Превела: Славица Милетић
Предговор за књигу Сабрани романи Жозеа Сарамага, Гоодреадс 2010.
Прикладно је што романи Жозеа Сарамага добијају електронско издање, виртуелно присуство, јер је Сарамаго први говорио о виртуелној књижевности, која „као да се одвојила од стварности како би што боље открила њене скривене тајне“ (Бележнице).1 Он одаје признање Хорхеу Луису Борхесу као изумитељу те врсте књижевности, али сам је у њу унео једно својство величине које Борхесовој фикцији недостаје: страсно и саосећајно интересовање за обичне људе и свакодневни људски живот.
Вероватно нам нису потребне нове категорије, али виртуелна књижевност би могла бити корисна: она се разликује од научне фантастике и спекулативне фикције, за које је карактеристична склоност према екстраполацији и потпуно измишљеним стварностима; од сатире и њеног мелиоративног гнева; од магијског реализма, чији је завичај Јужна Америка, као и од модернистичког реализма и његове усредсређености на банално. Рекла бих да виртуелна књижевност има нешто заједничко са свим тим врстама (оне се заиста све преклапају) али се од њих разликује утолико што је њен циљ, као што је рекао Сарамаго, откривање тајне.
У његовим књигама то је откривање најсветовније и најнепретенциозније врсте – нема великих епифанија, само се светлост сабира и полако пристиже, као у сатима пред свитање. Откривена тајна је дневна светлост, јасно виђење света, мистерија која се догађа дословно сваког дана.
Сарамаго је умро у лето 2010. Имао је 87 година. Свој први велики роман написао је кад му је било преко 60, а последњи – Каин – завршио је мало пре смрти.
Морам да наставим да говорим о њему у садашњем времену, он тако живахно живи у својим књигама, тим делима „старијег грађанина“, што је наш снисходљиви еуфемизам за застрашујућу реч „старац“. Његов изванредни таленат за инвенцију и нарацију, његову радикалну интелигенцију, проницљивост, духовитост, разборитост и доброту одмах ће уочити они који поштују те особине код уметника, али старост даје његовој уметности јединствену снагу. Он има нешто ново да саопшти сваком од нас, па и старим читаоцима уморним од младих или подмлађених који нам говоре оно што смо ми свима говорили кад смо били млади. Сарамаго је иза себе оставио деценије задиханости. Одрастао је. Колико год то присталицама култа младости изгледало као јерес, он је више него што је био у својој младости: више човек, личност, уметник. Отишао је даље и научио више. Он је једини романсијер моје генерације који ми говори нешто што нисам знала или, тачније, што нисам знала да знам: једини од кога још учим. Имао је времена и храбрости да стекне ону префињену врсту разумевања коју погрешно називамо мудрост. Наиме, мудрошћу се најчешће назива лагодна утеха. Сарамаго извесно није тешитељ. Иако не понавља папагајски савете очајања, нема много поверења у наду, ту слаткоречиву преваранткињу.
Радикално значи „из корена“, а Сарамаго је био дубоко укорењен човек. Кад је примао Нобелову награду у краљевском дворцу, говорио је страсно и једноставно о својим прецима из равница Алентежа, сељацима, врло сиромашним људима који су за њега били трајно, драго присуство и морални узор. Он је био радикално конзервативан у истинском значењу те речи, а оно нема никакве везе с реакционарним грактањем неоконзервативаца, које је презирао. Атеиста и социјалиста, залагао се не само за уверења или мишљења већ за рационална убеђења, изграђена на јасном етичком темељу који би се безмало могао свести на једну реченицу, али реченицу са веома сложеним политичким, друштвеним и духовним импликацијама: рђаво је повређивати људе који су слабији од тебе.
Jose Saramago, a life of resistance
Међународни углед највише му је угрозило непоколебљиво противљење израелској агресији на Палестину. Тражио је да Израел, сећајући се страдања Јевреја, престане да намеће исту врсту патње својим суседима, и то је платио рогушењем оних који противљење израелској агресивној политици постовећују с антисемитизмом. За Сарамага израелска агресија нема везе с религијом, а европска историја поткрепљује његов аргумент: ту је реч о моћнима који повређују слабије од себе.
