predgovoru izdanja Ventotenskog manifesta iz 1944, dokumenta koji su pod imenom „Za slobodnu i ujedinjenu Evropu“ u jeku Drugog svetskog rata 1941. sastavili Altijero Spineli i Ernesto Rosi i koji se smatra za jedan od osnivačkih tekstova Evropske unije, italijanski antifašista Euđenio Kolorni je napisao: „Principi za slobodnu i ujedinjenu Evropu se mogu zaokružiti u šest postulata: zajednička federalna vojska, monetarna unija, ukidanje carinskih barijera i sloboda kretanja, direktno predstavljanje građana u federalnim institucijama; zajednička spoljna politika“.
Ventotenski manifest je uvek bio posmatran kao utopistički san zagovornika „Sjedinjenih Evropskih Država“, sastavljen u trenutku dok je Stari kontinent goreo u ratnom sukobu. Pre ruske agresije na Ukrajinu, četiri od šest nosećih stubova iz ovog manifesta bili su realizovani: Evropska unija ima zajedničku monetu, ukinute su carine i granice a u Evropskom parlamentu i evropskim institucijama su direktni ili posredni predstavnici građana svih država članica EU. Realizacija prvog i šestog principa – zajednička vojska i zajednička spoljna politika – sve do prošlog meseca je nedostajala i nije bilo mnogo izgleda da će se u dogledno vreme sprovesti. Na rusku invaziju na Ukrajinu, Evropa je međutim reagovala snažno i jedinstveno, iznenadivši i sebe i druge, a najviše Moskvu.
„24. februar je promenio istoriju EU. Ruska agresija na Ukrajinu nam je pokazala da ni u Evropi sloboda nije bogom dana, i pre svega je primorala sve članice EU da prihvate ideju strateške autonomije, pogotovo u odbrambenom i energetskom sektoru“, napisao je Paolo Đentiloni, komesar za ekonomiju u Evropskoj komisiji, u autorskom tekstu povodom odluke EU da sa 500 miliona evra finansira kupovinu oružja i vojnog materijala za ukrajinsku vojsku.
Nova gvozdena zavesa
Bivši italijanski premijer i predsednik Evropske komisije Romano Prodi ukazuje na drugu prvinu u istoriji Evropske unije a to je rađanje zajedničke spoljne politike, bez soliranje i nacionalnog egoizma: „Pre samo dva meseca niko nije mogao da predvidi da će se cela EU ujediniti, sve države, sve partije, od krajnje desnice do krajnje levice, svi segmenti društva su jedinstveni u odgovoru na ruski napad na Ukrajinu. Putinovo nepoznavanje evropske demokratije i evropskih vrednosti, koje inspirišu stotine miliona ljudi, indukovali su ga da napravi najveću političku i istorijsku grešku. Snaga demokratije leži u njenom kapacitetu da obuhvati različitosti, podele, pa čak i svađe, ali i da deluju kohezivno i jedinstveno kada su ugrožena prava i slobode. To Putin, ili bilo koji nedemokratski vođa, ne mogu da shvate i zato ponavljaju greške njihovih prethodnika“, rekao je Prodi.
Transformacija Rusije u samo par dana od strateškog partnera u neprijatelja broj 1 dala je Evropskoj uniji ono što joj je prethodnih godina nedostajalo da se transformiše iz geopolitičkog mastodontskog biljojeda u novu planetarnu političku snagu – svetonazornog antagonistu. Zato je evropski narativ o ruskom napadu na Ukrajinu baziran na sudaru demokratije i autokratije, pravne države i volje jednog čoveka ili male grupe ljudi. Podizanje nove „Gvozdene zavese“, ovoga puta nekoliko stotina kilometara istočnije od prvobitne, primoraće EU da izađe iz doba nevinosti i da krene putem koji je francuski predsednik Emanuel Makron nazvao „strateškom autonomijom“ i „evropskim suverenitetom“.
Odvajanje evropske od ruske ekonomije odvija se munjevitom brzinom i ne bi se zaustavilo čak i da sutra prestane rat u Ukrajini. Direktna posledica tog trenda biće blokovska podela sveta i povratak na period pre pada Berlinskog zida, s tom razlikom da ovoga puta neće biti mesta za države kao što su bile Austrija, Finska ili Jugoslavija. Jedino što će još nekoliko godina spajati Rusiju sa ostatkom Evrope biće gasovodi i naftovodi, baš kao što je to bio slučaj i tokom Hladnog rata. Evropi će trebati vremena da pronađe nove izvore energije a Rusiji da izgradi nove gasovode prema Kini i ostatku Azije.
Politička kohezija
Bilo je dovoljno samo nekoliko dana ruske agresije na Ukrajinu da članice Evropske unije pokažu lica koja ni najveći optimisti nisu mogli da zamisle, od Nemačke, Francuske i Italije, preko skandinavskih zemalja i Poljske pa do najvećih iznenađenja Mađarske i Češke. Od Lisabona do Talina i od Stokholma do Nikozije premijerno dominira evropski ponos. Čak ni evropska ekstremna levica nije imala šta da prigovori na uvođenje sankcija Rusiji i naoružavanje Ukrajine od strane članica EU.
