Поштовани г. Предсједниче,
Христос Васкрсе!
Поздрављамо Вас овим најрадоснијим хришћанским поздравом, а у нади да ће васкрснути и Ловћенска капела, црква Светог Петра Цетињског, задужбина Петра II Петровића Његоша и мјесто његовог почивања сагласно његовом завјештању и посљедњој вољи. Као што Вам је познато, г. Предсједниче – ове године обиљежавамо 200-годишњицу рођења Владике Рада, ове несумњиво најзначајније личности, поред његовог стрица Светог Петра Цетињског, коју је изњедрила Црна Гора у својој историји. То је, дакле, историјска прилика да се коначно испоштује, за свако људско биће достојна поштовања светиња посљедње воље, а камоли за једну овакву личност каква је Његош – да се обнови његова изворна капела и да се у њу похране (по седми пут) његове свете мошти.
Добро се сјећам да сте ми негдје прије десетак година, при разговору о повратку Цркве на Ловћен изричито рекли: „…то би требало учинити…“. Подсјећајући Вас на те ријечи, користим прилику да Вам доставим писмо које сам 25. јуна 2012. године упутио ондашњем премијеру, а садашњем министру спољних послова у Влади Црне Горе др Игору Лукшићу, а у вези са овим питањем. На његов савјет због забринутости у вези са повољношћу тренутка, писмо је достављено само њему.
Сада га достављамо како Вама тако и Влади Црне Горе, као званични акт и захтјев Митрополије црногорско-приморске за Обнову цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену, и пренос моштију Светог Петра II у њу, сагласно његовом тестаменту. Поред у самом акту наведених разлога за обнову капеле, достављамо Вам у прилогу и тек објављену књигу „Седам Његошевих сахрана“ (ауторâ С. Кљакића и Р. Пековића) у којој је детаљно описан овај јединствени случај не само у Европи, него у свијету, који се догодио са посљедњом вољом и земним остацима Петра II. Заиста, како је сам рекао „…његове судбе у свијету нема…“ и није било!
Осим ове књиге у прилогу достављамо Вам и тек објављени каталог „Његошева капела на Ловћену и архитекта Никола Краснов“ са истоимене изложбе у Никшићу. У овом каталогу се јасно види ко је зачетник идеје маузолеја на Ловћену (краљ Александар Карађорђевић) као и даљи опис обнове првобитне капеле. Слободан сам доставити Вам и транскрипт дијела интервјуа Лидије Јовановић (сачињеног 2008. године) супруге Блажа Јовановића, из кога се види да ни ондашњи предсједник Социјалистичке Републике Црне Горе није био за рушење цркве-капеле, него да је то била наредба „одозго“, зна се од кога.
Дубоко сам увјерен да ћете како Ви тако и Влада Црне Горе одговорно и позитивно прихватити овај предлог не само са у акту наведених разлога него и да би се скинуло „проклетство“ са Црне Горе које је оставио митрополит Петар II ако не буде сахрањен на Ловћену у спомен-цркви коју је за живота подигао своме стрицу Светом Петру Цетињском.
Уколико, што апсолутно не могу вјеровати, Влада са било којих разлога не прихвати обнављање капеле, Митрополија ће бити приморана да обнови судски процес, прекинут 1982. године због ријечи Видоја Жарковића митрополиту Данилу Дајковићу „…да сви судови могу донијети одлуку у његову корист, црква се на Ловћену неће градити…“ (процес је био скоро доведен до краја у корист Митрополије).
Језерски врх и црквина на њему, заједно са црквом Светог Петра и моштима Светог Петра II су својина Цетињске митрополије, повјерене на бригу Цетињском манастиру, који и до данас у себи чува кључ Ловћенске капеле. Нико не жели, и никоме неће бити од користи, понајмање Црној Гори и њеном угледу, поновно покретање тужбе како пред домаћим тако и пред међународним судовима. А од каквог значаја ће бити овај духовни, етичко-културни, човјечни и цивилизацијски чин за Црну Гору и њено ослобођење од тоталитарног наслеђа прошлости, о томе не треба ни говорити.
Примите г. Предсједниче изразе нашег особитог поштовања,
Архиепископ цетињски
Митрополит црногорско-приморски
др Амфилохије Радовић с.р.
Из писма блаженопочившег митрополита Амфилохија предсједнику Милу Ђукановићу, 8.5.2013. године, објављеног у књизи „Сумрак Ловћена“.