Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.
(„Stražilovo”)
Beskrajni plavi krug. Zvezdu u njemu Miloš Crnjanski prvi put je ugledao u Čongradu, u blizini mađarske granice s Rumunijom. Rodio se u porodici činovnika Tome Crnjanskog, 26. oktobra 1893. godine. Kako je to pred kraj života govorio, a objavio Radovan Popović u knjizi „Život Miloša Crnjanskog”: Pa, zavičaj je prvo ono gde ste se rodili… Ali, zavičaj, pravi, znate, koji volite, koji osećate, za mene je Srbija…
Već 1896. godine porodica se seli u Temišvar. Miloš se kasnije sećao velike varoši, sa širokim ulicama, karucama, a bivalo je i prvih automobila. Tu je video i prvi aeroplan.
U Temišvaru kreće njegova životna pustolovina. Osnovna škola, licej kod katoličkih fratara. Počinje da piše. Prva pesma izlazi mu 1908. godine, u somborskom listu „Golub”. Negde u to vreme, ujak i ujna iz Beča zovu mladića da dođe, mogao bi da uči školu, pa da nasledi ujaka, trgovca. Miloš ne želi da bude trgovac. Zanosi se slikarstvom. Tada je, kao petnaestogodišnjak, „od duga vremena”, uradio jedan autoportret. Tu sliku nosio je u svim svojim seobama. Ubeđuje majku da ga pošalje u Minhen ili, bar, u Rim. On neće u Beč, ona ne dozvoljava da joj sin bude „moler”, ni minhenski ili rimski. Na kraju uspevaju da se nagode. Studiraće na Eksportnoj akademiji, u Rijeci.
Početkom školske godine stiže u Opatiju, pa u Rijeku. Upisuje akademiju, uči italijanski, ali ne zapostavlja ni jurcanje za loptom. Fudbalom se zarazio još u Temišvaru. Posećuje Trst, odlazi na svetkovine u Veneciji. Kako je rekao, kasnije: Živeo sam ja, na Rijeci, veselo…
Naš bog je krv…
Ne zapostavlja ni stihove. Tu su i drame. Piše čuvenom beogradskom izdavaču Svetislavu B. Cvijanoviću. Nudi mu svoje drame, ali ga ovaj odbija. Ne zadugo, pokazaće se.
Proleće 1913. godine. Ujak opet traži da Miloš dođe u Beč, majka se pridružuje, pa napušta Rijeku. Razlog je pomalo običan. Pao je na ispitima iz stenografije i daktilografije. Neko ko će decenijama kasnije po 15 puta prekucavati svoja dela na istoj pisaćoj mašini „adler”. Pre nego što je otišao u Beč, ferije provodi u Ilanči, kod rođaka. Novi Sad, kod brata. Igra fudbal.
Prvi put odlazi u Beograd, i to s fudbalskim klubom. Oduševljen, rešio je da ostane u srpskoj prestonici. Ili da ode u četnike ili na Vojnu akademiju. Čak su rođaci potezali veze, ali ga je neki pukovnik brzo razuverio. Odbio ga je, kao… preškolovanog. Za akademiju treba šest razreda gimnazije, a on ima osam. Pa još i godinu one Akademije. Vratio se u Beč, ali je do kraja života voleo Beograd. „Kao što čovek voli svoju fiks-ideju”.
Ujesen se upisuje na medicinu, ali leti iz ujakove kuće. Majka prihvata da ga izdržava. Živi u skromnom pansionu blizu bolnice u kojoj se upokojio Branko Radičević. Piše dramu. Novu. „Maska”.
Ni medicina ga ne drži dugo. Prelazi na studije filozofije i istorije. Obilazi muzeje, a para sve manje. Opet šalje pisma Cvijanoviću, ali je ovaj opet srca kamenoga. U proleće 1914. godine ga regrutuju. Dobija raspored za tvrđavu Pšemisl. Vest iz Sarajeva zatiče ga u Beču, za bilijarskim stolom. Prvih dana posle atentata sklonio se u šumu pored grada, za svaki slučaj. Policija se raspitivala za članove srpskog studentskog udruženja „Zora”, kome je pripadao.
