатералне кораке којима би пренели своје намере другој страни. Такви сигнали могу да обухвате промене у реторици, именовање специјалних опуномоћеника за преговоре, самонаметнута ограничења на нападе по дубини противничке територије и размене разних заробљеника.
Уколико ниједна страна не отпочне тај процес, зараћене стране ће остати заглављене тамо где се сада налазе – у жестоким борбама за мале делове територије, уз високу цену по људске животе и регионалну стабилност у предстојећим годинама.
Неиспитани сценарио
Узајамно неповерење чини тешким предузимање првих корака према седању за преговарачки сто. Запад види Москву као извориште пропаганде и лажи, толико зависну од неистина да су успели да слажу чак и саме себе. Ништа не приказује боље овај феномен од званичне реторике уочи опште инвазије на Украјину у фебруару 2022. године, када су се многи руски представници приватно и јавно заклињали, и наизглед у то и веровали, да до инвазије неће доћи.
Москва на сличан начин види последњих 30 година као серију прекршених западних обећања. Најупечатљивији пример је наизглед неумољиви ток увећања НАТО пакта, за шта су многи западни званичници 1990-их година прошлог века говорили, и наизглед веровали у то што говоре – да се неће десити. Украјина и Русија деле дуготрајну историју узајамних оптужби за прекршена обећања чак и пре него што је Москва анектирала Крим и извршила инвазију на Донбас 2014. године. Након фебруара 2022. остварење поверења постало је немогуће.
Ипак, узајамно неповерење између зараћених страна је одлика сваког рата, уједно и свих преговора који воде према окончању рата. Уколико је поверење нужан предуслов за комуникацију – зараћене стране никада не би отпочеле преговоре. Стране могу, и требало би, да отпочну разговоре упркос узајамном неповерењу.
Али у овом случају неповерење је отежано свеприсутним претпоставкама о противниковим максималистичким намерама. Кијев верује да Москва настоји да постави марионетску владу у Украјини и да ће искористити сваки прекид борби како би прикупила снагу, пре него што у наредном тренутку који јој се учини погодним настави борбу.
Русија – као што је Путин недавно истакао – сматра да Запад намерава да искористи Украјину као средство да осигура руски „стратешки пораз”. Уколико су непријатељеви циљеви заиста максималистички, друга страна се суочава са једноставним избором између капитулације и продужења борбе. Последица тога јесте да обе стране делују помирене са неизбежношћу дугог, изузетно разорног рата за који истовремено тврде да га не желе.
Прихватање овог уверења без преиспитивања долази по врло високој цени. Поред тога што расипа војне и финансијске ресурсе, рат исцрпљивањем убија изузетно велики број војника и цивила. Амерички званичници проценили су у августу 2023. године да је скоро 500.000 украјинских и руских војника убијено или рањено од фебруара 2022. године. Рат такође поткопава међународну безбедност на начине који никоме не користе.
Разговор о разговорима
За кијевске савезнике, први потез је почетак разговора о разговорима. Некима је потребно уверавање, а други су већ уверени и једноставно им је потребна назнака да тема дипломатије више није табу. Амерички званичници већ су у више наврата поновили како очекују да ће рат бити окончан споразумом. Али нису саопштили другим савезницима шта то значи у пракси, нити су експлицитно ускладили стратегију за окончање рата са исходом преговора.
Напослетку, расправа о конфликтној дипломатији требало би да отпочне у Северноатлатском савету и на састанцима групе земаља Г7, као и на билатералним сусретима између савезника на највишем нивоу. Разговори о разговорима не носе са собом било какву краткорочну промену политике. Потребно је уложити време и напор у развој дипломатске стратегије много пре него што сами преговори заправо почну.
Паралелно са дискусијом између савезника, питање би требало да буде изнето на састанцима између савезника и Украјине. Кијев оправдано брине да ће кретање према преговорима значити окончање војне помоћи. Када буду отпочели да разговарају са Кијевом о разговорима, савезници би требало да одржавају или да чак повећају ниво безбедносне помоћи.
САД и савезници могу да отпочну овај процес захтевањем од Украјинаца да изнесу своје ставове о питању комуницирања са другом страном током борбених дејстава, као и о природи исхода овог рата. Тренутно, ова питања нису на дневном реду. Једном када украјински званичници чују како иста питања постављају различити саговорници на различитим нивоима – они ће отпочети интерне расправе како би одредили своје склоности и приступ конфликтној дипломатији. Укључивање у теме разговора питања о дугорочној војној и финансијској подршци такође би нагласило важну реалност: никаква помоћ не може да осигура безбедност и просперитет Украјине без прекида рата.
Упућивање сигнала
Још увек је превише рано да се отпочну прави разговори са Москвом. Када буду отпочели, Кијев би требало да буде предводник. Међутим, чак и данас, Запад може да користи сигнале да пренесе своју намеру о омогућавању споразумног окончања рата. Сигнали су једностране акције, попут распоређивања војних снага, јавних саопштења, санкција, или дипломатских гестова, како би се саопштиле намере државе.
Овакви сигнали су посебно корисни када су затворени формални канали комуникације, пошто њихово слање не захтева непосредну интеракцију са другом страном. Оно што је такође важно јесте што су овакви потези двосмерни. Суштина је да се кредибилно искаже намера и да се отвори простор другој страни да узврати на исти начин. Када сигнали делују – могу да умање несигурност око истинских намера друге стране.
Прилагођавање реторике јавних изјава западних званичника био би скроман али важан сигнал. На пример, званичници би могли да изнова назначе своју отвореност према условном попуштању санкција – као делу споразумног окончања рата. Али речи су јефтине и Москва им по свој прилици неће веровати.
Стога, САД и ЕУ би такође могле да размотре именовање специјалног представника за конфликтну дипломатију. Чак и ако ови званичници проведу месеце разговарајући са савезницима и Кијевом пре него што разговори са Москвом уопште буду разматрани, само именовање би сигнализирало Русији да су САД и ЕУ спремне да се укључе у евентуалне преговоре.
Кијев и Москва имају више могућности за упућивање сигнала, зато што су зараћене стране. Нарочито би Москва морала да пронађе начин за упућивање сигнала. Русија би требало да означи да су њени ратни циљеви ограничени, да је спремна да преговара о окончању рата и да ће владати у складу са одредбама споразума.
Додатно са именовањем дипломатских представника, који би служили као парњаци новонаименованим америчким представницима и представницима ЕУ, Москва би могла да обустави нападе на украјинске градове, назначујући своју спремност да спроведе размену ратних заробљеника по принципу сви за све, и да престане са оштром реториком против украјинског вођства.
Кијев, заузврат, може да ублажи председнички декрет из септембра 2022. године којим је установљено „да је немогуће водити преговоре са председником Руске Федерације Владимиром Путином”. С тим у вези, Кијев би могао да образложи да се декрет односи само на руског председника, али не и на друге представнике руске владе. И уколико Москва престане да дејствује против не-војничких мета у Украјини – Кијев би могао реципрочно да одговори обуставом напада које изводи на руској територији.
Ови предложени напори – разговор о разговорима између савезника као и са Кијевом и сигнализирање Москви – не би представљали промену политике. Они чак не би представљали ни почетак преговора. Означили би тек почетак онога што би вероватно био дуг процес кретања према евентуалним преговорима. Седање за преговарачки сто неће бити лако, али алтернатива је бескрајни, исцрпљујући рат за који ниједна страна не тврди да га жели и у којем обе стране, настављајући да га воде – губе.
Самјуел Карап/Џереми Шапиро
Извор: Foreign Affairs
Превод: Милош Милојевић/Нови Стандард
