Kenedijeva kandidatura donekle je paradoksalna – iako potiče iz moćne američke političke dinastije, on nastupa kao antisistemski kandidat i oštar kritičar politike sadašnjeg američkog predsednika Džozefa Bajdena
Fizička snaga naših građana jedan je od najdragocenijih američkih resursa. Ukoliko rasipamo i zanemarimo taj resurs, ukoliko dozvolimo da opadne ili da postane mekan onda ćemo uništiti najveći deo svoje sposobnosti da se suočimo sa velikim i vitalnim izazovima sa kojima se suočavamo kao narod. Nećemo moći da ostvarimo svoje pune nacionalne potencijale“, zabeležio je američki predsednik Džon Kenedi, u časopisu „Sport Ilustrejted“ krajem decembra 1960. godine. Ove reči odjekuju i kao podtekst kampanje za kandidata Demokratske stranke na predstojećim predsedničkim izborima u SAD njegovog bratanca Roberta Kenedija Juniora.
Robert Kenedi Mlađi, sin senatora i glavnog tužioca Roberta Kenedija koji je stradao u atentatu u junu 1968. godine, obznanio je svoju kandidaturu u aprilu ove godine. Njegova kandidatura donekle je paradoksalna – iako potiče iz moćne američke političke dinastije (sa kojom se možda mogu porediti Bušovi, pre fijaska Džeba Buša na republikanskim unutarstranačkim izborima u drugoj polovini 2015. i početkom 2016. godine) Kenedi nastupa kao antisistemski kandidat i oštar kritičar politike sadašnjeg američkog predsednika Džozefa Bajdena.
Vizije drugačije Amerike
Svaki antisistemski kandidat nastoji da preokrene ili barem iskuša neki ustanovljeni status kvo – u svojoj žestokoj kampanji i u okviru republikanskih unutarstranačkih izbora i zatim u borbi na opštim izborima Donald Tramp se oštro ustremio na konsenzus trgovinske politike nastao negde početkom devedesetih godina. Sve što su SAD radile Tramp je prikazivao bez mnogo uvijanja otprilike na sledeći način: zajednički pljačkaški poduhvat američke elite i belosvetskih kradljivaca. Ova poruka je imala snažan odjek: američki građani su osećali, čak i bez temeljnog poznavanja ekonomskih pokazatelja, da stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu. Da posle 2008. oni rade mnogo a njihov ekonomski položaj nije ništa naročito. Ako i nisu znali kako tačno da preokrenu stvari u svoju korist znali su šta hoće: da kazne političku elitu za ono što je činila prethodnih decenija. Na opšte iznenađenje – to im je i uspelo.
Svaki populistički kontraudar pored negativne, sadrži i pozitivnu viziju: uglavnom povratka u neku bolju prošlost. Poklič „Učiniti Ameriku ponovo velikom“ (Make America Great Again) postao je deo nematerijalne kulturne baštine. Vizija je bila (i ostala prijemčiva): milijarder iz naroda, korpulentni plejboj okružen njujorškim lepoticama osamdesetih, poznaje sistem iznutra i može da ga izigra u korist naroda. Tramp je sebe prodavao kao politički brend.
I vizija koju Kenedi nudi ima nostalgični prizvuk: doduše, ona ne apeluje na osamdesete godine, već ide koju deceniju ranije, u vreme vrhunca političkog uspona Kenedijevih. Priziva se doba jednostavnosti, vrhunca američkog severoistoka i jugozapada, „kalifornijskog sna“, svet u kojem tridesetogodišnjaci ne umiru od predoziranja fentanilom, idile američke porodice i sunčane pacifičke obale. Sve su to moćni simboli američkog političkog imaginarijuma.
Svoju kandidaturu Kenedi je obznanio u Bostonu, nekadašnjem porodičnom uporištu, u hotelu Plaza, mestu gde je njegov stric, Ted Kenedi organizovao okupljanja finansijera njegovih političkih kampanja. Ceo događaj, kako je izvestio „Njujork tajms“, bio je uronjen u podsećanja na Kenedijevog oca kao i na predsednika Džona Kenedija.
Predstavljajući svoju kandidaturu, Kenedi je održao gotovo dvočasovni govor. U njemu je izložio detaljno svoju decenijsku karijeru u oblasti zaštite životne sredine, kritokovao je farmaceutsku industriju, kompanije koje su vlasnici društvenih mreža, optuživao je informatičke moćnike za cenzurisanje, kao i Bajdenovu posvećenost ratu u Ukrajini, ali i zaključavanje na početku pandemije virusa Kovid-19 koje je izvela administracija Donalda Trampa. „Ovo je ono što se desi kada nekoga cenzurišete tokom osamnaest godina“, rekao je pomalo šaljivo i dosta ljutito Robert Kenedi, „Imam mnogo toga da kažem. Nije trebalo toliko dugo da me ućutkuju, pa ću sada žestoko govoriti protiv njih narednih osamnaest meseci. Čuće mnogo toga od mene“.