Iz Beča za Novi Sad. Odatle, s nekom ženom u koju je bio zaljubljen, u Segedin. Tu mu, prilikom nekog pretresa, pronalaze maramicu u bojama srpske zastave, i pravo u aps. Nekako se izvadio, ali je dospeo u regimentu u Bečkerek. Neki oficir ga je isterao iz škole za rezervne oficire i poslao pravo na front.
Njegov bataljon kreće na Srbiju. Zaglavili su se u sremskom blatu, a posle teškom mukom stigli do Rače. U baruštinama ih stiže kolera. Bolesni su ostavljeni u vozu, negde kod Šida. Pobegao je iz vagona koji je smrdeo od bljuvanja, a iznemoglog ga je prihvatila neka porodica. Odatle je prenet u bolnicu u Vukovar, i izbegao srpski front. A to mu je bilo najvažnije. Iz Vukovara u Rijeku. U dezinfikovanom šinjelu. A tamo tifus. Šest nedelja u karantinu. Kao u paklu.
U leto 1915. godine put pod noge, povratak u puk. Iz Bečkereka pravac Galicija. Plač i kuknjava sugrađana, znali su da većinu vojnika ispraćaju u smrt. I bili su u pravu. U Galiciji pravi rat. Ginu prijatelji. I on će. Onda ga opet preko veza prebacuju u Beč. Ali, to više nije Beč od pre rata. Ovaj, u jesen 1915. godine, podsetio ga je na ogromnu javnu kuću. Baš kao kod Štefana Cvajga. Opet prete vojni pozivari, i opet ga preko veze smeštaju u bolnicu. Proglašavaju ga nesposobnim za vojsku i, kao telefonistu, upućuju na rad u civilstvo, u Segedin. A u septembru 1917. godine, u časopisu „Savremenik”, objavljuje „Himnu”. Peva:
-Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. Naš Bog je krv…
Vraćaju ga u vojsku. Na mađarsko-slovačku granicu. Tvrđava Komoran. Pa onda u Ostrogon, škola rezervnih oficira. Kaže, „igramo se, kao deca, rata”. Opet prekomanda, u Vrhovnu komandu na Soči. Brzo ga vraćaju u Komoran. A ratno rasulo primiče se kraju. U to vreme vraća se u Beč. Piše pesmu „Mizera”. Ali, želi na jug. Sredinom decembra 1918. godine stiže u Zagreb. Odatle, da vidi majku. Ilanča. U Temišvaru je i srpska konjica. Na vratima kuće čeka ga majka. Zimu provodi u selu. Završava „Dnevnik o Čarnojeviću”. Zanima se estetikom i lovom na zečeve. Pogleduje ka Beogradu. Prodaje njive, sakuplja novac za školovanje.
Vratiću se, bolan…
I, konačno, proleće 1919. godine. Beograd. Miloš gnevan, bučan, spreman za okršaje. U ostacima uniforme, sa kamašnama na nogama i beretkom na glavi. Upisuje uporednu književnost i istoriju. Cvijanoviću predaje rukopis zbirke „Lirika Itake”. Ne izbija iz kafane hotela „Moskva”. Tu je „glavni štab” posleratne književnosti. Sima Pandurović, Bora Stanković, Sibe Miličić, Vinaver, Rastko… Pokreće časopis „Dan”. Uskoro nastaje „Grupa umetnika”. Miloš, prgav, ratuje sa svima. Cvijanović objavljuje „Liriku Itake”, a otac Anice Savić javno preti da će Crnjanskog kišobranom da upristoji, pošto njegovoj kćeri posvećuje „bezobrazne” pesme. Ubrzo, na jednom od časova na fakultetu, upoznaje i Vidosavu Vidu Ružić. Ostala je uz njega do kraja.
U „Srpskom književnom glasniku” izlazi „Sumatra”, uz „Objašnjenje Sumatre”.
To je „manifest nove pesničke škole”. A kako teško može da se živi od poezije, mora nešto i da se jede, traži zaposlenje. Dobija mesto u Drugoj gimnaziji u Kragujevcu, ali ga istog dana razrešavaju iz nama danas nepoznatog razloga. I tada donosi odluku da ode u Pariz. Spaljuje sve rukopise, hartije. Preko Minhena stiže u Pariz. Druguje sa Savom Šumanovićem, Sretenom Stojanovićem, Milom Milunovićem, Milivojem Uzelcem.
