Ове године обиљежава се важан јубилеј – 100 година од рођења Васка Попе. За неколика дана биће обиљежен и дан његовог рођења, 29. јун.
Пјесников биограф Радован Поповић у књизи „Васко Попа – Мит и магија“ пише:
„Рођен у знаку рака (водени знак, под утицајем Месеца, најјаче је обдарен маштом и сензибилношћу), 29. јуна 1922, у селу Гребенцу, на ободу Делиблатске пешчаре, тридесет километара од Вршца, ближе Белој Цркви, у типичном банатском селу, Васко Попа је крштен у месној цркви Успења господњег. Отац Василије (1893), сеоски бележник, а потом банкарски чиновник, и мајка Емилија (1900), рођена Сучу, домаћица, дали су име сину по оцу – Василије. Кућа у којој је Василије рођен носила је број 79, и срушена је после Другог светског рата. Кум на крштењу био је Симеон Флавијус Балеа“.
У Вршцу пјесник завршава основну школу, те упознаје Хашу Сингер, своју будућу супругу којој ће посветити све своје пјесничке књиге. Пјесников биограф обавјештава, даље, како ће се „у осмом разреду гимназије Васко Попа […] први пут заинтересовати за марксистичке идеје“, те како „у јесен 1940. године уписује у Београду студије на Филозофском факултету“, након чега прелази на Технички факултет, док „у јесен 1941. одлази у Букурешт и, по жељи родитеља, уписује студије медицине“, да би, најзад, прешао у Беч „поново уписавши студије филозофије (у мају је ухапшен и све до августа 1943. заточен у немачком концентрационом логору у Зрењанину). Поново се враћа у Беч, где остаје до септембра 1944. године. Слуша предавања из француске и немачке књижевности, ради као кондуктер трамваја, дружи се са напредним омладинцима, измичући Гестапоу све до повратка у Вршац“. Након ослобођења свог завичајног града, „почетком октобра 1944, примљен је у СКОЈ, а већ крајем мјесеца и у Комунистичку партију Југославије“. У Вршцу бива делегиран за послове из области културе. У том тренутку Васко Попа „има двадесет и две године, изврсно говори немачки, затим француски (који је студирао) и, наравно, румунски, матерњи језик“.
Међутим, ако је допуштено допунити пјесниковог биографа: у том тренутку, Васко Попа не само да говори и српски језик, већ на њему почиње да ствара један грандиозан књижевни опус, што не умањује његов допринос култури схваћеној у наднационалном смислу, какав су понудили још неки његови сународници који су напустили матерњи језик и простор. Споменимо само Емила Сиорана, Ежена Јонеска и Паула Целана. Размишљајући о овим великанима Корнел Унгуреану, аутор предговора за постхумно објављене пјесме Васка Попе написане на румунском језику, запажа сљедеће:
„Постојао је моменат забране – време у којем је румунско стваралаштво постало могуће само у изгнанству. Можда је постојала фаза транзиције која припада унутрашњем изгнанству, унутрашњости у настајању. Јер, поставља се питање: Зашто је Васко Попа напустио румунски језик?” Унгуреану претходно напомиње да десетак Попиних румунских пјесама „доказују да би Васко Попа хтео и могао да пише на румунском”, а након питања даје извјесне одговоре; између осталог, наглашава да су из румунске поезије били „искључени сви писци које је волео”.
Размишљања Корнела Унгуреануа вишеструко су занимљива, али вриједи нагласити да вријеме Попиних почетака у српској књижевности, такође, одликује не само искључивање писаца, већ и читавих епоха из културног памћења. Како се деценијама понављало у нашим уџбеницима, пјеснички иступ Васка Попе и Миодрага Павловића почетком педесетих година прошлог вијека, иако у први мах негативно примљен у критици, управо је био први корак у настојању да се умјетност врати умјетности. Међутим, пјесничка, антологичарска и професионална дјелатност Васка Попе, Миодрага Павловића, као и неких других аутора, током шездесетих година прошлог вијека, снажно је усмјерена ка интегрисању српске националне културе и духовности, што превасходно доноси њихов пјеснички и антологичарски повратак српском средњовјековљу.
