Пише: Зоран Прерадовић
Када неко са 14 година заигра сениорску кошарку, није тешко претпоставити да је пред њим изузетна каријера. Управо то се догодило Предрагу Дробњаку, некадашњем репрезентативцу и кошаркашу Партизана, који је као основац дебитовао за Јединство из родног Бијелог Поља. Прелазак у Партизан у изазовним деведесетим годинама, био је, како каже, остварење сна. Након титула са Партизаном и пласмана на завршни турнир Евролиге, логичан след околности је био позив у репрезентацију, са којом је освојио две светске и једну европску титулу. Блиставу играчку каријеру заокружио је у НБА лиги. У интервјуу за Радар, Дробњак између осталог говори о првим данима у Београду, годинама проведеним у Турској и Америци, као и улози спортиста у политици. Разговор, ипак, започињемо великим успехом репрезентације на Олимпијским играма у Паризу и о виталности овдашње кошарке, упркос недостатку јасног система рада и чињеница да се озбиљно улаже само у два највећа клуба – Партизан и Црвену звезду.
„Мислим да се од 1945, од када се кренуло са озбиљним играњем на овим просторима, кошарка добро примила. Из године у годину су ствари расле и ишле у добром правцу. После одласка сваке трофејне генерације, било је дискусија да ли то значи и крај за кошарку. Али увек су се појављивали нови, талентовани играчи. Да вам је неко пре само 15 година рекао да ће се појавити играч из Србије који ће бити троструки МВП у НБА лиги, сигурно не бисте поверовали. Овде људи воле кошарку, живе за њу и немам дилему да ће увек стасавати нови асови. На крају крајева, када погледате млађе селекције, већ видите неке момке за које без дилеме можете рећи да поседују таленат. Дакле, вероватно ће опет доћи неки играчи који ће спасити систем који иде у погрешном правцу“, истиче Дробњак.
Како вам изгледа полуфинална утакмица против САД? Многи сматрају да смо оштећени, а амерички медији потенцирају да ће одласком ветерана Леброна Џејмса, Кевина Дурента и Стефа Карија селекција САД већ у Лос Анђелесу 2028. имати проблема да одбрани злато, а да ће 2032. то изгледати као немогућа мисија?
Како можемо знати да се за осам година у Америци неће појавити неки изузетно талентован клинац који сад има 13-14 година и који су његови домети? Што се тиче Олимпијаде у Лос Анђелесу, носиоци игре би требало да буду Џејсон Тејтум, Ентони Едвардс, Џејлен Браун, Бем Адебајо, Купер Флег, будући први пик на драфту, о чијем се таленту већ говори, тако да се не бих сложио да Сједињене Државе, посебно на домаћем терену, нису фаворит. Далеко од тога да ће бити лако, али не можемо ни рећи да ће имати великих проблема. Што се тиче полуфинала, било је дискутабилних одлука, утакмица је могла да оде и у другом правцу. По мом мишљењу, најспорније је поштовање правила ФИБА која нису релевантна, то је оних шест поена примљених за двадесетак секунди. Уместо да Американци након фаула добију додатно слободно бацање, као што је у НБА, они су добили комплетно нови напад. Опет, Србија мора бити задовољна, јер треба се сетити да је само два дана раније на утакмици против Аустралије „висио“ пласман у полуфинале. Репрезентација је одиграла изузетан турнир, осим тих петнаестак минута против Аустралије. Да се та утакмица завршила другачије, а могла је, ми бисмо сада разговарали о великом неуспеху репрезентације.
Поменули смо Звезду и Партизан, како вам изгледају концепти два наша највећа клуба? И један и други имају прилично велике буџете за овдашње прилике, са много страних играча? Да ли то дугорочно одрживо?