Ali, ni ovde ne može da se skrasi. Pesnik bure želi da vidi pravu buru, i to u Bretanji. Skita okolo, druži se sa ribarima. Vraća se u Pariz. Za to vreme, u Beogradu, u biblioteci „Albatros” Sveslovenske knjižare izlazi „Dnevnik o Čarnojeviću”. A on se sprema za put u Beograd. Preko Italije.
Oduševljen je Toskanom. U Firenci će napisati „Stražilovo”. Svraća i kod svog velikog prijatelja Ive Andrića, tada na službi u Rimu. Vraća se u otadžbinu. A tamo, pravo u Split, pa na Hvar. Tu su mu drugari, Sibe Miličić i Petar Dobrović. Imaju razne sulude zamisli, poput čitanja Hektorovića nasred mora. Zamalo da Dobrović tada plati glavom zabušavanje u veslanju. Crnjanski je pobesneo i gotovo ga udario nožem. Odatle, Beograd pa Dubrovnik. Tu se verio s Vidom. A onda na vojnu vežbu u Mostar. U vojsci mu je zlo, ali ne propušta priliku da se vidi sa Šantićem. I konačno, po svršetku vežbe, dobija posao. Privremeni učitelj u Gimnaziji u Pančevu. Desetog novembra 1921. Vida i Miloš se venčavaju.
Pančevački dani teku. Predaje srpski jezik, istoriju i zemljopis. Za to vreme traju polemike oko „Dnevnika”. A i novčane nevolje. Uzeo je kaparu od Cvijanovića, potrošio, a kako se nisu dogovorili, knjigu je štampao kod drugog. Nekako se i to rešava. Igra fudbal. Dok čeka da mu se odobri duže odsustvo s posla, radi lečenja, posećuje Boku Kotorsku. S mora pravo u Rumuniju. U banju. Dok je na bolovanju, uči za završni ispit. Konačno, diplomira 14. oktobra 1922. godine. Ubrzo je ukazom postavljen za suplenta Četvrte gimnazije u Beogradu.
Na dnu neba…
Ponovo Beograd. Čaršija ga čeka na nož. Ne ostaje joj dužan. Počinje da piše za „Politiku”, najpre o Hortijevoj Mađarskoj. Opet traži odsustvo u školi, a direktor je besan. Crnjanski putuje okolo. Tek kada u „Politici” bude video reportaže sa Jadrana, saznaće gde je Miloš proveo dane bolovanja. Ređaju se reportaže sa putovanja. Rijeka, Sušak, pa Banat. Onda serija „Kod naših avijatičara”. Jedva je dočekao da piše o pilotima sa novosadskog aerodroma. I da bude u avionu koji izvodi lupinge. A posle ponovo na primorje.
Crikvenica, Rab, Rijeka… Na tim putovanjima, rađa se zamisao za novi roman. „Seobe”. Traga po arhivama. Putuje po Rumuniji, a odatle šalje reportaže za „Vreme”. Opet Boka, Dubrovnik, pa do Krfa, da napiše veličanstvenu „Serbiju”.
Krajem 1925. godine odlazi na bolovanje. Ovaj put pravo. U maju postaje profesor, a početkom jeseni dolazi do čuvenog dvoboja sa Tadijom Sondermajerom. Kako se to srećno rešilo, nastavlja dalje. U školskoj 1927. godini u Četvrtoj gimnaziji skuplja se zanimljivo društvance: Momčilo Nastasijević, Dušan Matić, Ljuba Ivanović, Miloš Crnjanski. Svi profesori. Ali, Miloš više ne može da izdrži u školi. Gleda da se na svaki način ubaci u „Žutu kuću”, kako su zvali Ministarstvo spoljnih poslova.
Putuje u Berlin, po zadatku Centralnog presbiroa pri Ministarstvu spoljnih poslova. Tamo kopa za podacima o Isakoviču. „Tragam za onom protuvom Isakovičem”. „Seobe” prvo izlaze u nastavcima u „Srpskom književnom glasniku”, konačno i kod Gece Kona. Rukopis je prvi čitao Slobodan Jovanović, i bio oduševljen. On ga je preporučio Konu. Na kraju, Ministarstvo prosvete tražilo je da ga na budžet preuzme Ministarstvo spoljno, kad im već toliko treba.
