Veština dijaloga i razumevanja granica do kojih treba ići u raspravama podrazumeva kvalitet komunikacije u kojem se argumentima i informacijama nastoji uticati na stavove, verovanja ili delovanje pojedinca. Odnosno, uspešnost nagovora da je nešto pogrešno zavisi od umeća komunikacije gde je verodostojnost informacija presudna, i gde ne postoji korist od širenja pojedinih ekstremnih slučajeva i pokazivanja istih kao opšte pojave.
Osnovni cilj ovog teksta sadržan je već u naslovu i odnosi se na svaki vid pretnje. On je pomalo razrada jednog prethodnog eseja koji se bavio sličnom temom, ali je više njegova dopuna i posmatraće fenomen pretnji na društvenim mrežama, bilo u komentarima, bilo lično u porukama. Tako će posedovati posebnu autonomiju. Nećemo se baviti sa koje strane pretnje dolaze, kojih grupa, jer time bismo upali u ono što je protivno svakom mislećem biću, a to je deklarisanje, koje neminovno vodi u skučenost promišljanja.
Ono što slobodnog mislećeg čoveka čini mislećim jeste, upravo, izdvojenost iz svakog kruga pripadanja određenoj ideologiji, s obzirom da nijedna ideologija ne može biti nedodirljiva i bezgrešna. Kamijevsko pravilo kojim treba da se vodi svaki slobodan čovek jeste, to, da se slobodan čovek bori za ono u šta veruje da je istinito, bori se tako kao da njegovo delovanje može uticati na tok događaja, iako možda ne bude tako, ne objavljujući ništa što bi moglo potaknuti na mržnju, jer istina podrazumeva odsustvo mržnje.
Danas je mnogo glasova koji vređaju i čiji se eho prenosi odjekujući kao na početku Eshilove tragedije: glasovi Sile i Nasilja. Takvi su glasovi i reakcije koje dobijamo preko informacijsko-komunikacijske tehnologije. Oni su opasni i pobuđuju upravo mržnju i nasilje. Govori političara sasvim eksplicitno manipulišu slušaocima i sve ono što oni rade je velika alegorija manipulacije, laži, mučenja i torture koju nad ljudima vrše putem medija. Ako bismo sadržaje komentara na društvenim mrežama preispitali kroz njihove segmente, uočili bismo da oni uglavnom nisu po ukusu nekih od moralnih granica, kao što je vređanje neke osobe, i kada bismo ih razložili u detalje i obrazložili svesnom u nama koje bi ih razumelo, ono bi ih automatski i odbacilo. Ali se često desi da iz sistema ličnih ubeđenja ostrašćeno iščitavamo i nadopunjujemo te komentare (komentar komentara) daljim dodatnim analizama, kroz prezir i zgražavanje koje nas dalje vodi u vređanje, samo iz druge pozicije zastupanja vlastite ideologije.
Veština dijaloga i razumevanja granica do kojih treba ići u raspravama podrazumeva kvalitet komunikacije u kojem se argumentima i informacijama nastoji uticati na stavove, verovanja ili delovanje pojedinca. Odnosno, uspešnost nagovora da je nešto pogrešno zavisi od umeća komunikacije gde je verodostojnost informacija presudna, i gde ne postoji korist od širenja pojedinih ekstremnih slučajeva i pokazivanja istih kao opšte pojave. Takav model ponašanja karakteriše spremnost da se u borbi za svoje interese zanemari moralni princip i da se posegne za najnečovečnijim – pretnjom po život, kroz koju jedinka zadovoljava svoj nagon za samopotvrdom. Iako ta potvrda nije društveno niti moralno prihvatljiva, ne mari, jer je kroz svoj identitetski haos jedinka našla utočište.
Nekontrolisana pojava pojedinaca ili grupa koje su sebe obeležile kao nosioce nekih ideoloških istina postale su sveprožimajuće obeležje onoga što se danas zove „naši“ i „njihovi“. Utočištem koje im daje bilo država, bilo Crkva, potvrđuju se kao racionalne skupine koje brane određene interese. Ne sumnjam da ću naići na mnoga neslaganja onih koji misle da je većina tih ljudi u pravu, jer smo ugroženi sa svih strana, jer nam preti nestanak, gubljenje identiteta i drugo, onih nezadovoljnih svojim društvenim statusom ili onih skromne društvene prihvatljivosti. Mislim da se taj silni svet svesno prilagođava svojim (ne)mogućnostima, a te mogućnosti su uglavnom ograničene intelektualnim kapacitetima i emotivnom pismenošću. Sreća te postoje frustrirajući činioci tih mogućnosti, pa tako i njihova osionost ipak podleže nekim granicama. Tipkanje po tastaturi nije iživljavanje, već osmišljena ljudska aktivnost.
Razmišljanje i pisanje su proces koji bismo mogli da uporedimo sa kaleidoskopom, kada od zamagljenih detalja polako dobijamo jasnu celu sliku, koju kasnije možemo da pretačemo u novu. Iskorišćavanjem kaprica pojedinaca i grupa koje divljaju i svojim učinkom doprinose da se već dovoljno nejasna politička slika sužava i deli, politika koja se igra na rastojanju ideološko – identitetsko, isprepletana različitim motivima, tapkajući iste te pojedince po ramenu posebnosti, rađaju se samo nove i nove podele.
Na kraju, sasvim razumno, nameće se pitanje i odgovor na njega: da li je uopšte važno sa koje strane pretnje dolaze? Pretnje su pretnje, pa ma kog porekla bile, pa ma kome bile upućene i nedopustive su. U životu na društvenim mrežama je jednako kao i u realnom životu, i zadovoljavanje svojih nagona uglavnom je pobuđeno ideološkim okvirom. Svako naše pisanje je zadovoljavanje naše nezadovoljenosti, bilo to pisanje onih koji svesno provociraju da budu meta, bilo onih koji prete.
Jelena Petrović
