Пети Смит не пише. „Неће то потрајати баш дуго”, каже ми. „Али тако је већ неко време. Тако је пар недеља. И ја сам у том стању ништавила”.
Пијемо чај за столом у њеној хотелској соби у Паризу. Заћутала је пошто су се огласила звона с оне стране Сене и пружила је руку кроз отворени прозор. „Видиш”, каже уз осмех, показујући ка звуку који се баш тад чуо, као да божанска сила хоће да подвуче њене речи. „Он зна”.
Разговарамо о једној страници њене нове књиге, Kњиге дана, са фотографијама с потписима, по једној за сваки дан у години. На сликама је текстура свакодневице Пети Смит: њена полица са књигама, њена шоља за кафу, наочаре, њена шака док ради, лебди преко странице са њеном прозом.
Kњига приказује и предмете које значе Смитовој, ствари које су некада припадале многим важним људима у њеном животу, умрлим пре ње: мајчин привезак за кључеве, очеву лоптицу за голф, шешир песника Лоренса Ферлингетија, огрлица коју је добила умотану у црну марамицу од уметника Роберта Мејплторпа, mosrit гитара њеног покојног супруга. Сви ти предмети за њу су још набијени, пуни енергије несталих власника. У потпису слике бритве Сема Шепарда пише: „Само настави, без обзира на све, моји талисмани изгледа шапућу”.
Страница о којој посебно разговарамо је скорија фотографија Смитове, настала у њеном стану на Вест Вилиџу у Њујорку, на којој седи, главу је наслонила на руку и зури негде испред себе. Kада је видела овај портрет, гануло ју је то што су јој поза и поглед исти онакви као код њене покојне мајке, Беверли, када би села и тражила решење за неки проблем.
„Држала би можда цигарету или нешто тако, деловала би одсутно и увек би говорила да не мисли ни о чему”, каже Смитова. Део потписа испод овог портрета гласи: „Сада знам шта је то ништа”.
У реду, питам је, шта је то „ништа”?
„Имаш проблем”, објашњава она, „и имаш решење, али си у том чудном лимбу где не осећаш да те проблем оптерећује, а немаш ни решење. У тој си атмосфери, између та два пола. И у тој атмосфери ћеш доћи до нечега. То је нешто као празнина. Kао пустош, то ништавило. А ја се управо сад налазим тамо”.
„Стање ништавила” код Пети Смит не значи да не ради ништа. Баш напротив. Стално је била у покрету целе те недеље коју смо провеле заједно у Паризу, жонглирала је, снажно и фокусирано, више својих креативних процеса, као и са њима повезане друштвене и обавезе према штампи. „Она је неуморна особа. Она је неуморна уметница”, каже ми Бетси Лернер, дугогодишња књижевна агенткиња Смитове и њена блиска пријатељица. „Она је увек у неком стању покрета. Не мислим само буквално. Мислим да и у глави просто јури. Причамо о правом узаврелом мозгу”.
Први пут видим Смитову испред , пространог париског музеја модерне уметности смештеног у Четвртом арондисману, где поставља своју изложбе Доказ, у којој сарађује са дизајнерима звука окупљених у Soundwalk Collective. Посетиоци изложбе добијају слушалице и могу да чују како Смитова чита поезију Антонена Артоа, Артура Рембоа и Ренена Домала док јој се глас преплиће са снимцима звукова прикупљених на локацијама од посебног значаја у животима ових песника. Стижем неколико дана пре отварања изложбе и затичем Смитову како стоји окренута леђима, крај штафелаја, под светлима у углу галеријског простора.
Soundwalk Collective & Patti Smith: “EVIDENCE”
Centre Pompidou pic.twitter.com/udgebzaJzc
— Jean-Paul Audouy (@jpaudouy) November 28, 2022
Kрај ногу јој лежи џак црвене земље. Из мексичких планина је, из пећине, са места где је песник Арто доживео трансформативни обред са пејотлом о чему је оставио сведочанство у књизи Плес пејотла. Смитова је ту прашину претворила у пигмент и сад га користи да би насликала сопствену планину. То је, по много чему, савршен први утисак о Смитовој, чији рад се најбоље може разумети као стваралачки порив да обично трансформише у необично. „Она у себи гаји квалитет да из приземног и свакодневног створи магију”, прича ми њен блиски пријатељ Мајкл Стајп, некадашњи члан групе Р.Е.М.