Kenedijeva pobuna protiv establišmenta ima i unutarporodičnu crtu: iako su tokom predstavljanja kandidature u publici sedela deca i unuci, članovi porodice Kenedijevih koji su imali zapažene političke karijere u poslednje vreme otvoreno su kritikovali njegove stavove o javnom zdravlju, farmaceutskoj industriji i vakcinaciji. Mnogi su ponovili i svoju podršku reizboru Džozefa Bajdena na izborima iduće godine. Uostalom, udovica Teda Kenedija, Viktorija Redži Kenedi je sadašnji američki ambasador u Beču, ćerka počivšeg predsednika Karolina ambasador u Australiji, dok je Džo Kenedi treći, unuk Roberta Kenedija, specijalni opunomoćenik u Severnoj Irskoj. Političko savezništvo Kenedijevih i Bajdenovih traje decenijama.
Protiv farmako establišmenta
Reakcija vlasti na pandemiju virusa korona unela je nove teme u američku politiku: pitanje ograničenja disidentskog govora o merama koje su savezne i državne vlasti uvodile kako bi obuzdale širenje virusa (a koje su, uzgred budi rečeno, i u SAD, kao i drugde, dale upitne ishode) te uopšte stanje javnog zdravlja i domašaja moći poverene javnim službenicima koji se ovom oblašću bave. Sve se to uklopilo u širu sliku suzbijanja disidentskog političkog govora na društvenim mrežama te upliv vlasti u uređivanje dostupnog sadržaja na internetu. Kenediju su sve ove teme odavno poznate. Od 2005. godine on je kritičar pojedinih programa vakcinacije za koje je tvrdio da doprinosi porastu pojave autizma kod dece. Prema navodima brojnih stručnjaka ova tvrdnja nije potkrepljena dokazima. No, Kenedijeva kritika establišmenta koji predvodi javno zdravlje u SAD postala je prvorazredna tema tokom pandemije kada su vlasti ograničavale neke od osnovnih sloboda zarad suzbijanja širenja virusa.
Situacija je postala još žešća kada su pojedine ustanove insistirale na obaveznoj vakcinaciji svojih zaposlenih ili korisnika usluga – što je uključilo brojne kompanije pa čak i američku vojsku. Kenedi je oko ovoga istupao kao žestoki kritičar Entonija Faučija, najprepoznatljivije lice američke reakcije na pandemiju i višedecenijskog šefa američkog javnog zdravlja. Krajem 2021. godine Kenedi je objavio knjigu The Real Anthony Fauci: Bill Gates, Big Pharma, and the Global War on Democracy and Public Health, koja je postala bestseler. U njoj tvrdi da je Fauči tokom više decenija počev od epidemije virusa HIV-a osamdesetih, opredeljivao ogromna budžetska sredstva kako bi jačao svoj i položaj svojih brojnih saradnika, ne vodeći se naučnim razlozima ili interesima američkog naroda.
Kenedijevo bavljenje biomedicinskom tiranijom ne ograničava se samo na kritiku obavezne vakcinacije odnosno politički režim ustanovljen posle početka pandemije kovida. U pitanju je, zapravo, stavljanje pitanja zdravlja nacije u središte političke pažnje. Ukoliko se uzme u obzir američki društveni kontekst postavljanje takvih pitanja nije zaludno: građani SAD odvajaju ogromna sredstva na medicinske troškove, oko 18,3 odsto brutodruštvenog proizvoda prema podacima za 2021. godinu, ali su po mnogim parametrima, uključujući i očekivani životni vek i broj stanovnika koji pati od barem neke hronične bolesti daleko iza drugih visokorazvijenih zemalja.
U kratkom intervjuu za alternativni konzervativni magazin IN-1776 Kenedi je naznačio šta sve smatra problematičnim u američkom zdravstvenom sistemu, ishrani i zagađenju životne sredine a što narušava zdravlje i kvalitet života Amerikanaca. Prema Kenedijevim rečima SAD imaju najkontaminiraniji sistem snabdevanja hranom među visokorazvijenim zemljama.
