Убијање поретка и шта после

Сваки поредак бољи је од непоретка, то ће бити хипотеза овог текста. У 17. веку познати енглески политички мислилац Томас Хобс био је сведок грађанског рата у својој држави. Шокиран безвлашћем које је задесило његову просперитетну отаџбину стао је на страну монархијског апсолутизма, поставши тако први идеолог стриктне централизације власти у постренесансној западној Европи, још увек феудалистички раздељеној по сталежима. Главни његов страх био је сажет у синтагми „рат свих против свих“. У одсуству поретка „рат свих против свих“ је неминован исход. То је истина за државе без закона, а подједнако је тачно и у домену међународних односа.

Томас Хобс, (Фото: History Today)

Шта је уопште поредак? То је скуп норми и институција које их подржавају, а све уз сагласност свих субјеката који под конкретни поредак потпадају. Почевши од Версајске епохе, доба након завршетка Првог светског рата, поредак међународних односа постаје глобални, он обухвата читав свет. Глобалност поретка била је неминовност технолошког развоја и ближе повезаности читаве земљине кугле, као и чињеница да су неке ваневропске државе, попут Јапана, оствариле осетан успех у модернизацији и постале релевантни актери на међународној сцени. Глобалност не треба мешати са идеологијом глобализма која се већ у то време појављује међу англо-америчком политичком и економском елитом. Глобализам представља преношење хобсовских идеја са националне државе на планетарни ниво.

Зашто се глобални поредак устројава након Првог светског рата? Зато што је тај рат, може се слободно рећи, сломио психу просечног становника центра тадашњег света, то јест Европе. Масовност страдања, деструктивност оружја, одсуство неког вишег циља у вођењу самог рата значиле су катастрофу за Европу која није била сведок таквог хаоса ни за време Наполеонових ратова, Француске револуције, па ни верских ратова 17. века. Последњи рат у западној Европи до тог тренутка вођен је између Пруске и Француске, 1871. године. Рат је био кратак и конвенционалан, још увек варијација наполеоновског доба, а после њега је уследило четрдесетак година убрзаног технолошког развоја и потпуне отворености граница за припаднике више класе. Међутим, испод површине развоја на сваком пољу од естетски пријатне архитектуре, до повишења нивоа међусобне европске трговине до тада невиђених размера, развијала се трка наоружања.

Српски војник на Солунском фронту, (Фото: ИН4С)

Британија је била доминанта сила тог доба, а убрзано ју је сустизала, у неким пољима и престизала, Немачка царевина. Немачка задојена на милитаризму није видела други начин, није једноставно умела другачије да детронизује Британију осим наношењем војног пораза, који би је принудио на нову прерасподелу света. Тек после два тешка пораза, од којих је други био тотални, немачка ће елита изменити свој модел, отићи од милитаризма и постати трговачко-производна окосница уједињене западне Европе. Немачка елита јесте направила фантастичан обрт унутар своје свести, али као што видимо тек након фаталних грешака које се мере у милионима жртава, укључујући ту и Немачку. Версајски поредак је стога био први покушај да се у модерном добу, где рат престаје да буде романтичан, витешки, епски, а постоје крваво рвање у смрдљивој каљузи, успоставе глобална правила игре и зауставе нови ратови, барем међу великим силама.

Версајски поредак пада јер његови стубови – Британија и Француска, нису успеле да гарантују његово поштовање. Када је Хитлер поново увео војску у демилитаризовану Рајнску област, намере Немачке су биле јасне. Било је то 7. марта 1936. године. Дубока економска криза, идеолошка дезоријентисаност и подељеност западних сила онемогућиле су адекватну реакцију стубова версајског поретка на ревитализовани немачки милитаризам. Тражили су компромис, чак и сарадњу са Хитлеровом Немачком. Стаљински СССР, као експортер светске револуције путем Коминтерне, распуштене тек 1943. године у јеку Другог светског рата, био је други реметилачки фактор Версајског поретка. Видевши слабост англо-француског реаговања на Хитлерове амбиције, регионалне силе крећу саме да вуку потезе. Прво Италија, затим Јапан. Версајски поредак у реалности престаје да постоји годинама до напада Хитлера на Пољску 1939. године.