Моје виђење је другачије, јер сам ја као играч стасао у другачијем концепту или зато што сам тај посао изучио радећи у Сакраменту и Њу Орлеансу. Мислим да се мора кренути од дна да би се дошло до резултата. У нашем случају то је рад са младим играчима, њихова промоција, прилика да играју, па да би потом ти играчи у једном циклусу од три-четири године донели резултате. Партизан је сва четири своја фајнал-фора играо са домаћим играчима. Тек на последњем, 2010, играли су Мекејлеб и Робертс, али и тада су нуклеус чинили домаћи кошаркаши, који су расли у клубу. Не говорим о буџетима, нити ме они занимају, али чини ми се да су Партизан и Звезда тај новац могли да користе као бајпас. Да је Партизан имао и пола овог новца у двехиљадитим и могућност да задржи још пар сезона Богдановића, Веселог, Пековића, Величковића… вероватно би постао првак Европе. Овако, улазите у битку са истим играчима какве имају Реал, Монако, Барселона… Заправо, у ситуацији сте да из једног истог шешира бирате исте играче који у Европи циркулишу скоро деценију. Нећу уопште да лицитирам са именима играча, да ли је бољи овај или онај… Не желим да говорим ни о броју странаца, то зависи од тога колико у датом моменту имате талентованих домаћих играча. Говорим о стратешком приступу.
У време када сте ви дошли у Партизан, клубови су се ослањали на домаће играче. Врло млади, са непуних 17 година, из Бијелог Поља сте стигли у Београд. Како су изгледали први дани, привикавање на велики клуб и велики град?
Иако је та 1992, када сам дошао у Партизан, вероватно најгора година од 1941, то је почетак санкција, незапамћене хиперинфлације, ја то у неку руку нисам осетио. Шта може дете са 16-17 година жељно кошарке да разуме од тога? Сав фокус је био на тренингу. Та прва година је била тешка, ишао сам редовно у школу, тренирао и са првим тимом и са јуниорима, али је управо због много обавеза прошла невероватно брзо.
И као играч и као личност сте се формирали у деведесетим годинама. Колико је било изазовно сазревати у тим опасним временима?
Било је опасно време, али ја нисам имао негативних искустава. Када имате 18-19 година можда ни опасност не перципирате као зрела особа. А и живео сам другачијим животом, стални тренинзи, утакмице, путовања, није ни било превише времена за изласке.
Помињали смо новац који сада добијају млади играчи, колико сте ви тада добијали?
Клуб ми је плаћао изнајмљени стан, храну и тадашњих 100 марака стипендије. Кад се враћате са тренинга да имате да купите сок и пљескавицу. Тек у четвртој-петој години добио сам неки новац, толико да можете себи да купите нешто одеће и изађете у град.
ВАР СОБА: Успјех српског спорта, а неуспјех државног врха и комитета
Да ли вам је, ипак, било на уму да ћете у будућности наплатити тај труд?
Не, ни на крај памети. Тек сам са одласком у Турску и Ефес у 23. години, схватио да сам професионални кошаркаш. Размишљао сам о школи, факултету, а кошарку сам играо јер је волим.
Ко је први приметио ваш таленат, Душко Вујошевић је хтео још 1990. да вас доведе у Партизан, да ли је било још понуда?
Било је понуда. Преко мог тренера у Бијелом Пољу, стигао је позив да дођем на пробу у сплитску Југопластику, али од тога није било ништа. Међутим, од почетка те 1990, имао сам сијасет позива од људи из сарајевске Босне. Сећам се реченице мог оца, професора историје, који је човеку из Босне који је непрестано звао рекао: „Не пада ми на памет да дете шаљем у Сарајево, примећујете ли ви ствари које ће вам се тек десити“, мислећи на надолазећи сукоб. Тек касније сам разумео о чему је отац говорио. После једне утакмице у Беранама пришао ми је Мињота Недић, један од тамошњих пионира кошарке, и рекао да је добар са Душком Вујошевићем и питао да ли могу да му дам број телефона. Записао га је на кутији шибица. Душко је звао сутрадан, а после пар дана су он, Миленко Савовић и Ивица Дивац дошли да разговарамо о пробним тренинзима у Партизану. Кад сам завршио осми разред, дошао сам у Београд, очекујући да ћу тренирати са јуниорима. Међутим, на тренингу су ме сачекали Саша Ђорђевић, Даниловић, Пецарски, Иво Накић, Зоран Стевановић, Никола Лончар… После неколико дана тренинга, заједнички закључак је био да сам премлад и да је боље да се вратим у Бијело Поље, тако да сам до 1992. играо за Јединство. Пар месеци након што је Партизан постао првак Европе, дефинитивно сам дошао у клуб.
