Једна од многих занимљивих ствари везаних за историју умјетности јесте та што су одређене слике и њихови аутори стварали поприличну пометњу у јавности. Чак и када су у питању биле наизглед безопасне представе, долазило би до комешања и преких погледа. Е сад, шта је актуелније и скандалозније од љубавних сцена? Када то кажем, немојте одмах помислити на ласцивне, слободне, еротске представе какве познајемо још од антике и ренесансе. Ако сте некад чули за Фарнезе свод, знате отприлике какве су сцене на помолу (ако нисте, онда можда буде прилике да га протумачимо заједно у неком наредном броју). Овом приликом говорићемо о једној Рембрантовој слици која је примјер како љубав и еротика не морају увијек имати потпуно разголићен контекст. Такође, естетика препознатљива за овог барокног сликара долази до посебног изражаја.
Наиме, слика Јеврејска млада добила је свој назив у 19. вијеку, након што је један колекционар закључио да се ради о оцу који својој кћери поклања огрлицу као вјенчани поклон. Касније је ова тврдња оспоравана и дошло се до консензуса да су ипак у питању Исак и Ребека, библијски ликови из Старог завјета. Било како било, на платну је приказан пар уочи или пак након свадбеног ритуала. Младожењина лијева рука почива на младином рамену, док је десна положена преко њених груди. Иако на први поглед може дјеловати као пожудни додир, неки истраживачи више нагињу ка мишљењу да се ради о физичком контакту који је лаган и индицира невину, чисту, њежну емоцију. Не гледају једно у друго, па се може поставити питање да ли то означава сумњу у заједничку будућност. Младићев поглед свакако изражава несигурност, док женин имплицира контемплацију.
Рембрантов биограф Кристофер Вајт наводи како је ова слика једна од најбољих израза њежне фузије спиритуалне и физичке љубави у историји сликарства. Неки технички детаљи указују на могућност да је Рембрант планирао да наслика дјело већих димензија и да Јеврејска млада заправо није довршена. Међутим, потпис сликара у доњем лијевом углу свједочи да можда ипак није било планирано да слика буде већих димензија него што тренутно јесте. Нажалост, не постоји сачуван анегдотски контекст који би објаснио настанак и развој композиције и идеје која се иза ње крије. Ипак, неоспорно је да смо свједоци удруживања двоје људи у брачну заједницу. Рекли смо на почетку да је идентитет ово двоје људи непознат и да је најраспрострањеније вјеровање да се ради о Исаку и Ребеки. Међутим, постоје и други библијски или историјски јунаци који могу играти главне улоге на овом платну. Од старозавјетних парова попут Аврама и Саре или Боаза и Руте до Рембрантовог сина Тита и амстердамског поете Мигела де Бариоса са њиховим изабраницама, могућности су бројне.
Оно што је мени лично веома занимљиво код овог платна јесте недефинисан простор у ком се младенци налазе. Да ли је у питању њихова приватна резиденција, одаје у којима брак треба бити конзумиран или пак нека врста богомоље гдје је потребно извршити свадбени обред? Боје су прилично једноличне. Доминирају земљани и златни тонови. Црвена хаљина коју носи жена једина разбија загаситу палету коју је Рембрант изабрао за ово дјело. Богат накит указује на добростојеће стање младенаца тако да, уколико се не ради о библијским личностима, може се наслутити да су у питању потомци племићких породица.
Оно што посматрачима може дјеловати помало контроверзно јесте положај младићеве руке преко груди његове жене. Ласцивности нису биле стране Рембранту. Сјетимо се Данаје и Блудног сина у крчми. Међутим, тешко да можемо тврдити да је Рембрантова идеја била да се бави појмом пожуде која се неминовно очекује и ишчекује код љубавних приказа. Композиција одише складом, хармонијом и миром. Иако сумња у искрену заљубљеност младог пара постоји, Рембрант нам нуди причу о поштовању, привржености и достојанству. Постулати брака као заједнице приказани су у пуној својој слојевитости и можда управо због тога Јеврејска млада представља ремек-дјело барокног сликарства.
Ива Вукотић
Извор: Часопис Куш