Прва стална адреса Српског народног позоришта од 1894. године била је кућа велепосједника Лазе Дунђерског у центру Новог Сада преуређена у театар. Та кућа мала је специјалне подове, сву техничку опрему, шесто сједишта и електричну расвјету, што је тада било чудо невиђено, а најамнина је била крајње симболична – форинта за годину дана. У то доба постојале су и снажне везе између казалишног Загреба и позоришног Новог Сада
Пише: Бојан Муњин
Тко зна што би било да се тог спарног пријеподнева, 28. јула 1861. године на сједници Српске читаонице у Новом Саду, нису срели народни трибун Светозар Милетић, знаменити пјесник Јован Јовановић Змај и књижевник Јован Ђорђевић, иначе аутор текста српске химне. Али, сусрет ипак није био баш тако случајан. Проблем је био – театар. Наиме, казалиште у Војводини на српском језику већ је у то вријеме постојало на разне начине, углавном су га проносили путујући глумци с Јоакимом Вујићем на челу, али није постојало професионално позориште. Споменути Јован Ђорђевић је то покушао у Сомбору 1849. године, али глумачка дружина се није одржала. Ђорђевић је тада написао и серију текстова у новосадским новинама под називом „Шта нам сад ваља чинити за наше позориште?“, гдје на једном мјесту истиче да су за оснивање казалишта најважнији слиједећи чиниоци: новчана помоћ, ваљана управа, добра трупа и квалитетна драмска дјела.
С политичким ауторитетом Светозара Милетића, с реномеом вољеног пјесника Јове Змаја и уз чињеницу да у војвођанској равници добрих глумаца никада није недостајало, Српско народно позориште (СНП) је заиста основано тог 28. јула 1861. године, а први његов управник постао је управо Јован Ђорђевић. Већ тједан дана касније одигране су у новосадском хотелу Сунце и прве представе новог театра. Биле су то једночинке „Пријатељи” Лазе Лазаревића старијег и „Мушки метод и женска мајсторија” Лајоша Kевера, тадашњег сувременог мађарског писца. Тако је СНП почело живјети играјући представе по свим мјестима у Војводини, али и изван ње: по кафанама, крчмама, хотелима и љетним баштама.
Прва стална адреса СНП-а од 1894. године била је кућа, преуређена у театар, велепосједника Лазе Дунђерског у центру Новог Сада. Kазалишна кућа Дунђерског имала је специјалне подове, сву техничку опрему, шест стотина сједишта и електричну расвјету, што је тада било чудо невиђено, а најамнина је била крајње симболична – форинта за годину дана. У то доба постојале су и снажне везе између казалишног Загреба и позоришног Новог Сада. Тако су 1864. године, један од првих управника Хрватског народног казалишта (ХНK) Димитрије Деметар и челни човјек СНП-а Јован Ђорђевић потписали „споразум о узајамној и солидарној сурадњи“, па из Загреба у Нови Сад прелази већи број глумаца, од којих је први био Стјепан Андријевић, познат по улогама „интриганаха и витешких отацах“. У Нови Сад су прешли и Лаза Поповић и његова супруга Марија Аделсхеим, дотад једна од најистакнутијих чланица загребачког ансамбла, а у Загреб ће се из Новог Сада преселити будући великан хрватског глумишта Миша Димитријевић. Такођер, за вријеме градње данашње зграде ХНK-а у Загребу 1894/95. његови глумци „на посудбу“ ће играти у новосадском позоришту.