Након титула са Партизаном и пласмана на фајнал-фор стигао је позив за репрезентацију. На Светско првенство у Грчкој 1998. сте испраћени скоро без икаквих очекивања, било је и повређених играча, било је и отказа. Како памтите ту прву велику титулу са репрезентацијом?
Најпре, моју генерацију у Партизану, која је била изузетно талентована, санкције су омеле да не направимо још боље резултате, можда и да будемо прваци Европе. А што се тиче Светског првенства у Грчкој, било је то фантастично искуство, иако смо имали невероватне проблеме. На тренинзима на Копаонику нас је било свега деветорица. Саша Ђорђевић се на крају придружио екипи без дана тренинга, јер је био повређен. Али, двојица играча су били нестварно доминантни. Причам о Жељку Ребрачи и Дејану Бодироги, који су направили разлику. Што се мене тиче и годину дана раније и годину дана после тога, уочи првенства Европе 1999, био сам мало запостављен. Имајући у виду како сам играо и у Партизану и касније у Ефесу, чини ми се да сам заслуживао и већу минутажу. Али то је давна прошлост. Неки људи су се одлучили за неке друге играче, а резултати су им дали за право.
Те године сте прешли у Ефес Пилсен и тамо се задржали три године, каква искуства носите из Турске, и у играчком и у животном смислу?
Био је то на известан начин шок, јер сам пре тога био на корак до преласка у Барселону, али је Партизану, који је тада живео од обештећења, оно било мало. Гледао сам уговор, Барселона је нудила милион долара обештећења. На крају се у тој причи појављује Ефес. Имали смо среће и Партизан и ја, то је било време експанзије турске кошарке, а у Ефесу са на тај новац за обештећење гледали као на средства која немају везе са буџетом, тако да је обештећење које је добио Партизан било близу четири милиона марака. Мислим да после тога није било већег обештећења за неког играча. Из Турске носим најбоља искуства. Стекао сам пријатеље за читав живот, пре два месеца сам био са породицом у Истанбулу, када свратим у клуб осећам се као да се враћам у другу кућу. Без дилеме, то је клуб који најбоље третира играче у Европи.
Година дана раније, 1997, драфтовали су вас Вашингтон булитси, али сте епизоду у НБА започели у Сијетл супесониксима, иако је требало да завршите у Њујорку. Потом сте играли и за Лоса Анђелес клиперсе и Атланта хоксе. Како сте се снашли у Америци, имајући у виду и културолошке и спортске разлике?
Опет се враћамо на Партизан и обештећење. Те ’97 био сам на тренинзима у Вашингтону, Њујорку, Кливленду. Отишао сам потпуно неспреман, пре свега из породичних разлога, и умало нисам испустио душу. Њујорк је имао 25. пик на драфту, ја сам им се допадао и тражили су писмо о намерама од Партизана како би имали увид када и како могу да пређем. Међутим, Ђорђе Чоловић, тада и алфа и омега у Партизану, рекао је да то не долази у обзир, да не жели нови „случај Дивац“ и да ми неће дати никакав папир. Наравно, Њујорк ме прескочио јер им је било јасно да нећу доћи те године. После неких трејдова сам завршио у Сијетлу. Искрено, нисам осетио велику разлику између Туске и САД, већ сам играо три године у иностранству, већ неко време сам живео ван своје земље, тако да није било неког посебног стреса. Мени и Владимиру Радмановићу, који је стигао у исто време у Сијетл, највише је помогао Брент Бери. Он нам је на дневном нивоу помагао да разумемо како функционишу ствари у НБА лиги. И дан-данас се често чујемо и разговарамо о разним кошаркашким темама.