Ponovo se vraća u Beograd. Sa prijateljima piscima odlazi na turneju PEN kluba po Dalmaciji. Krklec, Kašanin, Desanka, Manojlović… Kad se vratio, čeka ga nagrada Akademije nauka za „Seobe”. Kreće vreme žučnih rasprava. Napadaju ga sa svih strana, njega, koji je „predstavljao šefa avangarde, a danas dobija nagrade Akademije i vozika se sa Pen klubom i predstavlja modernu literaturu naivnim provincijalcima”. Za to vreme je na brodu, putuje po Sredozemlju. Do Španije.
Po povratku postaje redovna sudska mušterija. Tužio je sve koji su ga oplitali po novinama. Između dva suđenja putuje na Jadran. A kada se vrati, čeka ga i škola, pored sudnice. Nisu mu još odobrili prelaz u diplomatiju. U martu 1932. godine izbija „beogradska književna afera”. Počelo je člankom Crnjanskog „Mi postajemo kolonija strane knjige”, u kome se obrušio na knjižare, da daju prednost prevodima. Tu su i časopisi. Ukratko, ovim je uspeo da stane na žulj celoj književnoj javnosti. Tuži ga „Nolit”, optužuju ga da je fašista, jučerašnji drugovi napadaju ga na ulici. Ubrzo su se stvari nekako smirile. Opet putuje u Španiju i piše seriju reportaža.
Tuđinu, poljupcem, dižem…
A onda, u „Politici”, 16. marta 1934. godine objavljuje tekst „Oklevetani rat”. Rat naziva „veličanstvenim” – „nema višeg momenta života od učešća svesnog u bitki”. Članak je dočekan na nož, posebno se istakao Miroslav Krleža, koji ga je napao u „Danasu”. Crnjanski uzvraća. Objašnjava da je članak pisan sa namenom, povodom proslave stupanja u srpsku vojsku regruta iz Stare Srbije. A onda se obrušio na Krležino mirotvorstvo. Pita kako mu to nije palo na pamet kad se školovao za austrijskog đeneralštapca. Tako je zatvorio svaku dalju raspravu.
Pokreće časopis „Ideje”. Od prvog broja, oktobra 1934. godine, optužuju ga za fašizam, a on otpisuje tekstom „Bogataška deca igraju se komunizma”. U junu 1935. godine „Ideje” više ne izlaze, a Crnjanski se opet sprema na put. Postavljen je za dopisnika Centralnog presbiroa u Berlinu. Biće da je tome malo pripomogao i njegov prijatelj Stanislav Vinaver, tada ve-de šefa publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Malo da ga skloni iz Beograda, dok ga neko nije ubio. U Berlinu je nacistička partija u punoj snazi. Šalje izveštaje, reportaže. Iz Nemačke stiže do Skandinavije i drži nekoliko predavanja u Stokholmu. Usput šalje i vesti.
Iz Berlina zahteva da se državna propaganda pod hitno uozbilji, da se ne bi i dalje dešavalo da se hrvatska emigracija predstavlja kao jedini glas iz ovih krajeva. Za kratko vreme uspeo je da stvori široke veze sa mnogim javnim radnicima. Za vreme Olimpijade u Berlinu organizuje gostovanja naših sportista i umetnika. Potom putuje po Danskoj. Sprema se za Španiju, u kojoj je upravo izbio građanski rat. Izveštavaće sa fronta. Boravi u glavnom Frankovom štabu, piše. Po povratku u Berlin traži odmor, i provodi ga u Engleskoj i Škotskoj. Stiže i do Islanda. I tako sve do 15. marta 1938. godine, kad ga postavljaju za dopisnika za štampu pri Kraljevskom poslanstvu u Rimu.
Ne treba mu dugo da se uklopi i da pošalje prve izveštaje. Ulazi u italijansko visoko društvo. U to doba Andrić je u Firenci, a Miloš prisustvuje sastanku premijera Milana Stojadinovića sa grofom Ćanom, italijanskim ministrom spoljnih poslova. Nije mu dugo trebalo da zavoli Rim. Pored onih markiza i grofova, upoznaje i frizere i poštare, šofere i čistače. Sve one koji čine duh jednog grada. Našao je čak i svoje mesto, poslastičarnicu „Bebington”, na Španskom trgu. Preko puta je kuća u kojoj je umro engleski pesnik Kits. Voleo je tišinu koja je vladala kod „Bebingtona”, nasuprot uobičajenoj rimskoj galami. Opseda ga Mikelanđelo. I tako će ostati do kraja.