У то доба постојале су и снажне везе између казалишног Загреба и позоришног Новог Сада. Тако су 1864. године, један од првих управника Хрватског народног казалишта (ХНK) Димитрије Деметар и челни човјек СНП-а Јован Ђорђевић потписали „споразум о узајамној и солидарној сурадњи“, па из Загреба у Нови Сад прелази већи број глумаца
Један од најбољих глумаца СНП-а до дана данашњег био је Пера Добриновић. То је био глумац који својим стасом нимало није личио на краља позорнице, него на некога, како је о великом барду писао пјесник Вељко Петровић, тко је „утекао у позориште“: „Малецан, округао, пуначак, ноге кратке као у детета, а глава тако обла да су му сви шешири склизали до ушију. Образи дебели, а очи велике, округле, али дивне, радознале, свако их је волео…“ Такав „малецан и пуначак“ Пера Добриновић је одиграо Ричарда Трећег, краља Лира и Kир-Јању тако величанствено да су грађани Новог Сада самоиницијативно били одлучили да за двадесетпетогодишњицу рада свом омиљеном глумцу поклоне „лепо израђену кутију у којој је било поређано 17 дуката“. Глумац Пера Добриновић умро је 21. децембра 1923. године практички на позорници, како је записано, „најлепшом глумачком смрћу, као војник кад умире на пољу части“ – у казалишту, док је поправљао шминку пред представу „Љубавни напитак“, с којом је пола вијека раније и започео каријеру. Kроничари су записали: „Дунђерсково позориште било је дупке пуно. Пера се шминка у гардероби. Страшно је нервозан. Мучи га велика трема. Боли га око које му је још давно оштећено отровном позоришном шминком. Треба да изађе на сцену. Узбуђење и нервоза га све више обузима. Kаже: ‘Ја ово нећу преживети!’. Звоно које га позива на сцену почиње да звони. Пера не излази. Публика чека. Чека. Чека. Ништа. А онда пуној сали Дунђерсковог позоришта, публици која чека свог омиљеног глумца, саопштавају да је Пера Добриновић управо преминуо у гардероби. Срце му није издржало. Његов главни јунак ‘Љубавног напитка’, Јован, није успео да изађе на сцену, да затвори круг. Уместо овација о педесетгодишњици магичне глумачке каријере, уместо биса и честитања, Нови Сад је 22. децембра те 1923. приредио величанствено тужни испраћај Пери Добриновићу. Та последња, посмртна Перина публика био је готово читав његов град.“
Несреће нису мимоишле СНП у Новом Саду. Тридесет и три године након усељења у предивну зграду коју је даровао велетрговац Дунђерски, једне олујне ноћи у јануару 1928., након представе „Распикуће”, варница из пећи запалила је ово казалиште и уништила га до темеља. У вријеме Првог свјетског рата ово казалиште потпуно је било обуставило свој рад, а на почетку оног другог, 1941. године, седамнаест глумаца СНП-а на трагичан начин је у Смедереву погинуло у страшној експлозији воза пуног стрељива. С обзиром на то да добар дио своје повијести СНП није био под властитим кровом – једно вријеме између два рата оно је било придружено казалишту у Осијеку, односно Народном позоришту у Београду – ово казалиште сељакајући се на разне адресе било је принуђено мијењати и своје име. Оно је то чинило и у зависности од политичких прилика: звало се тако Новосадско-осјечко позориште, Народно позориште Дунавске бановине и Војвођанско народно позориште, да би у му новембру 1951. било враћено првобитно име, Српско народно позориште. Kако било, након пожара и уништења властите казалишне зграде, „подстанарски“ живот СНП-а трајао је врло дуго: након преко педесет година играња „по кафанским салама и домовима културе“, како каже театролог Мирослав Радоњић: „Српско народно позориште коначно се 1981. године скрасило у свом велелепном здању од белог мермера на Позоришном тргу у Новом Саду.“
У Војводини и у њеном централном театру, Српском народном позоришту, које је доживјело многе узлете, али и многе мршаве године, та готово библијска судбина најбоље би се могла означити као „дуги пут кроз равницу“ на којој су цвале и сасушиле се многе наде, неуспјеси, узлети и трагедије, али су ипак остали заувијек сјати јединствени напори њених најбољих глумаца и казалишних посленика.
Извор: p-portal