Чувене су Сарамагове речи: „Бог је ћутање васељене, а човек крик који даје смисао том ћутању“ (Бележнице). Он није често тако драматично епиграматичан. Његов уобичајени однос према Богу описала бих као радозналост, неверицу, хумор и стрпљење – што не може бити даље од дреке професионалних атеиста. А ипак је он атеиста, антиклерикалан, неповерљив према религији; моћници из тог домена га, наравно, мрзе, што он свим срцем узвраћа. У очаравајућим Бележницама (блогови из 2008. и 2009) критикује муфтију Саудијске Арабије који је легализовао удају десетогодишњих девојчица и тиме заправо легализовао педофилију, и римског папу, тако несклоног да осуди педофилију међу својим свештеницима – и ту се ради о моћнима који повређују беспомоћне. Сарамагов атеизам је спојен с његовим феминизмом, жестоким гневом због малтретирања, слабије плаћености и потцењивања жена, начина на који свако друштво злоупотребљава моћ у односу на њих. А све је то спојено с његовим социјализмом. Сарамаго је на страни сиромашних и потлачених.
Код њега нема сентименталности. Својим разумевањем људи он нам доноси нешто врло ретко: разочарење у ком има места за љубав и дивљење, склоност луцидном праштању. Он не очекује сувише од нас. Можда је по духу и хумору ближи нашем првом великом романописцу Сервантесу него било ком другом. Кад сан о разуму и нада у правду непрестано наилазе на разочарење, цинизам је лак излаз; али тврдоглави сељак Сарамаго неће њиме да се служи.
Он, наравно, није био сељак. Уздигао се из сиромаштва својих предака најпре радећи као ауто-механичар да би се затим изградио у образованог, култивисаног интелектуалца и човека од пера, издавача и новинара. Годинама је живео у граду и волео је Лисабон; темама урбаног/индустријског живота бавио се као инсајдер. Ипак, у својим романима често посматра градски живот с места изван града, с места где људи зарађују за живот својим рукама. Он не нуди идиличан повратак пасторалном животу, већ реалистичан осећај за место и начин на који се обични људи изворно повезују с оним што је остало од нашег заједничког света.
Највидљивија радикална ствар у његовим романима је интерпункција. Читаоце може одбити његова употреба зареза уместо тачке и непристајање да текст дели на пасусе, тако да страница изгледа као застрашујући штампани блок, а у дијалогу нам често није одмах јасно ко говори. То је радикална регресија, враћање на средњовековне рукописе у којима нема размака између речи. Нису ми познати његови разлози за те идиосинкразије. Научила сам да их прихватим, али ми се и даље не свиђају; његова употреба оног што учитељи називају „превише зареза“ (коришћење зареза уместо других знакова интерпункције) или „реченица без краја и конца“ наводи ме да читам сувише брзо, без даха, па онда губим облик реченице и уобичајени ритам конверзације (говор-пауза).
Ако прихватимо ту особеност, у рукама сјајних преводилаца његова проза је јасна, убедљива, живахна, снажна, савршено усклађена с наративом. Он не траћи речи. Велики је приповедач. (Покушајте да га читате наглас.) А приче које нам говори не личе ни на које друге.
Ево неколико кратких запажања о њима, рефлексија о мом процесу учења како да читам Сарамага, процесу који извесно није завршен.
Његов први објављени роман Са тла уздигнути још није доступан на енглеском. Претпостављам да се у њему ради о сељацима из Алентежа. Сарамаго каже да је то књига „у којој се родио мој начин нарације у роману“, и због тога жудим да је видим.
Роман Седам Сунаца и седам Луна, објављен у Португалији 1982, брзо је стекао признање у Европи. Необична, очаравајућа, забавна, враголаста историјска фантазија, пуна неочекиваних и непредвидљивих елемената као што су Доменико Скарлати, Инквизиција, вештица и авион. Мени се чини да је та књига пријатно загревање за његове веће романе, али она му је донела углед великог писца и многи је и данас убрајају у његова најбоља дела.
Највише тешкоћа сам имала с Годином смрти Рикарда Реиша. Ту је Сарамаго најближи Борхесовом интелектуалном стилу. А можда је то и његов најпортугалскији роман. Та књига захтева од читаоца ако не знање о неким темама (песнику Фернанду Песои, португалској књижевној култури, Лисабону), бар фасцинираност маскама, двојницима, лажним идентитетима, коју је Сарамаго имао, а које сам ја потпуно лишена. За читаоца који дели с њим ту фасцинацију овај роман (као и каснији Удвојени човек) право је благо.
У својој аутобиографији за Нобелову награду, он о следећој књизи просто каже: „Кад је португалска државна цензура забранила да се Јеванђеље по Исусу Христу (1991) кандидује за Европску књижевну награду под изговором да је књига увредљива за католике, преместио сам наше пребивалиште на канарско острво Ланзароте.“ Већина оних који су напустили домовину у знак протеста против тиранске задртости виче, упире прстом, маше песницом. Сарамаго је само „преместио пребивалиште“. Признајем да ни тема ове књиге мени није најзанимљивија, али то је суптилно, благо и врло узнемирујуће дело, изузетан додатак дугом списку романа о Исусу (који почиње, као што сугерише наслов, самим Јеванђељима).