Uznemirava ga italijanska fašistička cenzura, ne može da javi sve što bi hteo. Poslanstvo nema čak ni šifru, sve je na izvol’te. Ipak, stalno je spreman na pute. „Za mene odmor znači putovati, pa ma pod kakvim uslovima.” Svako jutro koristi da igra fudbal na poljančetu, pa onda na posao u vilu „Borgeze”. Oseća da je rat na pragu. Mnogo veći od onog koga su nazivali „Veliki”. Vidi kako nestaju poslanstva. Jedno po jedno. Pečate se kase, nameštaj prodaje budzašto. Čak i on uzima jedan stari kompas iz nečije ambasade. Hvata ga potištenost, Vidu šalje u Beograd, a on pali papire, pisma, uspomene guta plamen. Uspeva da se sukobi sa dopisnikom „Politike” Grgom Zlatoperom, i to se okončava na sudu.
Sprema se za rat. Ratni raspored mu se zna, Veles. Sprema oružje, dvogled, čak i sablju. U januaru 1941. godine rat se uveliko zahuktava Evropom. Bombardovan je London, Italijani doživljavaju prve poraze u Africi, nervoza raste. Englezi bombarduju Đenovu. Svima je već jasno da je rat na Balkanu neizbežan, šuška se o nekom paktu sa Hitlerom. Kad se to konačno desilo, u Beču, u poslanstvu se govori da je najgore izbegnuto.
A ujutru, 6. aprila, zazvonio je telefon u stanu Crnjanskih. Miloš kroz prozor gleda kako preko Tibra sija Sunce, kao da sve gori. A Beograd stvarno gori.
Nikada nije zaboravio tu sliku. Sledećih dvadeset šest dana provodi u kućnom pritvoru, sa policijom ispred vrata. Gleda razrušeni Beograd u novinama.
A onda ga proteruju, samo sa dva kofera, 2. maja 1941. godine. Sada radnici raznose njegov nameštaj. Pravo na železničku stanicu, opkoljeni karabinjerima na motorima. „Kao putujući cirkus.” Odredište voza – Madrid. Tamo ih čeka Jovan Dučić. Samo da bi ih ispratio za Lisabon. Tamo je do 21. avgusta, u leglu špijuna svih vrsta, predstavnika propalih država. Onda stiže poziv iz Londona. Đeneral Dušan Simović zvao ga je da dođe u Odeljenje za štampu vlade u emigraciji. Tamo je „radio ono što narede, kao svaki oficir”. Ne piše. Ne može, a i ne želi. „Ne peva se u kući mrtvaca.” I tako do maja 1945. godine.
Moje milovanje, po umiranju luta…
Rat je gotov, ali Miloš ne želi da se vrati u zemlju. Mnogi od onih sa kojima je „ratovao” dvadesetih i tridesetih zaseli su na visoka mesta, a nešto nije sumnjao u njihovu osvetoljubivost. A tu su bile i „Ideje” koje bi mu, verovao je, garantovale boravak u zatvoru. Zamislio je da živi kao pisac u Londonu, ali ubrzo uviđa da to baš neće biti lako. Ušteđevina se topi, nalazi posao u obućarskoj radnji, radi kao knjigovođa. Nastoji da pobegne od propalih ministara, savetnika i sličnog sveta koji se nakotio po Londonu. Ledi Pedžet, žena predratnog engleskog poslanika u Beogradu, prima ih u svoju dvorišnu kuću. Ubrzo ju je Miloš oterao „tamo gde treba”, pošto ih je tretirala kao poslugu. Nema više posla ni kod obućara.
Prodiše kad ode u Britanski muzej. Kopa po malo znanim knjigama o Srbiji. Počinje da piše roman „Londonski obućari”, odnosno „Roman o Londonu”. Iz Jugoslavije dopiru glasovi o hajci koju protiv njega vode baš oni kojima se pre rata zamerio.
Nalazi posao u knjižari na Pikadiliju. Raznosi knjige, a ubrzo ni to ne može da radi, zbog bolova u nogama. Svi mu obećavaju poslove, ali se ta obećanja uvek nekako izjalove. U Jugoslaviji ga razapinju, služi kao pokazna vežba dokazivanja lojalnosti.