Kenedijevo bavljenje životnom sredinom je dugotrajno i uglavnom usredsređeno na zaštitu vodnih ekosistema. Ono je, kako je jednom prilikom naznačio, drugačije od savremene opsednutosti klimatskim promenama. Usredsređeno je na konkretne probleme i zaštitu vode, tla i živog sveta konkretnih habitata. Prema njegovim rečima to bi moglo da objedini one koji su posvećeni borbi protiv klimatskih promena kao i one druge koji veruju da je insistiranje na ovoj temi još jedan u nizu načina administrativne države da im zagorča život. Kenedi napominje da će, u slučaju da postane američki predsednik, biti usredsređen na rad federalnih agencija za koje smatra da se na neadekvatan način bave dobrobiti Amerikanaca – „Morate ići od agencije do agencije kako biste razrešili probleme u svakoj od njih. Tužio sam ove agencije i u mnogim slučajevima znam imena pojedinaca odgovornih za izazivanje problema i znam kako ih sprečiti“, ističe.
Veština medijskog nastupa i „obnova demokratije“
Dosadašnji tok Kenedijeve kampanje karakteriše, između ostalog, velikodušna otvorenost prema medijima – Kenedi ne propušta da se oglasi na Tviteru (i novoimenovanom Eksu), da gostuje na različitim alternativnim podkastima i Jutjub kanalima, te da lično učestvuje u snimanju dokumentarca u Jumi, u Arizoni, gde se odvija veliki deo ilegalnih prelazaka granice iz Meksika u SAD. Usledili su pokušaji cenzure ključnih američkih medija i najvećih mrežnih platformi. Jutjub je uklonio njegov intervju sa kontroverznim psihologom i javnim intelektualcem Džordanom Pitersonom dok je Ej-Bi-Si retroaktivno uklonio delove intervjua sa njim navodeći kao razlog „širenje lažnih informacija o vakcinama protiv Kovida-19“.
Međutim, pokušaji uskraćivanja javnih platformi daju obrnuti efekat, povećavajući interesovanje javnosti i za Kenedijeve kontroverzne stavove i za njegovu kampanju.
Kenedijeva kampanja izuzetno vešto koristi alternativne medijske platforme. Kenedi je bio prvi demokratski učesnik u predsedničkim kampanjama koji se pridružio platformi za objavljivanje video sadržaja Rambl, koja je doživela veliku ekspanziju nakon brojnih slučajeva uklanjanja sadržaja sa Jutjuba povezanih sa kritikom protivpandemijske politike i drugih navodno kontroverznih političkih stavova. „Kada sam objavio svoju kandidaturu za predsednika, rekao sam da ukoliko mi date parče zemlje sa kojeg mogu da se borim, povratiću ovu zemlju iz kandži korporativne moći koja nastoji da nas zavadi. Pa, i ovo [internet platforma] je parče takvog zemljišta – i sada sam tu i planiram da ga iskoristim“, objasnio je svoj pristup alternativnim platformama Kenedi.
Borba protiv cenzure, i prevashodno upliva „administrativne države“ i federalne moći u ograničavanje dostupnosti informacija, postala je prethodnih nekoliko godina (otprilike od kada je protumačeno da je medijsko razglašavanje Donalda Trampa doprinelo njegovoj pobedi) međa koja razdvaja sistemske i antisistemske kandidate. U odnosu na vreme od pre nekoliko decenija tu je došlo do potpune inverzije – sada Kenedijeve demokrate preovlađujuće podržavaju administrativnu državu, moć neizabranih i slabo kontrolisanih birokrata, „obaveštajnu zajednicu“ te cenzuru pod plaštom „borbe protiv dezinformacija“.
Prema nedavnom istraživanju javnog mnjenja agenciju Pju Riserč oko 55 odsto Amerikanaca podržava upliv američke vlade u ograničavanje cirkulisanja dezinformacija na internetu, čak i ako bi to značilo suženje slobode govora. Međutim, manje od četrdeset odsto onih koji se određuju kao republikanci ili da su skloni republikanskoj stranci podržavaju ovu meru, dok to čini preko dve trećine onih koji se određuju kao demokrate. Prema navodima istraživača javnog mnjenja međustranačka razlika po ovom pitanju gotovo da nije zabeležena 2018. godine ali je udeo demokrata koji podržava ovakve mere porastao sa četrdeset odsto na sedamdeset odsto u proteklih pet godina. Upitno je koliko će Kenedi sa svojim stavovima koji apeluju na starovremske vrednosti – drevne američke ideje da građani uglavnom mogu da govore šta god hoće – naići na odjek u fundamentalno izmenjenoj demokratskoj stranci. Za sada ga pojedina istraživanja javnog mnjenja odmeravaju na dvadesetak procenata, što je dovoljno tek da američku izbornu sezonu učini zanimljivijom nego što bi inače bila.
Da li je moguć miroljubivi predsednik?
