Пише: Мића Вујичић
На књижевним вечерима, Слободан Шнајдер често држи руку на грудима, слушајући шта други о њему говоре. Затим је полако подиже према врату, устима, све док длан не стави преко очију. Као да игра жмурке, не желећи да изнова иде по путу који га је дотле довео. Никад не знаш ко би одакле могао да искочи.
Но, у Будви, на Тргу пјесника, где му је уручено овогодишње признање „Стефан Митров Љубиша“ за целокупни опус, пошто је дошао ред да и он нешто каже, направио је својеврсни позоришни потез, свеједно што су га из театра одавно изгнали – тако се ваљда ради са најзначајнијим савременим драматичарима. Устао је са места и „прескочио рампу“, како би казали глумци, приближивши се сасвим публици, држећи микрофон.
Шта је рекао?
Сачували смо неке од тих реченица у новинарској бележници, где већ складиштимо до сада сакривене Шнајдерове изјаве изговорене најчешће у по гласа, у мањем друштву. Рецимо, да се пред ровињским позориштем „Антонио Гандусио“, загледан у филмски плакат, чекајући да 2016. прими награду „Мирко Ковач“ – поверио како је последњи пут био у биоскопу још као војник и гледао Франкенштајнову невесту. „Био сам 1976. топник, у новосадском артиљеријском пуку, есембејац. Што друго да ради такав ремац него да недељом оде на матинеју?“
Истог дана, у Ровињу, опет се сетио биоскопа: „Питао ме Душан Макавејев, за оваквом вечером у Паризу, који ми је најдражи филм. Одговорио сам баш из топа: Вера Круз. Макавејев спусти бештек, загледа се у мене и вели: ’То је јако добар филм.’ Исприча два-три кадра. Једва сам се усудио то изустити! И ја сам могао испричати, гледао сам га точно пет пута. Ми смо, у четвртом основне, примили у госте разред Бугара из Пловдива. Питасмо их: што бисте хтјели код нас видјети, одговор је био такођер као из топа: ’Неки вестерн!’ Тито је био љубитељ вестерна, Тодор Живков, њихов предсједник, баш и не… Како је у дијелу града гдје сам као дијете становао била творница, у њој су се за раднике и становништво приказивали филмови. Тај је тједан приказивана Вера Круз. Бугарских је разреда било више и ми нисмо знали што бисмо друго, па смо сједили с њима да сви могу видјети свој тамни предмет жудње.“
Или 2018, у Новом Саду, ненаметљиво, чим су други повели разговор о Лондону: „Ја сам у Лондону био толико усамљен да сам на крају отишао у зоолошки врт. Било је 1969, све је било ту, Риџент, Карнаби стрит, Битлси; омладинска култура у стању кључајуће побуне била је јединствена. Ипак, као да сам био сам на свијету.“
Говорећи о роману Доба мједи (издавач: Академска књига), најбољем романескном делу објављеном у региону 2015 („Меша Селимовић“ у Тузли!), преведеном на тринаест светских језика, те о новој књизи Анђео нестајања, шалио се уводећи у „беседу“ питања година и смрти, али био истовремено много озбиљнији када би поменуо да је „казалиште за њега мртво“ – помен те смрти чинила се страшнијом. Причао о утицају писања драме на прозу. Свакако, о ловорикама…
Награде
Нисам у животу примао пуно награда. Био сам доста млад и једну, по моме мишљењу, требао сам добити, али члан жирија ми је рекао: „Шнајдер, Шац, ти си још премлад. За тако високу награду.“ Онда је прошло вријеме, човјеку се накупе године, и мени и Бајдену. Опет сам мислио да треба да добијем једну другу награду. Казали су: „Шнајдер, Шац, знаш, ти си престар за такву награду“. Моја животна доб и награде јако су се ријетко сретале. Сада остварујем пубертетску фантазму да слушам из лијеса оно што се говори над гробом. О мртвима само најбоље.