Da bi nekako preživeli, Vida prihvata da pravi lutke od krpica. Šije od jutra do sutra, Miloš piše. Dobija ponudu od Milana Stojadinovića, tada u emigraciji u Argentini, da piše za njegove novine „El ekonomist”. Postaje stalni dopisnik iz Londona, a 1951. godine dobija i englesko državljanstvo. Prima se da bude predsednik „Udruženja srpskih pisaca”, emigrantske organizacije, ali je brzo stigao da se sa svima posvađa, pa se povlači 1953. godine. Prilike u Jugoslaviji donekle se poboljšavaju, pesme mu izlaze u antologijama, a onda Marko Ristić objavljuje esej „Tri mrtva pesnika”. O Polu Elijaru, Rastku Petroviću i Milošu Crnjanskom. Samo što je Crnjanski itekako živ. Nagrade koje je tekst dobio govore Milošu da ne treba da se vraća. A da ne bude dosadno ni na društvenom planu, pobrinuo se jedan bivši ministar koji je Crnjanskog izvređao u štampi. Ovaj ga poziva u Hajd park da se obračunaju. Od ministra ni traga ni glasa.
Miloš Crnjanski: Kad su pisci bili diplomate između dva svetska rata
Već 1956. godine delo Miloša Crnjanskog vraća se na velika vrata u zemlju. Štampaju se izbori, „Seobe” i „Dnevnik”. Ulazi u enciklopedije, a on tada piše svoju, kako je nazvao, labudovu pesmu. Veličanstveni „Lament nad Beogradom”. „Jan Majen i moj Srem…” nastaje na plaži engleskog mora. Šalje drame pozorištima u Beogradu, one se igraju. Oseća da dolazi vreme za povratak, jer, „u starom Rimu najteža kazna nije bila smrt već – progonstvo”. Pregovara se čak o snimanju filma „Seobe”. Stižu pisma iz zemlje, svi ga zovu da se vrati.
Krajem jula 1965. godine kreće na put. U pratnji ambasadora Srđana Price i njegove žene. U rukama kofer, na leđima zimski kaput i šešir. Brodom kreće bez Vide. Dogovorili su se da on izvidi, pa ako sve bude u redu, da dođe i ona. Svratili su u Pariz, pa Crnjanski u Nemačku, kod prijatelja, a Prica u Opatiju. Tamo ga je čekao. Javili su mu iz Trsta da hitno dođe. Crnjanski je došao u konzulat i odbija da priča s bilo kim osim sa Pricom. Iz Trsta u Jugoslaviju.
Konačno. Nema nikakvih nevolja, piše Vidi, razdragan. Uživa na moru. Našao se čak i u društvu tada svemoćnog AleksandraRankovića, ministra unutrašnjih poslova. Zvanično, sasvim slučajno, sreli se ljudi, ali… Na kraju konačno u Beogradu, u hotelu „Ekscelzior”. U početku je zazirao od ljudi, ali je brzo sve došlo na svoje. Za promenu, sada ga razapinje emigrantska štampa. Optužuju ga da se prodao Titovom režimu, da je poklekao. A ovde dobija mesto koje zaslužuje u srpskoj kulturi. „Roman o Londonu” izlazi 1971. godine i odmah postaje najčitanija i najkomentarisanija knjiga. Zasluženo. Konačno se smirio na svojoj poslednjoj adresi. Maršala Tolbuhina 81, drugi sprat, stan 8.
I dalje radi na „Knjizi o Mikelanđelu”. Ipak, slabo izlazi, retko prima i najbliže prijatelje. Ne oseća se dobro, razdražljiv je, potišten. Onda je došla i noć 22. novembra 1977. godine. Proveo je u košmarima, hteo nekuda da ide. Uznemiren, vrlo. Prenet je u bolnicu „Dragiša Mišović”. Odbijao je da primi hranu i piće, a ispitivanja su pokazivala da je stanje organizma normalno. Ipak, on je kopnio. Ni sa kim nije želeo da razgovara.
„Ja uopšte nemam nameru da živim.” To su bile poslednje reči koje je izgovorio, 30. novembra 1977. godine. Lekari nikada nisu objasnili uzrok smrti. Naizgled, nije ga ni bilo. Rekli su da je smrt psihosomatske naravi, biće da je rešio da umre. Ili da se opet preseli. Jer, „nema smrti, ima seoba”
Izvor: Politikin Zabavnik