„Mi ćemo okončati večne ratove, očistiti našu vladu, uvećati svačije bogatstvo i reći Amerikancima istinu“, stoji na sajtu posvećenom Kenedijevoj kampanji. U svojim stavovima o ratu u Ukrajini, i riziku od sukoba između velikih sila koji ovaj rat donosi Kenedi se u najvećoj meri oslanja na nasleđe svojih počivših oca i strica, te se zbog toga vredi nešto podrobnije osvrnuti na ovo političko nasleđe. Pre svega, mora se naglasiti da Robert Kenedi veruje da Ukrajina vodi pravedni rat, te da je američka podrška ukrajinskom ratnom naporu pravična. „Mi smo u Ukrajini iz ispravnih razloga. Mi smo tamo zato što smo dobri ljudi. Abraham Linkoln je rekao da je Amerika velika nacija zato što je dobra nacija. I mi smo i dalje dobri ljudi. I mi smo tamo zato što smo saosećajni sa ukrajinskim narodom“, koji je žrtva agresije, rekao je Kenedi na predstavljanju svoje kandidature. Takođe je ukazao da je njegov tada dvadesetosmogodišnji sin Konor, bez znanja porodice, bio dobrovoljac na harkovskom ratištu u jesen 2022. godine. Međutim, uprkos uverenju da se Amerikanci bore za ispravnu i pravednu stvar Kenedi veruje u nužnost deeskalacije, te je kritikovao pojedine poteze Bajdenove administracije o povećanju vojne pomoći Ukrajini, uključujući i isporuku kasetne artiljerijske municije. U intervjuu sa neokonzervativnim televizijskim novinarom Šonom Henitijem Kenedi je kritikovao SAD da su sabotirale mirovni proces zasnovan na sporazumima u Minsku, te da – iako lično ne veruje Vladimiru Putinu kao što nije verovao protivničkoj strani u brojnim sudskim procesima koje je vodio – smatra da je Putin u nekoliko navrata nudio izgledne mirovne sporazume. Ogromne ukrajinske žrtve, mali izgledi da uopšte dođe do razrešenja na bojnom polju te rizik po eskalaciju sukoba između Rusije i zapadnih sila su oni razlozi da se isposluje mir koje je u više navrata isticao Kenedi.
Oprezniji – neki bi rekli zdravorazumski – stav prema eskalaciji sukoba između SSSR i SAD jeste onaj aspekt nasleđa Kenedijevih koji Robert Kenedi nastoji da istakne u prvi plan. Politički ambiciozna porodica je u posleratnim godinama bila izrazito antikomunistički orijentisana. Međutim, kada je Džon Kenedi neočekivano pobedio na predsedničim izborima 1960. godine suočio se u administraciji sa izrazito militaristički orijentisanim kružocima – podsećamo, Dvajt Ajzenhauer, odlazeći predsendik, upravo je 17. januara 1961. godine održao čuveni govor u kojem upozorava protiv prožimajuće moći vojno-industrijskog kompleksa. To jezgro američke imperije – moćni beli protestanti sa severoistočne obale – verovali su da se nuklearni rat može dobiti. Štaviše, kako Robert Kenedi navodi u jednom intervjuu procenjivali su: ukoliko strada trideset miliona Amerikanaca i sto trideset miliona Rusa, to bi bila jasna pobeda. Ova napetost, između militantne politike, te želje za ostvarivanjem imperijalnog Paks Amerikana svoj vrhunac doživela je tokom Kubanske raketne krize u jesen 1962. godine. Serijom poteza, braća Kenedi su uspeli da relaksiraju složenu situaciju te da uspostave neke putanje u pravcu direktne komunikacije između vođstva dvaju zemalja.
U junu 1963. godine predsednik Džon Kenedi je održao govor pred diplomcima Američkog univerziteta u Vašingtonu. Prikladno je ovu skicu političkog nasleđa Kenedijevih i kampanje Roberta Kenedija završiti onako kako je i započeta – navodom reči Džona Kenedija:
„Odabrao sam, stoga, ovo vreme i ovo mesto da raspravljam o temi o kojoj je neznanje tako često i obilno, a istina se tako retko sagledava – a reč je o najvažnijoj temi na svetu: svetskom miru. O kakvom miru govorim? Kakvom miru težimo? Ne Paks Amerikani nametnutoj svetu američkim bojevim oružjem. Ne grobnom miru ili ropskoj bezbednosti. Govorim o istinskom miru, onakvom miru kakav čini život na zemlji vrednim življenja, onakvom miru koji omogućuje ljudima i nacijama da rastu i da se nadaju i grade bolji život za svoju decu – ne pukom miru za Amerikance već miru za sve muškarce i žene – ne pukom miru u naše vreme, već miru za sva vremena. Govorim o miru jer smo ponovo pred licem rata“.
Miloš Milojević
Izvor: Pečat