Камени сплав је диван роман, који је имао врло ретку срећу да по њему у Шпанији буде снимљен диван филм. Европско копно се цепа дуж Пиринеја и Иберијско полуострво се полако креће ка Канарским острвима и даље, према Америци… Сарамаго сјајно користи ту ситуацију да би исмејао нестрпљиву и немоћну помпезност власти и медија суочених с догађајима изван домета бирократије и политичких саветника и истражио реаговање непознатих грађана, такозваних „обичних људи“ на мистериозни догађај. То је једна од његових најзабавнијих књига, у којој налазимо и првог значајног Сарамаговог пса. Склона сам да његове романе с псом оценим као боље од оних без пса. Не знам зашто; можда то има неке везе с његовим одбијањем да види човека као кључну фигуру у поретку ствари. Понекад се чини да што се више људи фиксирају на хуманост, то су мање хумани.
Затим следи – он је сад већ у седамдесетим и завршава роман сваке или сваке друге године – Повест о опсади Лисабона. Кад сам тај роман први пут прочитала, допао ми се, али сам имала утисак да сам глупа и незналица јер је то, рекло би се, оснивачки догађај португалске историје, а ја о португалској историји не знам ништа. Читала сам сувише непажљиво да бих схватила да моје незнање ништа не мења. При поновном читању видела сам да се све што је потребно да знам налази у самом роману: „реална“ историја оног што се догодило у дванаестом веку, за време хришћанске опсаде Мавара у Лисабону, и „виртуелна“ историја, која се преплиће са стварном захваљујући промени једне једине речи, словној грешци коју је коректор у двадесетом веку намерно унео у нову Повест о опсади Лисабона. Јунак те историје (и љубавне приче) управо је коректор, што је само по себи било довољно да ме освоји.
Одмах после те благе и медитативне приче дошло је Слепило (португалски наслов је Оглед о слепилу), које је свом аутору донело Нобелову награду. Ни пре ни после Слепила нисам прочитала роман који је тако дубоко застрашујући.
Био је то први Сарамагов роман који сам покушала да читам – моја пријатељица песникиња Наоми Реплански рекла је да га морам прочитати. Покушала сам и нисам успела. Интерпункција ме је нервирала, а прича ме је ужаснула.
Да бих пристала да читам о страховитој окрутности, морам веровати аутору. Морам му веровати безусловно, онако као што верујемо Приму Левију. Сувише је писаца који се служе насиљем и окрутношћу да би продали своје књиге, да би изазвали „напетост“ код читалаца који мисле да је само „акција“ занимљива, или да би умирили сопствене демоне добацивши их другима. Не читам такве књиге. Допустићу писцу да ме мучи само ако прихватим његове разлоге за то. Морала сам да откријем Сарамагове разлоге, па сам набавила све његове књиге које су у том часу биле доступне у енглеском преводу и прочитала их. Сувише брзо, сувише непажљиво, као то сам рекла, али била сам незналица – учила сам како да читам Сарамага. Читати Сарамага заправо значи образовати се, изнова учити како да видимо свет, учити нову врсту разумевања… као што бива у сусрету са свим великим романописцима, од Сервантеса преко Џејн Остен, до Толстоја, Вирџиније Вулф, Гарсије Маркеса…
Пошто сам научила да могу апсолутно веровати аутору, вратила сам се да прочитам Слепило. За мене је то готово неподношљиво дирљив роман и најистинскија парабола о двадесетом веку. (Нисам видела филм који је снимљен по њему; нисам веровала онима који су га снимили.) Слепило је потпуно променило моју идеју о томе о томе шта књижевност, у овом страшном времену паралисаности усред кризе, може да буде и да учини.
Убрзо после Слепила дошла је „Прича о непознатом острву“, чаробна и духовита алегорија, а одмах за њом Сва имена, можда његов најкафкијанскији роман, сатира о чудовишној бирократији. Али поређење Сарамага с Кафком је ступање на клизав терен; не могу да замислим да би Сарамаго написао „Преображај“, баш као што не могу да замислим да би Кафка написао љубавни роман. Роман Сва имена, са својим Регистром који води уназад, у мрклу таму, са својим протагонистом Господином Жозеом, који неуморно тражи особу иза једног од безбројних имена у документима Регистра, можда није баш љубавна прича, али јесте прича о љубави.
После Путовања кроз Португалију, детаљног туристичког водича за његову родну земљу који није укључен у ову антологију, Сарамаго је написао роман Пећина, који ми се, морам да кажем, допао највише од свих зато што ми се много свиђају људи у њему. Сарамаго ће нам рећи о чему говори та књига – мада док је писао ове речи из Бележница није имао на уму тај роман, већ свет какав је видео 2009.
