Povijest o izgubljenoj djeci, izgubljenom brodu i izgubljenom sjećanju: Tamo daleko, na Krfu

„Sveti Franjo Asiški“. To je onaj francuski brod koji je prevozio mrtve sa Vida, kraj Krfa, do matice između Krfa i kopna i te mrtve polagao u debelo more. Gotovo deset hiljada mrtvih, od januara do marta 1916. godine. Neki tvrde i više, pošto se od dolaska na Krf (početkom januara) do kraja tog meseca jednostavno nije ni beležilo koliko je mrtvih, kako se zovu, odakle su. Brod je znao. Zato što je taj brod je Plava grobnica. Taj brod je Lađa Francuska. I taj brod smo mi, samo što smo to zaboravili.

Piše: IVAN RADOVANOVIĆ/OKO/RTS

Kada na Guglu ukucaš: „Bolnički brod Sveti Franjo Asiški“, ili: „Brod Sveti Franjo Asiški“, pretraživač izbaci gomilu katoličkih i hrvatskih odrednica, istorijskih, geografskih, obrazovnih, kulturnih… i svakoj od njih fali reč: „brod“. Toliko o tome koliko sami o tom brodu pišemo, koliko se njime bavimo. A brod „Sveti Franjo Asiški“ nije tek tamo neki brod; jeste bolnički, i verovatno je jedan od najznačajnijih, najjezovitijih, u našoj istoriji.

To je onaj francuski brod koji je prevozio mrtve sa Vida, kraj Krfa, do matice između Krfa i kopna, i te mrtve polagao u debelo more. Gotovo deset hiljada mrtvih, od januara do marta 1916. godine. Neki tvrde i više, pošto se od dolaska na Krf (početkom januara) do kraja tog meseca jednostavno nije ni beležilo. To, koliko je mrtvih, kako se zovu, odakle su.

Brod je znao.

Zato što je taj brod Plava grobnica. Taj brod je Lađa Francuska. I taj brod smo mi, samo što smo to zaboravili.

Gazite tihim hodom

U mauzoleju na ostrvu Vidu danas sedi plava devojka, za stočićem, i ćuti o brodu, kao i o svemu drugom. U Srpskom muzeju, u gradu Krfu, na ulazu kustos izdeklamuje razne stvari, zvanične podatke, pomene „Plavu grobnicu“, ali o brodu „Sveti Franja Asiški“ ćuti. Muzej radi do 2 popodne, a nedeljom je zatvoren. Mauzolej je otvoren do tri.

Postoje na Krfu i groblja Moravske i Drinske divizije, postoje table koje ukazuju na njih, postoje i spomenici, a ako malo jače gurneš zaglavljena metalna vrata, kapiju, možeš i da uđeš, da obiđeš, i da ćutiš, poštujući „srpski red“ na Krfu, muzejski i mauzolejski. Duboka srpska ćutnja, nad dubokim srpskim zaboravom.

A ako ti je baš do priče, postoji mala radnja, tik kraj muzeja, i u njoj Željko Popović, koji priča sve ono što drugi ćute. Uspeo je, na fotokopir mašini, da otštampa i letak, uputstvo za znateželjnike, na kojem je obeležio sva mesta na kojima su, na Krfu, bili logori srpskih divizija, groblja, bolnice, oficirski klubovi, komande, pozorište u kojem je bila srpska Skupština, i u kojem je potpisana Krfska deklaracija….

Uputiće te i na plažu koja se zove Prasoudi, u tavernu „Avro Oceanis“, u kojoj će te dočekati ljubazni vlasnik, Grk, i pokazati ti 106 godina staru fotografiju srpskih vojnika Drinske divizije koji se, baš na tom mestu, kupaju. Avgust je bio, 1916. godine. Oni mršavi, zbunjeni tom velikom vodom, sa kojom su se prvi put sreli nekih sedam meseci ranije.

Željko je i sakupio tekstove, svedočanstva podatke i objavio ih u knjizu koju su izdali „Prometej“ i RTS, a koja se zove Krf, ostrvo vaskrsenja Srbije.

Apostoli nade, prometeji jada

Najpotresniji deo u knjizi, inače veoma korisnom itinereru i događaja, ljudi, intendantskih, zdravstvenih i komandnih muka, jeste tekst Kamija Ferija Pizanija, francuskog pisca zaljubljenog u Srbiju.

Tekst, kako on kaže, o 30 hiljada regruta (33 hiljade ih je bilo), dečaka od 14 do 19 godina, koji su, u jednoj koloni, krenuli iz Srbije ka Albaniji, moru i spasilačkim brodovima.

