Piše: Robert Kejgan
Kako rat u Ukrajini i dalje traje a da povoljno ishodište za Ukrajinu nije ni na vidiku, ljudi koji nisu Ukrajinci počinju da razgovaraju i priželjkuju mirno rešenje do kog bi se došlo pregovorima. Kao što je portparol Nacionalnog saveta za bezbednost Džon Kirbi nedavno naznačio, „okončanje putem pregovora je u ovom slučaju najverovatniji ishod“.
I znamo šta bi to značilo za Ukrajinu. Kao što je češki predsednik Peter Pavel, dugogodišnji pristalica Kijeva, otvoreno rekao: Ukrajinci bi „trebalo da budu realistični“ i da razumeju kako će „najverovatniji ishod rata biti da će deo ukrajinske teritorije doći pod rusku okupaciju, privremeno“.
Ironiju insistiranja češkog lidera na ovom rešenju za Ukrajinu neće propustiti oni koji imaju nešto osećaja za istoriju – to je upravo bio savet koji su češkim liderima 1938. godine dali tadašnji „realisti“. Kako je Džordž Kenan objasnio upravo nakon Minhenske konferencije, koja je nametnula prepuštanje kontrole nad delom tadašnje Čehoslovačke Hitlerovoj Nemačkoj „Čehoslovačka je, na kraju krajeva, središnja evropska država. Njena sudbina mora dugoročno biti usaglašena – a ne suprotstavljena – dominantnoj snazi u ovom području“. Ali, nastavio je, Minhenski sporazum je barem ostavio središte zemlje fizički netaknutim dok bi ono nesumnjivo bilo žrtvovano da je odabrano rešenje romantičnog ali bezizglednog otpora umesto ponižavajućeg ali zaista herojskog realizma“.
Kao što znamo, „središte zemlje“ nije ostalo „fizički netaknuto“. Nekoliko meseci nakon Minhenskog sporazuma, nemačka vojska umarširala je i preuzela ostatak Čehoslovačke.
Dubrovačke igre: Deklaracija o Ukrajini nije samo deklarativna
Beznadežni otpor
Danas je Ukrajina zemlja od koje se traži da napusti romantični put beznadežnog otpora i pođe herojskom stazom realizma. Ali ukoliko to učini, šta će sprečiti Rusiju da preuzme ostatak Ukrajine čim bude bila spremna?
Zagovornici namirenja do kojeg bi se došlo pregovorima uz teritorijalne koncesije ukrajinske strane ne negiraju opasnost koja je spomenuta i pokušavaju da se njome pozabave na različite načine. Svi izgleda da pretpostavljaju kako će posleratna Ukrajina imati puni pristup američkom i NATO naoružanju, obuci i drugim oblicima vojne pomoći, kao i znatnu pomoć za obnovu.
Nekadašnji državni sekretar Majk Pompeo, u onome što je nazvao „Trampovim mirovnim planom za Ukrajinu“ naznačio je da će Ukrajini biti obezbeđeno 100 milijardi dolara iz specijalnog NATO fonda i dodatnih 500 milijardi dolara sredstava za američki „zajam i najam“ kako bi se potom kupovalo naoružanje (koje, pretpostavljamo, kao i izvorna pozajmica ove vrste iz Drugog svetskog rata, ne bi bilo otplaćeno decenijama ukoliko bi uopšte i bilo plaćeno).
Drugi pozivaju na „postojanu vojnu pomoć tokom mira“ kako bi se „pomoglo da Kijev stvori kredibilna sredstava odvraćanja“. Čak je i senator DŽ. D. Vens iz Ohaja (Trampov kandidat za potpredsednika; prim. NS) ukazao na neku vrstu bezbednosnih garancija Ukrajini kako „Rusi ne bi ponovo izvršili invaziju“. On je pozvao na „tvrdo utvrđenu“ „demilitarizovanu zonu“ između ruskih i ukrajinskih snaga što bi moglo da znači jednu od dve stvari: ili uspostavljanje neke vrste mećunarodnih mirovnih snaga između dve armije ili stvaranje ukrajinske vojske koja bi bila dovoljna da odbije ruski napad.
