Пише: Војислав Дурмановић
Личност професора Мухамеда Кешетовића, негдашњег декана београдског ФПН, потоњег члана СИВ-а и саветника у Председништву СФРЈ у нашој јавности махом се помињала само епизодно. Решен да се братоубилачки покољи из 1940-их никада не понове, овај срчани босански партизан из околине Сребреника, поникао у миљеу традиционалног исламског одгоја и познавања Кур’ана, којем погибија брата Бајазита, народног хероја, од четничке руке није засметала да се 1950-их изјасни Србином, посветио је живот марксистичко-хуманистичкој мисли на истраживачком пољу међунационалних односа у социјалистичким заједницама.
Највише се посветио рак-рани друге југословенске државе – генези албанског сепаратизма кроз капитално дело Контрареволуција на Косову – о чему је упркос притисцима цензуре међу првима алармирао владајућу гарнитуру (због чега ће Фадиљ Хоџа затражити његову смену). Српски интелектуалци ценили су напоре проф. Кешетовића: објективност његових научних увида о тоталитарној нарави хоџистичког иредентизма који је намеравао да етнички чисто Косово претвори у најразвијенију провинцију Велике Албаније била је тако повољно вреднована да га је почетком деведесетих Вук Драшковић преклињао да се прикључи оснивању СПО-а, а владика Атанасије Јевтић у својим записима изузетно похвално наводи његово иступање против прогона Срба и Црногораца од стране албанских кадрова још средином осамдесетих као недопустиво за државу која се сматра светлом наде за Трећи свет, у палестинским шаторима и црначком гету.
Скоро је у Косовској Митровици – што је само по себи сцена достојна Преторије 1960-их – ухапшен Александар Арсенијевић, лидер новоосноване Српске демократије, само зато што је дувао у пиштаљку при посети све чешћег госта северног дела овог града – приштинског министра полиције Џељаља Свечље. Интервју који је тим поводом прекјуче дао Данасу улио ми је наду да се међу садашњним српским политичарима редом чврсте руке према сопственом народу, а лаке према страним амбасадорима крије потенцијал трибуна какви су били Јован Рашковић и Оливер Ивановић. Његов глас важан је пошто доноси пулс свакодневице из срца српског питања на Космету: рутину хапшења и малтретирања због баналности попут присуства јавном скупу, претњу пробојем моста на Ибру, све снажнију албанизацију од економских санкција житељима до зачетака досељеничког инжењеринга, свеопшти немар Београда и стрепњу од нових шатора у Краљеву и Лазаревцу.
Важан је и због устаљене другосрбијанске демагогије како авет великосрпског национализма смера да жртвује нашу децу (тј. децу грађана уже Србије) у наводно бесмисленом и митоманском походу зарад територија и православних светиња, као да је заиста ствар у земљи и црквама, а не косметским Србима, односно њиховој деци и људским правима која су угроженија него права албанске мањине под српском и југословенском влашћу икада у мирнодопским условима (како је уосталом и проф. Кешетовић утврдио).
Косметски Срби (са њима Горанци, Египћани и др. националне мањине које су опстале) на сигурном су путу да постану европски Палестинци, а искуство Палестинаца значи: бити од империје бомбардован и као погубљена мањина на својој дедовини остављен без правне заштите и стварног политичког организовања, у економски неиздрживом миру, тј. остатак остатака нечега између грађанина другог реда кога треба гетоизовати (налик на случај Драгице Гашовић из Ђаковице) у име историцистичких фантазмагорија о некаквој аутохтонистичкој паналбанској Праилирији и дивљачи за одстрел.
Србија се не може нити ће се икада моћи звати правном државом ако пуним капацитетима на устане у заштиту уставом гарантоване владавине права међу свим својим грађанима у севернокосовским општинама.
Бриселске одредбе о ЗСО изигране су попут оних из Минска и Осла како би се купило време за прозападну страну. Превиђало се да приштинска власт није никакав самостални фактор већ агресивна експозитура НАТО, те да Србија стога савезничко разумевање мора најпре потражити у осовини принципијелних противника сличних творевина у свету. Нови Стандард недавно је објавио анализу стратегије лудака којој у Гази прибегава Нетанјахуов и Бен-Гвиров режим, свесно повлачећи непредвидиве и хазардерске потезе без сагласности својих евроамеричких покровитеља не би ли тиме попут размаженог детета на исте извршио притисак и покушао да диктира контекст. У истим тим маневрима бахатости (резервисаним само за најприсније партнере Вашингтона) очигледно се пронашао и Аљбин Курти који услед своје политичке офанзиве на српски север од почетка руско-украјинске ескалације чак трпи критике Тачијеве опозиције да главног гаранта приштинских пројеката превише вуче за нос. А какав одговор на то нуди самозванац од Српског света? Сем дебакла у Бањској и голоруког јуриша на институције од стране из истих претходно повучених, једини му је изговор за неспособност да сачува макар симболичне натрухе националних интереса тај да с више козметике спроводи оно што би еврофилна опозиција учинила огољеније.
Већ је одомаћено гесло да све помпезнији и суреалнији џингоизам под паролом Кад се војска на Косово врати на улицама престолног града значи утолико дубљу апатију и капитулацију тамо доле. Да би се зауставило ово назадовање, наш национализам након 2008. мора засвагда надрасти реактивно наклапање са Шиптарима и Арбанасима у лумпенпролетерском примитивизму и расипање енергије на фаталистичку опсесију траумама, неправдама и фолклорну одбрану ћирилице у срцу београдског пашалука.
Онда Косово неће бити тек преседан и мртво слово у међународном праву или текстотерапијско средство за сузбијање властитог осећања немоћи кафанском песмом, већ попут Кербеле у шијјској мистици којом су се заносили и немуслимански борци против тираније какав је био Махатма Ганди, свим праведницима завет отпора зулуму и демонији кнезова овога света. Оно Косово само и једино под условом чијег светла, рођеног под рушевинама историје (да себи помогнем изразом младог филозофа Андреја Боровића) – Ја јесам Ја, а по веровању сердара Јанка Вукотића и Срби у целини, онтолошки као људска бића, али и као државотворна нација.