Забрањено
Двије књиге, двапут по осам година писања, не могу се сабити у ово лијепо будванско вече, а не би их се могло сабити ни у три сата казалишне представе. Можемо тек нешто такнути… Настале су након репресије, послије онога што је имплицитна забрана бављења професијом, упркос четири деценије мог драмског стажа у свим врстама казалишта, по земљи, по свијету. Одједном, не вриједи ништа и вас – нема! Немојте криво схватити. Није ово доба агитпропа, мада има сличности. Не постоји особа која би рекла: „Забрањујемо!“ Нису тако глупи данашњи политичари. Али постоји оно што се подразумијева. Шнајдера? Не! И сви то знају. Грдна ситуација. Сви знају, а лакше би било да зна један. На примјер, Ђилас. Он је био паметан цензор. Неки пут је важно да су цензори паметни. Штовише, он је био и одвећ паметан и то је имало своју цијену.
Проза
Још сам у гимназији писао прозу. Мада сам био већа фаца по томе што сам играо ногомет – играо сам деветку субјуниорима загребачког зонаша Шпарта. Након што је моја узалудна љубавна прича с музама које су радиле код театра окончана, напросто сам промијенио руку, посветио се потпуно прози. Камо лијепе среће да сам тада потпуно отписао театар. Али опет, ми, театарска багра, знамо да онај тко једанпут омирише шминку, гардеробу, свјетла, узбуђење премијере, па и све конвенционалне лажи везане уз наш посао – тај свијет тешко може потиснути. У роману Анђео нестајања има поглавље „Хрватски мртвачки плес“, написан да у оваквој прилици, без обзира било овдје десет или тисућу људи, не морам више спомињати ту страшну драму, која је била и остала унментионабле, оно што је непристојно спомињати, а односи се, рецимо, на прљаво рубље. Надам се да у књизи Анђео нестајања ово није најважније, али у мојим годинама раде се тестаменти, мемоари, мање-више све што кажете може бити посљедња ријеч. У том поглављу које се збива 1945 – Хрватски Фауст везан је за 1942 – говорим наравно и о том комаду, репресији против њега која ће мене очито наџивјети. Што се тога тиче, мислим те драме, ту је крај. Све друго је ново! Као сама Анђа Берило, настала је из много биографија партизанки, уз реалне, оџивљене биографије. Плус прича о једној загребачкој двокатници.
Радња
Ријеч драма долази од грчке ријечи која значи радња. Театар, за мене мртво искуство, јесте ми помогао. Написао сам роман за коју сам одмах мислио да ће бити немогућа његова казалишна адаптација. Писац пишући не само да рачуна на награде, већ још више на филм – пријенос на сцену је унапријед готова ствар! Моји романи су нешто друго. За театар, или филм, има бити нека радња. Постоје и другачији романи, они су обично тањи од корица, ту се махом ради о извјештајима о пишчевој нутрини. Лирски коментари. Боже мој, сватко мисли да је његова нутрина особито занимљива. Плус љубавна прича, гадости колонијализма, те врлине које славе wоке и – ето Нобела. Врло се брзо и једноставно да склопити. Проблем је једино у томе што би АИ склопила ту књигу на заданим претпоставкама боље од аутора или ауторице. Мени се чини да се књижевно тржиште већ почиње равнати према тој могућности. Ја сам, међутим, увјерен да у овој фази своје еволуције, умјетна интелигенција још не би могла склопити Анђела нестајања. Тиме ништа није речено о њезиној квалитети, али јест о самој књизи и позицији аутора спрам ње. Но, и овдје постоји љубавна прича која се односи на љубав према граду!