Uobičajena je pretpostavka da su Ukrajinci najveća prepreka ovakvom sporazumu zato što odbijaju da prepuste teritoriju koju su izgubili. To je pogrešno. Ukoliko SAD i NATO žele da prisile Kijev da prihvati ovaj sporazum, oni to mogu da učine. Koliko god hrabri i odlučni bili, Ukrajinci ne mogu da nastave borbu bez američke i zapadne podrške i na kraju bi morali da prihvate zapadni diktat, kao što su Česi učinili 1938. godine.
Ali šta je sa Vladimirom Putinom? Izgleda da se slabo razmišlja o tome da li bi ruski predsednik prihvatio ovu vrstu mirovnog namirenja koju su predložili zagovornici pregovora. Uzmimo u obzir kako bi izgledalo to namirenje iz moskovske perspektive: pre rata, Rusija se suočavala sa relativno slabom i politički podeljenom Ukrajinom koja je uz skroman uspeh pokušavala da osnaži svoje veze sa neodlučnom Evropom i ambivalentnim Sjedinjenim Državama. Na kraju 2021. godine Ukrajina je imala jedva nešto više od 200.000 aktivnih vojnika dok je Rusija imala više od 900.000.
Naoružavanje Ukrajine
Tri godine kasnije, rat je preoblikovao i Ukrajinu i vojnu ravnotežu u Srednjoj i Istočnoj Evropi. Danas Ukrajina ima više od 900.000 vojnika u aktivnoj službi i stotine hiljada obučenih i u borbama prekaljenih rezervista. Njena vojska, zapravo, postala je veća od snaga Britanije, Nemačke i Poljske zajedno.
I prema predlogu Pompea i drugih, ona bi to i ostala, potpomognuta stalnim pristizanjem milijardi dolara vredne vojne pomoći. NATO je ovog leta uspostavio stalni centar u Vizbadenu u Nemačkoj, koji ima 700 službenika, za nadgledanje obuke i „dugoročnog razvoja“ ukrajinske vojske, kako bi se povećala usaglašenost između ukrajinskih i NATO snaga, i kako bi se upravljalo raspoređivanjem i popravkom ogromne količine vojne opreme koja pristiže u Ukrajinu sada i koja će pristizati u budućnosti.
Pretpostavljamo da SAD i NATO saveznici planiraju da nastave pružanje obaveštajnih podataka i savetovanja u obuci kao što su to sve više činili od kada je otpočeo rat.
Ekonomist: Ukrajina je berićetno tržište za balkanske proizvođače naoružanja
Ova dobro naoružana posleratna Ukrajina, povrh toga, biće izuzetno neprijateljski nastrojeni sused. Ukrajinci neće brzo zaboraviti smrt, uništenje, ubistva i mučenja koja su trpeli od Rusa tokom rata.
Postojaće snažne revanšističke struje budući da će Ukrajinci žaliti za izgubljenim teritorijama i težiti njihovom eventualnom povratku, posebno, kako je naznačio Pompeo, pošto SAD i veći deo međunarodne zajednice neće zvanično priznati ruska osvajanja već će ih, prema Pavelovim rečima, smatrati za „privremena“.
Zaista, prema jednom od najistaknutijih zagovornika namirenja putem pregovora, cilj svakog sporazuma bio bi da osigura da ukrajinska vojska raspolaže kapacitetom da drži „u stanju stalnog rizika sva područja pod ruskom okupacijom“ i da čak „izvrši napade u samoj Rusiji“.
Stoga, za dobijanje Donbasa, Krima i nekih drugih strateški značajnih teritorija (od kojih je većina bila izvan kijevske kontrole čak i pre početka rata), Putin dobija besnu, snažnu, revanšističku Ukrajinu, koju Zapad dobro naoružava i obučava i koja je sve više integrisana u NATO, sa ili bez formalnog članstva.