Имали сте прилику да играте са великим звездама попут Герија Пејтона и Реја Алена. Како су вас прихватили?
Што се тиче Пејтона, он је био сјајан у свлачионици, било је уживање играти са њим. Ако осети да можете да дате кош, чим сте слободни, додаће вам лопту. Нисмо се много дружили ван терена, али је комуникација у свлачионици и на терену била одлична. Ниједног момента се није понашао као суперстар.
Али играли сте и против великих звезда попут Шекила О’Нила, Патрика Јуинга, Јао Минга, Тима Данкана, Дејвида Робинсона… Како је играти против њих?
Тешко. О’Нила не можете да сачувате и не треба да размишљате о томе. То није могао нико у НБА, али будући да је он доста играо у рекету, остајало је простора за шут споља и неке поене. Најтеже је било против Данкана и Робинсона. То је пакао, кад се изборите некако са једним, ту је други. Скоро па немогуће је било играти против њих.
Играли сте са многим великим играчима и у клубовима и у репрезентацији. Ко је најбољи?
Гери Пејтон, без дилеме. Ту је и Реј Ален. У репрезентацији, Пеђа Стојаковић, који је помало занемарен, Бодирога, Дивац, Ребрача… На клупском нивоу у Европи, вероватно Петар Наумовски, који је једно време био најбољи плејмејкер Евролиге.
Да се вратимо на почетак приче, након повратка наших олимпијаца било је и примедби да их власт употребљава као доказ сопствених успеха. Овде ниједна делатност не може да се мимоиђе са политиком, па ни спорт. Како гледате на ангажман спортиста у политици?
Ако говоримо о дочеку, пријему спортиста, руковању, то је протоколарна ствар која је нормална свуда у свету. Без обзира на могуће различите ставове са функционерима. У неку руку исказујете респект према функцији коју неко обавља. Друга је прича колико ће власт то да употреби у маркетиншке сврхе. Те ситуације се крећу од куртоазног поздрава до прављења спектакла. Немам генерално ништа против тога, али треба имати меру.
Да ли сте свесни могућности злоупотребе?
Искрено, не знам ни шта могу да злоупотребе.
Вучић каже да је звао Јокићеву браћу да га убеде да игра на Олимпијади, то је већ злоупотреба.
То је други ниво односа, ја говорим о протоколарним стварима, пријему, сликању… Хоће ли то променити ваше, моје или било чије мишљење о актуелној власти или опозицији? Стварно не мислим да ће пријем код неког председника променити исход избора. Сасвим свеједно је да ли је у питању Трамп, кога су бојкотовали неки спортисти, Ердоган или Вучић.
Али неки млади људи се угледају на Николу Јокића или Новака Ђоковића.
Сви ти млади људи њих више гледају кроз спортска достигнућа. Можда неки гледају и кроз новац, мислећи да су лако дошли до њега, али не верујем да их гледају кроз политичку диоптрију. Можда грешим, али стварно не мислим да то доноси некакве спектакуларне поене.
Неки ваши бивши саиграчи попут Дејана Томашевића или Жељка Ребраче су постали чланови владајуће странке. Никола Јокић је отворено подржао Вучића. Како то тумачите, зашто се не дешава да неко од спортиста подржи опозицију?
Свако је властан да ради шта хоће са својим животом. То је њихов избор и немам право да им замерам. Политика не припада само људима који су завршили политичке науке, право или историју, у њу могу да се укључе и бивши спортисти. Сад, упитно је зашто се знатан број спортиста укључује у кампање и деобу функција које, наравно, иду само уз власт. Питање је и зашто нема порива да са искуством које доносе из разних земаља буду коректив власти и предложе ствари које би биле на корист читавом друштву. Други ниво њихових ангажмана је лов на лукративне послове. Зашто је тако, морате њих питати.