Сваког дана нестане нека животињска и биљна врста, неки језик, неки занат. Богаташи су из дана у дан све богатији, а сиромаси све сиромашнији… Незнање се шири застрашујућом брзином. Имамо огроман проблем са расподелом богатства. Експлоатација ресурса достигла је дијаболичне размере. Мултинационалне компаније владају светом. Не знам да ли нам сенке или слике заклањају стварност. Можемо о томе распредати до судњега дана, али нема сумње да смо изгубили способност да критички анализирамо оно што се у свету збива. Зато делује као да смо заточени у Платоновој пећини. Занемарили смо дужност да размишљамо, да деламо. Претворили смо се у некаква инертна бића лишена способности негодовања, немирења и побуне, особина које су нас током многих година красиле. Стижемо на крај једне цивилизације, а није ми по вољи она која долази. По мом мишљењу, неолиберализам је само нови тоталитаризам прерушен у демократију, од које је сачувао само фасаду. Тржни центар је симбол тог новог света. Али постоји и други мали свет који нестаје, свет мануфактуре и занатства…
То је окосница Пећине, изванредно богате књиге, која веома вешто користи научнофантастичну екстраполацију за грађење префињене и сложене филозофске медитације и која је, у исти мах и пре свега, моћан роман карактера. Не могу а да не поменем да је један од ликова тог романа пас.
Године 2004. стигао је Удвојени човек, који ми је прилично тешко пао, али га још нисам поново прочитала, те би сада мој суд о њему био безвредан. После тога је дошао Запис о проницљивости, који преузима ситуацију и неке ликове из Слепила, али их користи на сасвим друкчији начин (нико не би могао оптужити Сарамага да стално пише једну те исту, па ни сличну књигу). То је убојита политичка сатира, врло мрачна – парадоксално, њен крај и импликације су мрачнији од Слепила.
Тад је аутор већ био дубоко загазио у осамдесете; није необично што је одлучио да пише књигу о смрти и настао је роман Смрт и њени хирови. Полазиште је неодољиво. Једној Смрти (јер Смрт није само једна, већ много особа, и свака од њих је одговорна за једну област – бирократија је, најзад, свуда) дозлогрди њен посао, те одлучи да узме одмор. То је велика Сарамагова тема: скромни службеник који одлучује да уради нешто тек мало друкчије, само једном… Зато у области за који је одговорна баш та Смрт нико не умире. Проблеми који због тога настају описани су врло опорим хумором. Сама Смрт је занимљива особа, али мени се чини да тој књизи на пола пута удахњује живот (ако тако могу да кажем) појава челисте и пса.
У години кад ово пишем, 2010, убрзо после Сарамагове смрти, објављен је енглески превод романа Путовање једног слона. Да је то његова последња књига, ниједан писац не би имао савршенију последњу реч – али она није последња. Доћи ће још и Каин, роман чији наслов Сарамаго није хтео ником да открије док га је писао зато што, рекао је, ако то будете знали, знаћете све о њему. Тешко је у то поверовати… али ускоро ћемо сазнати.
Истинита прича о слону Соломону, који је у шеснаестом веку ходао и возио се бродом од Португалије до Беча, и о војницима, надвојводама и другима који су га пратили, можда је Сарамагово најсавршеније уметничко дело, чисто, истинито и неуништиво као Моцартова арија или народна песма. О њему сам написала за Гардиану: „У говору на додели Нобелове награде Сарамаго је рекао: ʼКако нисам могао да се запутим даље од мог малог комада обрадиве земље, нити сам томе тежио, остала ми је само могућност да копам у дубину, надоле, према коренима. Мојим коренима, али и коренима света, ако ми је допуштена тако нескромна амбиција.’ То мукотрпно, стрпљиво копање је оно што даје тако лаку и чаробну књигу као што је ова, њену дубину и тежину. То није обична басна, што би прича о слоновом путовању кроз лудости и празноверја Европе у шеснаестом веку лако могла бити. У њој нема наравоученија. Нема срећног краја. Слон Соломон ће стићи у Беч; и онда ће, две године касније, умрети. Али његови трагови ће можда остати у читаочевом уму, дубоки, округли отисци у прашини који не воде до аустријског царског дворца нити до било ког познатог места, већ указују на један трајније благотворан правац који треба следити.“
Ти трагови су сада отиснути на електронима као и у прашини, на страници и у духу; они су сада у вибрацијама наших компјутера; они су симболи на нашим екранима, стварни и недодирљиви као сама светлост за све који хоће да виде, читају и следе.
Извор: Пешчаник