Mnogi Amerikanci i Evropljani bili bi zadovoljni sa ovim ishodom – čak i ukoliko Ukrajinci nisu – i neki bi ga čak nazvali „istinskom strateškom pobedom“. Za Putina, međutim, bilo bi teško da prikrije razmere strateškog poraza. Ne samo da bi rat stvorio čudovište na njegovim granicama, već i uveo Finsku i Švedsku u NATO. Rusija će morati da pojača svoju odbranu duž čitavog zapadnog fronta, uz posebnu potrebu da se to uradi na granici sa Ukrajinom.
Nakon tri godine rata, više od 600.000 žrtava, i velike ekonomske štete, Putin je uspeo samo da učvrsti pojas obuzdavanja oko Rusije, dovede neprijateljske snage bliže ruskim granicama i znatno uveća čak i mirnodopske odbrambene troškove.
Putin je želeo sebe da vidi kao Petra Velikog za 21. vek, ali uz ovaj ishod pre će delovati kao dvadesetovekovni Nikolaj Drugi, koji je uveo Rusiju u rat u kojem je njegova vojska razbijena, imperija razdeljena i koji je, spletom okolnosti, doveo do carevog zbacivanja i ubistva te kraja dinastije Romanov koja je trajala duže od tri veka.
Nebojša Popović: Ukrajina kao žitnica Evrope i geopolitika hrane
Američka uloga
Kao što to često biva, američka spoljna politika prema Ukrajini bila je usmeravana onime što Amerikanci ne žele. Oni ne žele da završe u ratu sa Rusijom; ne žele da potroše stotine milijardi dolara svake godine na rat koji se naizgled ne može dobiti; ali takođe ne žele da snose krivicu niti da se srame zbog dopuštanja ukrajinskog poraza, uz sav humanitarni užas i strateške probleme koji bi iz njega proistekli.
Uprkos njihovom „realističkom“ poziranju, Pompeo i drugi zagovornici teritorijalnih ustupaka do kojih bi se došlo pregovorima obećavaju ishodište koje bi zgodno rešilo samo američke probleme i ničije više. Sjedinjene Države mogu da nametnu svoju volju očajnički zavisnoj Ukrajini, ali zbog čega bi Putin morao to da prihvati? Zagovornici mirovnih razgovora sa Rusijom jednostavno pretpostavljaju da će Putin prihvatiti ishod koji najviše odgovara američkim potrebama.
Međutim, pregovori ne funkcionišu na taj način – niti bi ovi razgovori tako tekli. Jedna je stvar da su SAD, NATO i Ukrajini bili u poziciji da diktiraju uslove Putinu – što je mogao biti slučaj da Bajdenova administracija nije propustila da Ukrajini pruži ono što joj je potrebno u prvim mesecima rata, i to bi još uvek mogao biti slučaj ukoliko bi administracija sada Ukrajini dala dopuštenja i oružje koje je potrebno.
Ali ona to nije uradila niti to sada čini. Ukoliko Rusija ne bude očigledni gubitnik u ratu u trenutku kada pregovori budu otpočeli, ovo će biti razgovori između ravnopravnih strana, a njihovo ishodište će odražavati trenutne vojne prilike. Stoga, dogovor neće biti pravedan. On neće nametnuti cenu za Putinovu agresiju, već bi trebalo da bude pravičan za sve uključene strane. Putin, takođe, ima svoje interese, a glavni među njima jeste izbegavanje upravo ovakve posleratne situacije kakva je navedena iznad.