Адолф Хитлер, (Фото: ВВС)

Видимо да се поредак руши када његови гаранти нису довољно моћни да претњом или присилом спроводе његова правила. То је механички разлог за рушење поретка, постоје и суштински разлози. Први суштински разлог јесу потези гараната самог поретка. Британија и Француска су преуредиле карту Европе и спољног колонијалног света. Урадиле су то на начин да су поражене силе у Првом светском рату остале крајње незадовољне датим исходом. Није тешко било сабрати два и два, имамо државу са ауторитарном и милитаристичком традицијом, са капацитетима да буде велика сила, чији су интереси потпуно погажени. Између два светска рата та сила је била Немачка, ако се осврнемо на садашњицу, врло лако долазимо до одговора која би велика сила највише одговарала изложеном опису. Дакле, не само недостатак снаге да се подржи поредак доводи до његовог рушења, већ и превише амбициозно ширење граница науштрб поражених конкурентских великих сила ствара услове за неки нови сукоб у будућности, сукоб који ће срушити поредак. Други суштински разлог је повезан са првим и представља нелојалност принципима поретка од стране самих гараната. Ако се постулира недопуштање офанзивних ратова, онда оно треба да важи не само за поражене силе унутар тог поретка већ и за гаранте. Да би један поредак живео, потребно је да његови чиниоци верују у његова начела. Уколико нико не верује у постулиране принципе, питање је времена када ће се појавити један или више изазивача поретка. У наше доба, Сједињене Америчке Државе смело су кршиле правила сопственог поретка.

Рушење Версајског поретка имало је своје конкретне, али и принципијелне разлоге. Будући да је рушење поменутог поретка увело човечанство у Други светски рат, свакако можемо рећи да је Версајски поредак био бољи од непоретка који је затим уследио. Данашњи свет умногоме наликује на онај пре Првог светског рата, а у мањој мери и пре Другог светског рата. На стабилну биполарну структуру Хладног рата наликује мање од свега, јер у данашњем свету није могуће успоставити два међусобно изолована блока која ће се борити за доминацију. Кина ван глобалне економије нема никакву моћ, а глобална економија је главна кочница за почетак Трећег светског рата, не нуклеарно наоружање, које данас може и тактички бити примењено, без падања у тотални нуклеарни холокауст. Као што су некад Британија и Француска прерасподелиле Европу по свом нахођењу, тако су и од 1990-их Сједињене Америчке Државе кренуле у реконфигурацију разних макрорегиона, укључујући и Балкан. САД су се тада нашле у положају који ниједна сила у Европи није могла да замисли од Октавијана Августа, с тим што је Сједињеним Државама заиста припао читав свет, не само мали његов комад који се егоцентрично сматрао важним. Битна разлика између Немачке после Првог светског рата и постсовјетске Русије јесте у томе да СССР није био војно поражен, он се урушио изнутра, у чему је главну улогу одиграла сама совјетска елита, не неки спољни фактор. Другачије речено, совјетски војно-безбедносни потенцијал наследила је Русија која се привремено повукла са светске сцене.

Борис Јељцин, (Фото: Лиденз.ру)

Док се Русија повлачила у себе и покушавала да се реорганизује, САД су суверено владале светом. Неке државе су уздизане, неке кажњаване, у складу са тим шта је амерички хегемон сматрао корисним. СР Југославија која није желела да се под предложеним распадом Југославије по авнојевским границама укључи у нови поредак, била је сурово демонстративно кажњена од светског суверена. Сличну демонстрацију силе претрпео је Ирак Садама Хусеина, чији режим свакако није био некакав идеал слободе и свега лепог, али исто се може рећи и за готово све државе на Блиском истоку (као што Милошевић ни по чему није био гори од Туђмана или Изетбеговића). Док се САД понашају као Англо-французи после Првог светског рата, у Русији се дешава оно што се увек у њој дешава након смутног времена, на власт долази снажан ауторитарни лидер са жељом да врати својој држави стару славу. Американци, као и њихови претходници, пропуштају прилику да схвате Русију за озбиљно, одбацују њен пројекат модернизације наоружања, које јасно сведоче о даљим амбицијама, називају Русију државом бензинском пумпом. У првом периоду Русија се политички не мења из корена. Постепено долази до чишћења медијског простора, нарочито у сфери ТВ, док се либерални штампани медији и интернет ресурси не дирају. Протести нису забрањени, као ни либерални активизам. Либерали су присутни и у оквиру руске елите, нарочито у њеном економском делу, не само међу тајкунима, већ и међу управљачима руског финансијског и економског система. Чини се да постоји баланс између војно-безбедносних јастребова и системских либерала, усмерених ка изградњи економски успешне Русије, која би могла постати и привлачна као центар интеграција за своје суседе. Не може бити тајна да је Владимир Путин све време фаворизовао војно-безбедносни део елите науштрб либералног, Русија као велика војна сила била је његов циљ. Годину дана пре него што је Грузија напала Абхазију и Јужну Осетију у жељи да поврати контролу над својом територијом 2008. године чиме је изазвала војну интервенцију Русије, Путин је одржао познати минхенски говор у коме је јасно ставио до знања да Русија није сагласна са поретком чији су гарант САД.