Stigli su samo na onaj jedan, „Sveti Franjo Asiški“. Od njih 33 hiljade, 29 hiljada ih je umrlo. U putu i na Vidu. Feri Pizani to kaže ovako, opisujući ono što se dogodilo na Vidu: „Njihov umor bi smestili u krevet, i oni bi umrli. Nahranili bi njihovu glad, i oni bi umrli. Osunčali njihove smrznute udove, i oni bi umrli“.

Bili su smešteni u šatore na kojima je pisalo „Kaheksični“, što znači: izgladneli, ali je, tada, na Vidu, značilo – osuđeni na smrt.

Kroz otvor na šatoru, mogli su da vide luku, i u luci taj brod. „Sveti Franjo Asiški“.

Iz šatora su ih, mrtve i polumrtve, iznosili i slagali na gomile. Ružičaste, tri metra visoke. Odatle su ih, čamcima, prenosili na brod. Vojnici u luci su, tada, salutirali. Na brodu „Sveti Franjo Asiški“ spustili bi zastavu na pola koplja. I to je sve.

I tada, i danas, pošto se o toj deci ćuti, svugde pa i na Krfu. Nema spomenika, nema priče. Oni nisu imali potomke, nisu stigli da ih imaju, pa je valjda to neko opravdanje. Ko će da priča, ako ne tvoji. A oni bili ničiji. Pusta deca, beslovesna. Feri Pizani piše da su, umirući na Vidu, i dalje vikali: „Živeo kralj“!

Nad ovom svetom vodom 

Kralj posle rata, kao i svi drugi, nije vikao ništa. Ćutao je, gotovo razumljivo, pošto za dečiju kolonu niko nije bio nadležan. Vojska je brinula o vojsci, a oni još nisu bili vojska. Civili su brinuli o civilima, a oni nisu bili civili.

I šta je bilo? Pa, ništa. Poslao ih je neko, ne zna se tačno ko, pokazao im smer, i oni krenuli. Pravac, ka brodu. Ka ružičastoj gomili. I zastavi na pola koplja. Ka tišini.

Dve komisije su raspravljale slučaj, i obe zaključile da odgovornih nema.

I od tada se i dalje ćuti, osim kod Željka, u magazi. Tu može čovek razne detalje da čuje. A i radi, otvorena je, do devet uveče.

Ostatak našeg pamćenja, onog zvaničnog, ima skraćeno radno vreme.

I ne stiže gotovo ništa, a kamoli da se bavi pukom statistikom. Mene, pak, nije mrzelo da onako po seljački izračunam: Ako kreneš od 30 hiljada, pa pet generacija, pa po dvoje dece, stigneš od cifre od skoro jednog miliona. Ljudi. Toliko smo, samo u toj koloni izgubili.

A od Srbije, preko Albanije, do Krfa, ukupno je umrlo, ubijeno, nestalo, gotovo 250 hiljada života.

I sve to, sve te priče, brojke, kolone, divizije, i Feri Pizani, Krakov, Flora Sands, Bojić… eno ga, zgusnuto do same esencije, na tom ostrvu, na kojem je prvih šest nedelje po iskrcavanju padala teška kiša.

I kao da pada i ovog avgusta, kao da ispira poslednje tragove našeg sećanja, na nas same.

https://www.youtube.com/watch?v=2nSvLlWp2Gs

Zato što nam je skraćeno radno vreme. Zato što ne umemo, o sebi, da ispričamo priču. Kao da smo ničiji, kao da niko za nas nije nadležan. Ćutimo, i čudimo se što ćute i ostali. I što niko, posle nas, neće imati o čemu i kome da priča. Ako nestanemo, zato ćemo nestati. Zato što su nam draži mitovi od onoga što stvarno jesmo. Zato što izmišljamo, a nismo u stanju da se setimo onog najvažnijeg o nama samima.

Ne možemo da se setimo broda. I dece. I imamo jednu pesmu, za sve te života. Onu o plavoj grobnici. I još jednu. O lađi. Kako ono ide? Kreće se lađa francuska. I zove se „Sveti Franjo Asiški“. I na njoj je zastava spuštena na pola koplja. I neko viče: „Živeo kralj!“ A neko drugi: „Ćuti, ne pričaj“. Radno vreme je završeno. I naša istorija.

Nema veze. Ako vas put nanese na Krf, idite u tu krčmu, „Avra Oceanis“. Tamo je onaj Grk. On se još seća. I pokazaće vam sliku. Možda je vaš pradeda na njoj, čak i ako dođete posle dva.