Aleksandar Živković: Ukrajinska crkva kao prvo pitanje vaseljenskog pravoslavlja
U tom slučaju, stoga, ključna pitanja u bilo kojim razgovorima, povrh iscrtavanja de fakto nove ukrajinske granice, odnosiće se na veličinu ukrajinske vojske i prirodu odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama i NATO. Neposredna vojna pomoć između vlada, obuka i deljenje obaveštajnih podataka tokom rata nije bilo neutralno, što znači da je učinilo SAD i saveznike de fakto ratujućim stranama.
Putin će želeti stroga ograničenja pomoći koja se može pružati Ukrajini od spoljnih sila, posebno od SAD, uz pretpostavku da je uopšte voljan da toleriše takvu pomoć. Verovatno je i da će zahtevati da veličina ukrajinske vojske bude smanjena na predratni mirnodopski nivo, ili blizu tog nivoa, tako da zadrži kapacitete „da izvrši napade na Rusiju“. Zbog čega bi Putin zahtevao manje? Možda zato što prihvata moralnu nepravičnost sopstvenog delovanja?
Nerazložna opklada
Postoje dva razloga zbog kojih bi Putin mogao da se saglasi sa onom vrstom sporazuma koji su naznačili Pompeo i drugi. Jedan je da ne želi da se drži postignutog sporazuma zato što pretpostavlja da SAD i NATO zapravo neće nastaviti da naoružavaju i štite Ukrajinu, bez obzira na ono što sporazum dopušta.
Za Putina, to ne bi bila nerazložna opklada: uzimajući u obzir koliko je teško bilo za SAD i druge zapadne države da pouzdano odobravaju vojnu pomoć tokom rata, svakako je moguće da će entuzijazam zapadne javnosti biti ograničen za potrošnju stotina milijardi dolara na ukrajinsku odbranu tokom mira.
Ali takođe postoje i rizici za Putina. Kada rat prestane, počinje preispitivanje i u Rusiji. Rat koji je koštao jako mnogo a tokom njega je dobijeno vrlo malo, i koji je Rusiju objektivno doveo u nepovoljniju stratešku poziciju, neće po svoj prilici povećati političku snagu svog tvorca.
Čak i ukoliko Putin ne naiđe na snažno posleratno nezadovoljstvo, moglo bi mu biti teže da zahteva žrtve i nametne gvozdenu disciplinu u posleratnoj Rusiji nego što je mogao u ratnoj Rusiji koja se borila u onome što je okarakterisao kao egzistencijalnu oružanu borbu protiv Zapada. Putin bi mogao da odluči da je bezbednije da ostane na zauzetom kursu – i da nastavi rat – sve do kolapsa vojske. Postoji samo jedan razlog zbog kojeg bi Putin mogao da prihvati takav dogovor – ukoliko veruje da je njegova vojska blizu kolapsa. Toga se možda pribojavao u vreme početka rata, ali se sada ne pribojava, a malo je razloga da se veruje kako će od toga strahovati za šest meseci ili čak za godinu dana.
Možda nam se posreći, ali malo ko očekuje da bi trenutni program pomoći Ukrajini mogao potpuno da preokrene tok stvari – zbog čega je ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski upravo bio u Vašingtonu tražeći dodatno naoružanje i manja ograničenja na njegovu upotrebu.
Ukratko, Putin ima dobrih razloga da veruje da će Ukrajina i njene zapadne pristalice pokleknuti ranije nego njegova vojska. Bajdenov javno iskazani strah i oklevanje da se Ukrajini da dugodometno naoružanje bez ograničenja na njegovu upotrebu, zajedno sa očiglednom željom Donalda Trampa da se u potpunosti reši Ukrajine, mogu samo da ojačaju Putinovu percepciju da će Zapad, a ne Rusija, pre ostati bez daha.
Ko god da pobedi na predstojećim predsedničkim izborima, stoga, po svoj prilici će se suočiti sa nepopustljivim Putinom koji se čvrsto drži sadašnjih zahteva, koji se suštinski odnose na okončanje ukrajinske suverenosti.