ВАР СОБА: Српски витезови у гротлу паганске арене! Данас гледајте „Star Wars“!
Зашто се, ипак, већина спортиста „качи“ за власт? Зашто би се неко ко је финансијски обезбеђен плашио више него професор, лекар или неки службеник?
Не мора да значи да је у питању страх. Пренебрегавамо могућност да су некима можда заиста блиске идеје власти. Можете ми, наравно, набројати сијасет спортиста ван кошарке, који су били или су уз власт, и чињеница је да је у последње време заиста та летвица подигнута високо. Ја се нећу политиком бавити ни кроз власт, ни кроз опозицију, али имам право на мишљење и волим да га кажем. Неком се то можда неће свидети, то ме је у неким ситуацијама и коштало. Нисам желео да идем на нека такмичења, па су ми се неки људи светили, али шта да радимо, то је цена коју плаћате за свој став. Ја сам генетски опозиционо настројен која год да је власт у питању. За свако друштво је добро да можете да изнесете своје идеје и мишљење, можда и сугеришете шта би требало мењати како би се ствари поправиле.
Имали сте прилике да будете на пријему код Слободана Милошевића, док сте Војислава Коштуницу срели у доста необичним околностима. Како је то изгледало?
Милошевић нас је сачекао са својом свитом, приметио сам да су били Момир Булатовић и Милутин Мркоњић. Била је опуштена атмосфера, Милошевић се понашао нормално, али мени је деловало да је први пут у животу гледао кошаркашку утакмицу. Вероватно су му рекли да Југославија игра финале, постављао је и нека питања. Да ли му их је неко шапнуо, стварно не знам. Стандардно питање је било треба ли нам нешто? Наравно, ништа нам није требало, осим да нас не пошаљу у војску. Ако одете годину дана у војску, каријера је у питању. Видљиво је било да нико од људи из његовог окружења то није смео да му пренесе, осим Мркоњића. Он му је казао да не можемо у војску, да је годину дана паузе ненадокнадиво, на шта је Милошевић само рекао „завршите то“. Наравно, нико од нас који нисмо били у војсци није отишао на одслужење, а врло брзо, 2000. године је и укинут обавезни војни рок.
Где сте срели Коштуницу након светске титуле у Индијанаполису 2002. године?
Стигли смо из Индијанаполиса на београдски аеродром и како смо се спуштали степеницама ка пасошкој контроли, испод степеница смо угледали Коштуницу. Могуће да је путовао негде, да је имао раније заказане обавезе, у сваком случају поздравио се са нама. Могуће да су му рекли да смо управо стигли и да би било добро да се поздрави.
Шта мислите о актуелним протестима против рударења литијума?
Као неко ко се бави воћарством и слушајући аргументе у јавности, рећи ћу да сам против тога. Не бих даље елаборирао, јер нисам стручан.
Након играчке каријере окренули сте се приватном бизнису, воћарству и производњи крушкове ракије пирум. Одакле идеја да започнете тај посао?
Десило се случајно. Природом посла доста сам путовао и разговарао са хотелијерима и допао ми се тај бизнис модел. Онда ми се током посете италијанској регији Алта Адиђе, која производи 20 посто јабука за читаву Европу, свидела та њихова култура узгајања воћа. Размишљао сам да је Србија земља воћарства и да бих могао да покушам са тим послом. Али кад уђете у то, многе ствари не знате. Тек, ево после десет година, научио сам многе ствари, од резине до других поступака у воћњаку. Научио сам и да сировина не може да буде основа бизниса, него се мора наћи и завршни производ. Сад сам загазио у посао до краја и више нема повратка.
Извор: Радар