Илузорно је мислити да Сједињене Државе нису разумеле ту поруку, оне су тада схватиле, већ касно, да Русија надилази ниво постсовјетске регионалне силе и да ће представљати изазов за САД у том макрорегиону. У Сједињеним Америчким Државама данас се воде дебате око тога шта је изазвало антагонизам Русије – поступци САД од 1990-их или сама природа власти у Русији која кроз историју производи снажне лидере који користе војне методе да остваре своје спољнополитичке циљеве. Путина нису произвеле САД, Путина је произвела читава путања руске историје, иста она која је произвела Петра Великог или Стаљина. Руска историја није могла изродити неког харизматичног демократског вођу који би уместо пропалог СССР-а направио пандан Европске уније на простору Евроазије, изградио институције способне на ротацију власти и после неколико мандата се повукао са сцене, оставивши дуготрајни систем иза себе. Готово је извесно да су превише агресивни потези САД убрзали појаву великог руског вође, обезбедили му већинску подршку међу грађанима Русије, који су се такође осећали пониженим услед охоле америчке политике и губитка совјетске империје. Успоном Кине и других регионалних сила, Сједињене Државе су такође постале немоћне да у читавом свету обезбеђују поредак.

Владимир Путин и Си Ђинпинг, (Фото: kremlin.ru)

Стога су испуњени сви услови да постхладноратовски поредак, који никада није званично институционализован јер је наставио да се користи међународним институцијама створеним за биполарну америчко-совјетску структуру, делимично уруши. Започињањем интервенције у Украјини, онда када се осетила довољно моћном, Русија је дала сигнал свим регионалним силама да и оне могу кренути у било какав рат у свом окружењу и да САД нису довољно снажне да их војно у томе спрече. Нарочито не, ако се одвија више конфликата наједном. Отуда и таква консолидација Запада наспрам војне интервенције у Украјини, читав поредак је у опасности, нови се не назире, а глобални конфликт или серија регионалних сукоба су веома могући. Можда просечан Американац или Француз не знају ни које су границе Украјине на карти Европе и за њу заиста не маре, али врло добро осећају да је нови катастрофални војни сукоб сада опет могућ. Запад збија редове у одбрану поретка. Русија је испалила први хитац у поредак и одбацила га. За Русију он више не важи, завршен је. Питање је тренутка када ће и друге силе повући свој ороз – Кина на Тајвану, Иран у Ираку, Ердоган на Блиском истоку или чак на Кипру/Грчкој. То ће произвести домино ефекат после чега ће се поредак држати само у земљама Европе, Северне Америке, Океаније и Далеког истока које пристају на савез са САД. Поредак ће престати да буде глобалан. Опсежне санкције које су уведене против Русије имају јасан циљ рушења режима, како би круњење поретка било, макар привремено, заустављено. Ради се о трци у времену за Запад, да ли ће Русија пасти прва, или ће друге силе кренути у своје ратове и ставити тачку на глобални поредак.

Досад се у историји поредак није мењао без великог рата – Тридесетогодишњег, Наполеонових, Првог и Другог светског рата. Човечанство у 21. веку имало је задатак да конструише нови поредак мирним путем, то је морао бити општи циљ због тога што су ризици сукоба данас глобални, не више локални. Директно или индиректно ће војним сукобом бити погођено и свако афричко село, а не развијене државе Европе. Велики рат или низ регионалних је у ери глобализације смрт света, треба подвући – не само због присуства нуклеарних арсенала. Убијање поретка, уместо транзиције поретка, убијање кога смо сада сви сведоци, има озбиљан потенцијал да изроди сукобе таквих размера којима човечанство још није имало горке прилике да посведочи. Одбројавање до коначне смрти поретка је већ започело. Многи су с правом озлојеђени на САД и презиру актуелни поредак. Они данас славе јавно, на улицама, на друштвеним мрежама, или тајно, у себи, својој души. Тако су и 1914. године и у Берлину, и у Паризу, Лондону, Петрограду френетичним аплаузима масе испраћале своје најближе на фронт, очекујући наполеоновски окршај који ће трајати неколико месеци, а добили су увод у кончину европске цивилизације. Њихови осмеси су скривали ненадани пакао. Сваки поредак бољи је од непоретка. Имаће прилику то да схвате, али касно, увек касно.

Александар Ђокић је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви

Александар Ђокић