Mnogi su se setili poslednjeg istorijskog govora Fransoa Miterana u Evropskom parlamentu 1995. godine u kojem je upozorio kuda vodi nacionalizam, bilo koji i bilo čiji, i zašto je potrebno razvijati evropsku svest: „Potrebno je da se izdignemo iznad naše istorije. Ako ne budemo uspeli u tome nametnuće se jedno pravilo: nacionalizam je rat! Rat nije samo naša prošlost, može da bude i naša budućnost“. Miteranov naslednik u Jelisejskoj palati Emanuel Makron pokazuje ambiciju da bude lider koji može da ujedini i vodi EU. Nemačka je odlučila da se naoruža prvi put posle Drugog svetskog rata. Poljska je od zemlje koja nije htela da primi nijednu izbeglicu prihvatila više od milion ukrajinskih za samo dve nedelje. Neutralne Finska i Švedska su prigrlile ideju o strateškoj odbrambenoj autonomiji EU i počele da razmišljaju o članstvu u NATO. Mađarski i slovenački premijer Viktor Orban i Janez Janša su u roku od nekoliko dana od „putinofila“ postali ponovo veliki „Evropljani“, kao i češki predsednik Miloš Zeman.
U Italiji su se svi rusofili javno pokajali, uključujući i Matea Salvinija koji je nosio majicu sa likom Putina u Evropskom parlamentu pre par godina, kao i bivši premijeri Silvio Berluskoni i Đuzepe Konte. Španija i Portugal su pokazali solidarnost od prvog momenta iako nisu u prvoj liniji. Čak se i Miloš Zeman koji je slovio za najvećeg rusofila među istočnoevropskim liderima vulgarno jasno distancirao od Putina. Aduti na koje su igrali stratezi u Kremlju s idejom da podele i oslabe EU srušili su se kao kula od karata. Evropa ne samo da se nije podelila već je postala jedinstvena kakva nije bila od proširenja 2004. godine. Štaviše, demokratije koje su ostavljale utisak da su klimave pod udarima agresivnog populizma i antivropskih snaga, izronile su, na prvi pogled, jače nego što su ikad bile. Pre samo par meseci u pojedinim članicama EU zagovarao se izlazak iz evrozone, u drugima su želeli da idu putem Bregzita, u trećima su podržavali „žute prsluke“ i druge antisistemske i antievropske pokrete, a ruski predsednik Vladimir Putin je bio ikona kompletne zapadnoevropske desnice, od Alternative za Nemačku, preko francuskog Nacionalnog okupljanja i španskog Voksa, do italijanske Lige i mađarskog Fidesa.
Evropske oružane snage
Odlukom kancelara Olafa Šolca o jednokratnoj investiciji od sto milijardi evra u naoružavanje i opremanje Bundesvera, plus povećanje izdvajanja za odbranu na godišnjem nivou na dva odsto bruto društvenog proizvoda, Nemačka se, kako se to u žargonu kaže, vratila u istoriju. Američki generali i oficiri više neće moći da ismevaju nemačke vojnike kao „nemilosrdne kampere“, aludirajući na njihovu opremljenost i inertnost. Još je značajnije što je odluku o naoružavanju Nemačke donela vlada sastavljena od socijaldemokrata i zelenih koji svakako ne mogu da budu optuženi ili osumnjičeni za hegemonske ili militarističke ambicije. „Odluka kancelara Šolca otvara novo poglavlje u istoriji Evrope“, smatra Romano Prodi i ukazuje da će Makron tek sada ubrzati projekat stvaranja zajedničkih Evropskih oružanih snaga.
Sa novim kursom koji je najavio Šolc, Nemačka će svake godine izdvajati između 60 i 70 milijardi evra za svoju vojsku i izbiće na treće mesto tabele država koje ulažu najviše u militarne svrhe. Samo će Vašington i Peking imati veći vojni budžet od Berlina, što je bilo nezamislivo do pre samo par nedelja. Neće samo Nemačka povećati svoja izdvajanje za modernizaciju oružanih snaga. Istim putem krenule su i sve druge članice tako da će države EU, zajedno, dotaknuti brojku od 300 milijardi evra namenjenu za odbranu.
Stvaranje evropske vojske biće najveća provera za produbljavanje evropskih integracija. U grubim crtama, Francuzi smatraju da oni treba da komanduju a Nemci da finansiraju. Odgovor Berlina će biti da to ne može baš tako da ide i počeće uobičajeni balet između dva ključna saveznika u EU s nadom da će pronaći kompromis. Podsetimo, i pre ruske invazije na Ukrajinu bilo je predviđeno da se u martu lansira tzv. Strateški kompas čiji je konačni cilj formiranje zajedničkog sistema odbrane. U dve godine Evropa je doživela tri šoka: pandemija, traumatično povlačenje iz Avganistana i ruska invazija na Ukrajinu. Prva kriza je stvorila uslove za tzv. „Hamilton efekat“ odnosno stvaranje zajedničkog duga EU, druga je ubrzala hod ka stvaranju zajedničkih odbrambenih snaga, a treća može da uđe u istoriju kao kriza koja je transformisala EU u geopolitičkog diva. Drugim rečima, EU pokazuje spremnost da postane ona snaga o kojoj je pričao nekadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država Teodor Ruzvelt: „Ozbiljne sile pričaju smirenim glasom a iza leđe drže veliku batinu“.
Franko Belmonte
Izvor: RTS OKO