Загреб
Анђео нестајања јест роман о Загребу, ја сам у Загребу рођен, мене је тај град формирао. Трудио сам се управо наћи оне трагове у Загребу који су бољи дио његове повијести. Особито загребачка илегала 1941/42, чудесни су то људи били, данас потпуно заборављени. Књига говори о побједи након побједе; она је била много тежа од партизаније. Можете је читати као водич по загребачком Горњем граду. Дигнете поглед на тај скоро мртав дио града и видите плочу: прва хрватска опера, племићки бал, оснутак ове и оне странке, конкретно свих варијанти праваштва. Наравно, и усташтва…
Родио се, живио, умро овај или онај Илирац, ти су скоро сви били књижевници; па комунистичка илегала, социјалдемократи. Све се родило на том квадратном километру. Око цркве Светога Марка, докле пада сјена његова звоника. Оно што је наш простор пробало уредити, или га је унередило, све до данас скривене усташке мучионице. Ето о чему говори роман. Стварно сам хтио направити причу о нама и имам пасионантну жељу открити зашто смо се неславно распали. Преко индивидуалних судбина. Хебранг. Коча Поповић – најзанимљивији човјек Титовог покрета; Вицко Крстуловић који сам стоји за далматинску партизанију, лик свијетао и чист.
Жаргон
Када је ријеч о језику, о разликама између хрватске и српске верзије, па онда разних издања, нити једна јота није промијењена у новосадском. Српски читатељи ће могуће имати тешкоћа са аграмерским жаргоном, врло умјерено кориштеним, зато што тај жаргон нас пургера који изумиремо, такође изумире, изазивајући опћу веселост у све рјеђој комуникацији. Нисмо ништа дирали за српско издање. Кажу и моји противници, прилично ожалошћени, да је Анђео нестајања писан „доста добрим хрватским језиком“. Потрошио сам цијели живот да научим свој језик. Језик се добија од мајке, али има доста тога што писац мора научити. Колико је само данас хрватских писаца који не знају да се у хрватском вокатив мора одвојити зарезом? Онда се чудимо што дјеца падају на матури из матерњег језика.
Поништавање
Доба мједи? Рат и идеологија иду кроз постеље људи. Та прича из Доба мједи звучи као Холивуд. Није! У исто вријеме када је моја мајка робијала у Старој Градишки, отац је био у јединици Вафен СС као фолксдојчер. И ја сам фолксдојчер. Ништа страшно! Могло је бити у ратним годинама. Отац није хтио ићи, није могао избјећи након Стаљинграда. Да су се мајка и отац срели – они би се морали поништити. Био је у формацији на потпуно супротним идеолошким основама. Живот се побринуо да има ту срећу, али ту се уз срећу ради о великој особној храбрости – да побјегне. Покупили су га Руси, добио је бумашку комесара и појавио се на граници Титове државе. Отишао је у униформи најгоре војничке формације унутар хитлеризма. Имам те слике… У истом моменту, на граници с Мађарском, моја мајка, изашла из логора, лови баш такве. Јако сурова верзија античког мита о Дијани ловкињи! Не бих могао написати тај роман док су моји родитељи били живи. Не бих се усудио, не би било ни фер.
Нешто
Помислите ли, дакле, да је нешто у мојим фикцијама холивудска измишљотина – није, стварно се догодило. Наша повијест пуна је перверзија. Рецимо, Брозов политбиро испраћа Кидрича. Возе се у Љубљану Плавим влаком и разговарају о смрти. Сватко каже што се догађа када човјек умре. Ранковић каже да Срби на гробу једу, Тито каже да Загорци цијелу ноћ картају и пију. Кардељ, догматски марксист, дода да нема ништа иза смрти, да су то глупости. Послије једног сата, у потпуној тишини, Тито вели: „Али тамо има нешто!“ Функционер Коминтерне. Говори нешто што не смије ни помислити. Ето, дјелује на прву да је требало Шнајдеру као ефектан призор, у казалишном смислу; да је измислио реплику. Ђилас има реченицу о тој Титовој интервенцији у питању оностраности, у мемоарима. Драмски удари – ту ми јесте помогло искуство драмског писања. Нисам ништа измислио.
Извор: Радар