Putin nije odstupio, na primer, od zahtevanja ukrajinske „denacifikacije“ pod čime podrazumeva promenu vlade u Kijevu, kao i insistiranje na kontroli teritorije koju ruske snage nisu čak ni zaposele. Zagovornici razgovora navode da bi ovo mogao biti početni pregovarački potez i da će biti prinuđen na kompromisno rešenje. Ali prinuđen čime?
Bajdenova administracija obećala je samo nastavak onoga što je i do sada činila, a što očigledno nije bilo dovoljno. Istoričari bi mogli da zaključe da je Bajdenova administracija izgubila ovaj rat u prvoj godini ili tokom prvih osamnaest meseci, pošto je iznova i iznova odbijala da Ukrajini pruži naoružanje koje je moglo da joj donese odlučujuću prednost kada su ruske snage bile u rastrojstvu.
Ukoliko ubrzo ne dođe do temeljne promene pravca delovanja, možda neće postojati šanse za spasavanje Ukrajine, niti izgledi za postizanje bilo kakvog dogovora sa Putinom osim efektivne predaje Ukrajine.
Nebojša Popović: Zapad optužuje Ukrajinu za Sjeverni tok, Moskva suzama ne vjeruje
Faktor Tramp
Trampove pristalice misle da će puki povratak njihovog čoveka na predsednički položaj biti dovoljan da zastraši Putina te da ovaj odustane od svojih interesa u Ukrajini. To je ono što ovih dana prolazi kao „realizam“ u republikanskim spoljnopolitičkim krugovima. Ali upravo je suprotno bliže realnosti.
Razmotrimo šta bi bilo potrebno da bi Pompeov plan imao bilo kakve šanse na uspeh. Putin bi trebalo da poveruje kako je Tramp spreman ne samo da nastavi već takođe da dodatno pojača politiku kojoj su se Tramp i njegove pristalice protivile više od dve godine.
Prema navodima Pompea, prvi korak druge Trampove administracije biće da eskalira i u pogledu količine i u pogledu kvaliteta vojne i ekonomske pomoći. Tramp bi stoga prve meseci na položaju proveo pritiskajući Kongres da odobri znatnu potrošnju za nove pakete naoružanja.
Teorijski, Tramp bi mogao imati smelosti da zanemari Putinove pretnje eskalacijom, koje su do sada uspevale da zastraše Bajdenovu administraciju, iako Tramp deluje podjednako zastrašeno – on, takođe, upozorava, da bi mogao izbiti Treći svetski rat. Ne deluje verovatno da bi Tramp želeo da provede svoju prvu godinu na dužnosti bivajući sve dublje uvučen u Ukrajinu i izazivajući krizu u odnosima sa Rusijom – i to sa ciljem da iz cele stvari izađe.
Vojin Grubač: Atentat na Trampa, tema iz „hronike najavljene smrti“
Verovatno je da će Putin prozreti Trampov blef, nakon čega će pred Trampom stajati dve mogućnosti. Jedna je da zaista uveća američku uključenost u rat dok je druga da odstupi i dopusti zaista „neutralan“ položaj Ukrajine, koja bi u tom slučaju ostala neodbranjiva. Šta vi mislite kojom će putanjom Tramp krenuti?
Malo je verovatno, ukratko rečeno, da će sadašnja putanja voditi ka stabilnom namirenju, a sasvim sigurno neće voditi ka onoj vrsti mirovnog sporazuma za koji zagovornici ovog puta tvrde da je moguć. Ovo nije jedna od onih situacija gde svi dobijaju. Ukoliko se nešto dramatično ne promeni, ovo je rat koji će se, kao i većina ratova, završiti pobedom ili porazom na bojnom polju. Nećemo biti spaseni mirovnim sporazumom. Amerikanci moraju ubrzo da odluče da li su spremni da Ukrajina izgubi rat.
Robert Kejgan je viši saradnik Instituta Brukings i specijalni urednik (editor ar large) Vašington posta
Prevod: Miloš Milojević/Novi Standard
