Пише: Владика Григорије
Недавно сам се у Њемачкој сусрео с једним својим братом по чину. Ријеч је о коптском епископу. Копти су, као што је познато, један од најдревнијих народа на свијету, потомци старих Египћана. Готово миленијум и по они живе без „своје“ државе, они немају своју војску, полицију. Небројено пута били су прогоњени, а многима од нас се у сјећање урезала страшна слика двадесет и једног коптског радника, истинских мученика, које су 2015. у Либији погубили припадници ИСИС-а.
И каже тако мени током разговора мој коптски брат, између осталог, како су мученици највећа снага за нас хришћане данас и да је стално подсјећање на њих најбољи пут за излазак из кризе (или можда прије кризâ) савременог хришћанства. Али више од тога што је рекао зачудио ме је начин на који је (из)говорио те ријечи. И код нас се често, можда и пречесто, говори о мученицима, али је то готово увијек ствар некаквог бизарног надметања, због чега се говори острашћено, па се чини да је страдање невиних у прошлости само изговор и оправдање за данашњу мржњу и антагонизме. Али коптски епископ је о мученицима говорио без трунке мржње и острашћености, крајње озбиљно и самоувјерено, с намјером да нагласи нешто наизглед парадоксално – како помирење међу црквама и народима треба тражити управо преко мученика.
Мученици – пут ка помирењу
Почетком августа је у Пребиловцима прослављен спомен на тамошње мученике пострадале током Другог свјетског рата. Припала ми је част и дужност да тог дана бесједим. Говорио сам инспирисан искуством сусрета са коптским епископом и његовим ријечима и зато бих волио да и са вама подијелим оно што сам том приликом рекао, а што вам у цијелости преносим у наставку текста:
Драга браћо и сестре, драга дјецо,
Када дођемо у Пребиловце, увијек је важно да се прво подсјетимо шта се то овдје збило, а збило се управо оно о чему говори јеванђеље које смо малочас прочитали: устао је, ни мање ни више, него брат на брата да га убије. Ово село у том часу, када је тама опхрвала и наткрилила цијелу Европу, било је пуно живота и радости, пуно дјеце и народа. А онда су дошли вукови да покољу јагањце – настало је потпуно истребљење након чега је остао жив само онај ко се у том злом часу није затекао ту. Нико није био поштеђен нити помилован, па чак ни дјеца у колијевци.
Владика Григорије: Срби на Косову за мене су залог, семе за будућност
И код нас се често, можда и пречесто, говори о мученицима, али је то готово увек ствар некаквог бизарног надметања, због чега се говори острашћено, па се чини да је страдање невиних у прошлости само изговор и оправдање за данашњу мржњу и антагонизме
Потом су их, као да то није било довољно, тако мучки убијене затрпали у јаму безданицу у којој су чекали скоро пола вијека да њихове кости буду изнесене на свјетлост и да буду сахрањене како доликује. Али тек што су сахрањене, поново су се тама и лудост надвиле над овим просторима, те су се браћа и комшије још једном почели међусобно убијати. У Пребиловцима више нису имали кога да убију, јер су се Пребиловчани – они који су претекли у претходном рату – поучени тим страшним искуством, овај пут на вријеме склонили.
Кад јагањци победе вукове
А непријатељи су, пошто нису имали шта друго да ураде, минирали тек сахрањене кости мученика, убијајући их тако по други пут, увјерени да су их тим чином једном засвагда убили. Послије тог свирепог чина ово мјесто је претворено у депонију, мјесто гдје се одлаже оно што више никоме није потребно. Али драги Бог је наредио да јагањци побиједе вукове, да васкрсење побиједи смрт, да живот надвлада ад и пакао, па је та депонија – милошћу Божијом – претворена у ово што данас видите, у чудесни храм Васкрсења Христовог. И не само то: дјеца из Пребиловаца почела су поново да се играју на овим пољанама и да иду у школу.
Драга браћа и сестре, имајући све ово на уму, важно је да се данас, на овом важном мјесту, сјетимо апостолске ријечи која каже да је „Бог наш огањ који спаљује“ (Јев 12, 29). А с ватром се не треба играти, једна је од првих ствари којој одговорни родитељи уче своју дјецу. Мученике славити недостојно исто је што и играти се са огњем. Стога и данас треба да схватимо озбиљно молбу коју садржи химнографија готово сваког црквеног празника, а то је да се покажемо достојни празника који прослављамо.
Шта значи бити достојан прослављања мученичког спомена? Одговор је једноставан: бити достојан значи слиједити пут на који су мученици својим подвигом указали. Зато треба и данас да се подсјетимо онога што често заборављамо: слиједити мученике не значи нужно подносити муке, јер мученици нису свети због мука које су поднијели, већ због свједочанства које су тим подношењем учинили.
Грчка ријеч μάρτυς, коју преводимо ријечју мученик, прије свега значи свједок, онај чије је свједочење толико убједљиво да постаје критеријум истине те да му се не може одољети. А нема убједљивијег свједочанства од оног које је дато и потврђено животом. Мученици су, тако, својим давањем живота посвједочили да постоји нешто и од живота претежније, а то је оно што животу даје смисао и без чега он не вриједи живљења.
А једино што животу даје смисао, уколико смо хришћани, то је Бог и његово дејство у нама које се пројављује кроз врлине, односно кроз сљедовање његовим спасоносним ријечима. И једно и друго, и Бог и творење његових замисли, у Новом завјету зове се љубав. А ако је та љубав савршена, то се, према ријечима самога Господа, огледа у љубави према непријатељима, јер је таква љубав једина која је боголика. Ако неко у ово сумња а сматра се хришћанином, нека само погледа у крст који носи око врата или који гледа кад год оде у цркву или прође поред ње и сјети се шта је онај који на њему распет рекао Оцу за своје злочинитеље.
Нема ту, браћо и сестре, никакве патетике, нити је љубав према непријатељима било какво самозаваравање. Нажалост, данас многи који себе зову хришћанима ову врлину над врлинама изругују називајући је некаквим „љубичастим хришћанством“. У свом непознавању Христа љуто се варају: љубав према непријатељу је, у ствари, подвиг, и то озбиљнији од сваког другог, јер значи стремљење да се вољно и разумно поступа супротно импулсима, емоцијама и страстима. Љубити непријатеље значи не пристајати на злочин, не пристајати на погубну и демонску логику која умножење зла кроз освету назива правдом. Зато славити мученике достојно овдје и данас и не играти се са божанским огњем значи прије свега позивати на мир и свједочити тај мир, а правог мира нема без двије ствари: покајања и праштања. И то тим редослиједом. Покајања за зло које смо сами учинили, па чак и за оно које су други учинили у наше име, и опраштања за зло које је нама или нашим ближњима учињено. Притом, и једно и друго мора бити безусловно. Ето толико, ни мање ни више. А „што је више од тога“, каже Јеванђеље, „од злога [= сатане] је“ (Мт 5, 37).
Извор: Радар