Ако се вратимо пјесниковом биографу Р. Поповићу, налазимо један важан догађај из педесетих година који је, очито, дао својеврсно надахнуће да се Васко Попа и Миодраг Павловић профилишу као ствараоци и борци за откривање, за стваралачко ре-креирање српсковизантисјке културе и духовности. Наиме, у поглављу које носи назив „На поклоњење, у Свету гору“ стоји сљедеће:
„Почетком априла 1958. умире Исидора Секулић, у 82. години. Васка Попу списатељица је одредила да заједно са Елијем Финцијем и Живорадом Стојковићем буде извршилац њене последње воље. […] У другој половини септембра заједно са пријатељима Миодрагом Павловићем и Живорадом Стојковићем, Васко Попа креће у Грчку, на поклоњење у Свету Гору. […] У манастиру Хиландар, одмах по доласку, у капелици Савиног пирга њих тројица приређују полугодишњи помен Исидори Секулић. […] Инспирисан овим ходочашћем у Хиландару, Попа ће написати песму о Богородици Тројеручици“.
У стиховима „Приспео сам с пута / прашњав и гладан / и жељан другачијег света“ налазимо не само идентификацију пјесничког субјекта са Светим Савом, као архетип путника/ходочасника, већ се суочавамо с питањем од каквог то свијета пјесник тражи прибјежиште у манастиру Хиландар, од чега је прашњава, чега је гладан? Питања очигледно упућује на послијератни амбијент, на визију свијета из којег је дошао на Свету Гуру, знајући да је побјегао од свијета готовог да Богородици све три руке одсијече.
Попин повратак српсковизантијској традицији, остварен не само кроз поезију, већ и кроз антологичарски рад и уреднички посао у Нолиту, остао је далеко мање наглашен и тумачен од његових других пјесничких подухвата да понуди једну интегралну слику српског културног искуства. Сам пјесник те смјерове је одредио кроз своје антологије „Од злата јабука: руковет народних умотворина“ (1958), пјесничког хумора „Урнебесник“ (1960) и „Поноћно сунце: зборник песничких сновиђења“ (1962), док је његов четврти антологијски избор „Јутро мислено: немањићко доба. Зборник средњовековне српске поезије“ објављен постхумно, тек у овом вијеку.
Васко Попа преминуо је 1991. године. Бригу о сахрани преузело је Удружење књижевника Србије. Сахрана је одржана без велике помпе. Али у колони која је испраћала пјесника били су много великани: Добрица Ћосић, Борислав Михаиловић Михиз, Дејан Медаковић, Стеван Раичковић, Борислав Радовић, Светлана Велмар Јанковић… На челу колоне ношен је крст, али без присуства свештеника. Па ипак, када је колона пролазила поред гробљанске капеле владика Амфилохије Радовић наложио је да звоне звона.
Смрт Васка Попе уздрмала је читав књижевни свијет. Међу првим, телеграм стиже од Јосифа Бродског: „Мислим да је Васко Попа био једна од најмаркантјијих песничких фигура у овом веку”. Телеграми су стизали и од другог нобеловца Чеслава Милоша, од америчког пјесника Марка Стренда…
Попа је преминуо у зениту своје славе, као један од најпревођенијих писаца свијета. Објављене су му 52 књиге на страним језицима: 11 књига на енглеском језику, шест на њемачком, три на грчком, три на шведском, по двије на француском, пољском, румунском, чешком и словачком, а по једна на бугарском, холандском, мађарском, норвешком, португалском (Бразил), руском, шпанском (Мексико), турском, бенгалском и хинду језику. У Енглеској и Америци штампане су Попине сабране пјесме, што није доживио ниједан пјесник с југословенског простора.
ПОСЛЕДЊА ВЕСТ О МАЛОЈ КУТИЈИ
Мала кутија у којој је цео свет
Заљубила се у себе
И зачела је у себи
Још једну малу кутију
Мала кутија мале кутије
Заљубила се и она у себе
И зачела је у себи
Још једну малу кутију
И тако је то у бескрај ишло
Цео свет из мале кутије
Требало би да буде
У последњој кутији мале кутије
Ни једна од малих кутија
У малој кутији заљубљеној у себе
Није последња
Нађите сада свет
Милорад Дурутовић
