Svakom dobu njegova umetnost, svakoj umetnosti njena sloboda
Na najpoznatijoj kući secestionističke kulture, u Beču, nalaze se ispisani gore navedeni stihovi. Ova rečenica zvuči kao imperativ da, stvarati umetnost, van konzervativnih kanona akademskih obrazaca ima svoj legitimitet. Ne mislim da je samo u umetnosti ovaj obrazac važan, iako on ni u kom slučaju nije jedinstveno pravilo stvaralaštva, ali svakako daje jednu istinsku unutrašnju slobodu koja zahteva izgrađivanje novog kulturnog modela, obrazaca mišljenja, stavova, sistema vrednosti, ponašanja.
Piše: Jelena Petrović
Ova zapovest bi se lako, možda najviše, mogla primeniti na polje bogoslovlja i filozofije. Promena sistema svesti bi tako uticala na naš doživljaj sebe kroz Crkvu, dala bi postmodernom čoveku na nivou identiteta i individualnosti prostor da lični talenat postavi u odnosu na konvencionalno u novi sistem vrednosti. Ako svako doba ima svoju umetnost, a to znači – ne kopiraj umetnost prethodnih vremena, nadogradi je i učini je novom, onda ona mora imati najvažniji preduslov za takvo stvaralaštvo, a taj preduslov je sloboda. Nemanjem slobode bićemo samo oni koji kopiraju.
Bogoslovski mislioci, pa čak i oni iz drugih polja stvaralaštva a koji su deklarisani hrišćani, ograničavaju sebe da slučajno ne izreknu nešto što neće biti dovoljno pravoslavno, bogoslovski tačno, ili što će se u najmanju ruku sukobiti sa tradicijom. Zaboravljaju da hrišćani nisu pozvani samo da čuvaju tradiciju već i da kreiraju stvarnost. Previđaju da tradicija nije ono što smo ponovo otkrili, već i tradicija koju tek treba da stvorimo. Ako je za „umetnika sve što ispred sebe postavlja dovoljno za opkladu na večnost“, onda je svako ko redefiniše i preispituje novu stvarnost – umetnik, bio on i bogoslovski mislilac.
Dok na jednoj strani stoje oni koji biraju aktuelne teme koje će ih u sadašnjici proslaviti, bez hrabrosti zaranjanja u sebe, bez trunke razborite spoznaje da ono što nose jeste zapravo nepremostiva provalija između želja i mogućnosti, na drugoj strani, mimo bogoslovlja, obitava svet koji beskompromisno gradi nove strukture poimanja stvarnosti. Oni su u manjini, ali sloboda kojom dišu i prostranstva kojima se kreću otvaraju čoveka, i tako rastrzanog i drhtavog bogotražitelja u svojoj suštini, rađaju kroz najtananije osobine kao distinktivnim obeležjima umetnosti doba koje svedoče.
Na primeru impresionizma možda je najlakše opisati tu rastrzanost između autentičnosti i potreba zadate stvarnosti, odnosno, između osmišljavanja stvarnosti i već unapred postavljenih postulata. Impresionizam je nastao kao sila želje nekoliko umetnika s kraja devetnaestog veka da slikarstvu pristupe na jedan drugačiji, nekonvencionalan način, dalek od nedodirljivih krugova pariške škole, gde su umetnici usput izdvajali svoj stil različitih škola i jedan novi umetnički jezik, nesvesno primenjujući teoriju komplementarnih boja. U početku su i oni, kao i mnogi drugi koji su menjali i dopunjavali prethodno, bili neprihvaćeni kako od same konzervativne pariške publike, tako i od kritičara umetnosti koji su njihove slike smatrali nedovršenim. Edouard Manet, preteča impresionista, silno se trudio da njegove slike dospeju u Pariški salon. Manet je dobar primer ljudske čežnje da pripada i bude socijalno priznat. I kod njega je postojala potreba potvrde vremena i akademskih krugova u kojima je stvarao. Ali ta potvrda nikada ne sme da bude primarni cilj, u suprotnom će uvek narušiti istinu i autentičnost.
Ono što stvaraocu daje mogućnost, koju na kraju krajeva sam sebi daje ili je stvara, jeste da kroz pojedinačnu autentičnost dosegne slobodu, a koja se manifestuje u delu. Pobeda nad zadatim, priznatim i konvencionalnim je put ka dosezanju autentičnosti rada i onoga što ih kao stvaralačka bića određuje. Paul Cézanne, kao i Degas, sebe nikada nije poistovetio sa grupom impresionista, niti je prihvatio njihove ideje u potpunosti. Za razliku od drugih impresionista polazio je od suštine prirode stvari a ne od impresije. Mnogo je primera „odstupanja“ od elemenata primarnih ideja, što ih ne odvaja pripadanju jednog pokreta, niti ih zatvara strogo u sam pokret, ali u individualnom talentu ih stavlja u preteču novog stvaralaštva, u poslednjem slučaju Cézanna, kubizma i apstrakcije.
U takvoj konstelaciji, kada unutrašnja sloboda ćuti, nije bitno nekakvo mišljenje, inovacija ili kreativnost, one su tek tu da nas podsećaju na sistem kao operativnu konsekvencu njegove autonomije. Možda roditi nekog Bohumila Hrabala danas nije moguće, roditi subverzivnog umetnika, inspirativnog disidenta, jer sloboda bojažljivo ćuti. Da li će neki novi Tvombli iskombinovati tekst i boju kroz autentičan život koji potrebuje hrabrost i slobodu. Suština je jasna. Sva načela kojima stvaralac dela i misli predočava neki društveni problem uvek je daleko složeniji proces i on se, pre svega, odnosi na etiku i estetiku proučavanja savremenih pojava. Kroz dogmate i kanone postoji pravilo po sebi, ali je ono i nezavisno od kanona, društvenih ili istorijskih previranja jer je filozofsko. Nezavisno je od moda i postulata elitističkih krugova i njihovih poimanja, ta pravila nisu zacementirane forme prethodnog vremena, niti su to pravila koja bogoslovlje podrazumeva u određenom istorijskom trenutku. Ona se uvek moraju odnositi na odlike vremena u kome nastaju. Zlatni presek bogoslovske misli mora da prekine pravolinijsko razmišljanje i donese novo. Tada nećemo obožavati pepeo, već ga razgrtati i vaditi žar, preneti vatru i rasplamsati novu. Tada će se na horizontu razviti bela platna na kojima su boje različitog sagledavanja stvarnosti luče filozofskog sredstva za analizu stvarnosti. Teško da umetnost može biti deo svakodnevnog života, onda ona ne bi bila tako posebna, čemu svedoče avangardni pokreti, ali bogoslovlje može i mora. Onda sedenje u “Stray Dogu” neće biti tako neprijatno za sve one koji ne pripadaju elitističkom krugu umetnika.