Обећаш себи да ћеш ћутати о нашој савременој званичној култури. О нашем филму, о новогодишњим „ватрицама“, о другим стварима које су исто тако донекле тужне, донекле за плакање. Ћутиш сат-два. Ћутиш дан, недељу дана. Онда, месец дана касније, помислиш: ма дођавола! И проговориш. Не упирући прстом. У супротном, прст ће усахнути. Али онда обавезно дође … Настави са читањем Прилепин: „О уметности ван политике“