Стваралачки импулс Пети Смит стреми томе да замагли или превазиђе границе медија, отежавајући тиме класификацију њеног дела. „Роберт (Мејплторп) је увек бринуо због тога што сам се изражавала на превише различитих начина”, каже Смитова. „Толико је много позива, зашто бих се чврсто држала једног? Једноставно не могу. Занимљиво је то, јер ми с времена на време, али редовно, неки људи веома пажљиво говоре о томе да се изражавам на све те различите начине, да сам ренесансна жена, али ја бих пре рекла да сам заправо сваштар”.
Своје прво читање поезије, у Цркви Светог Марка у Ист Вилиџу 1971. године, претворила је рок концерт, ангажујући продавца у радњи са плочама по имену Лени Kеј (до данас је у њеном бенду) да свира гитару тако да звучи „као судари аутомобила” и прати је док чита песме.
Kао визуелна уметница, понекад пише делиће песама или речи-асоцијације на својим цртежима, који су често енергични, полуапстрактни портрети (а и аутопортрети) уметника, живих или умрлих много пре него што је рођена, а сматра их пријатељима или водичима.
Сада је као списатељицу поштују скоро исто онолико колико и као рок звезду. Својом књигом Само деца, хроником њене везе са Мејплторпом, освојила је Националну књижевну награду 2010.
Једина заједничка ствар у многим до сада објављеним књижевним делима Пети Смит могао би осећај порозности и отворених граница, пошто оно што пише може у истој књизи да пође од мемоара, па преко посматрања света природе стигне до мутних тренутака између снова и јаве.
Објавила је 11 студијских албума, још одлази на турнеје, а често у своје живе наступе инкорпорира читање поезије или одломака документарне прозе. Неке од њених најпознатијих песама разбијају оквире популарних песама других људи, као што су верзија Hey Joe Џимија Хендрикса или Gloria Вана Морисона, да би се у њих сместиле њене јединствене визије, глас и енергија. „То превазилази жанр. То превазилази музику. Превазилази поезију”, прича Стајп, говорећи о преокрету у себи какав је осетио слушајући песму Birdland са Horses, деби албума Пети Смит из 1975. „Мени је то као екстатична визија. Kад сам био јако млад, то сам прихватио и никад се после нисам освртао за оним што је било пре”.
Током каријере су је називали свакако: „кума панка” („Некад је било краљица или принцеза панка, али онда остарите и ођедном сте кума”), „принцеза мокраће” (по једној од најранијих снимљених песама, Piss Factory), „чуварка пљувачке” (пошто је некада пљувала по сцени). Неки од тих надимака јој се допадају, за све мисли да су бесмислени, а онај „рок песникиња” мрзи. „Зову ме рок песникињом или признатом песникињом панка. Шта то значи?”, каже. По правилу, не воли етикете и мисли да људи који покушавају да је опишу само губе време: „Ако би ме назвали просто радницом, а то је оно што јесам, морали би онда баш јако да се потруде да смисле неки бесмислени мали слоган”.
Један „мали слоган” пришивен Смитовој и даље жуља. Она се 1980. године удала за Фреда Соника Смита из групе МЦ5, преселила се у Мичиген и повукла се из јавног живота на 16 година да би се бавила породицом. Негде у то време, прича ми Смитова, појавио се цртеж са њеним ликом у Вилиџ војсу. Нацртана је са папцима и отромбољеним вименом, а цртеж је потписан са: „Домаћа крава”. Некима је тих 16 година изван фокуса јавности можда деловало као да је напустила своје уметничке идеале, али је за њу то било креативно време које јој је оплеменило живот.
„Знала сам како је то кад си нека врста рок звезде или како је то пушити траву и ноћу писати песме, али ово је било подручје у ком се нисам истицала, него сам у њему налазила мале радости. Ушивала сам мужу дугмад на кошуљи или на јакни. Знам да је то деловало прилично аматерски… али сам то са поносом радила. И шила сам сукњу ћерки, мали плисирани поруб на њеној сукњи. Били су то кућни послови, али кад бих их завршила, осећала сам се испуњено. Схватиш да можеш да радиш многе ствари”.
Живот Пети Смит искристалисао се кроз преданости двема стварима: љубави и послу. Саму себе сматра радницом, прича ми, јер јој је циљ увек једноставно био тај да уради сјајан посао, а снимање албума или наступе не доживљава нимало вреднијим од кућних послова, нити су важнији од онога што је радила њена мајка, а она је конобарисала годинама да би решила оно што Смитова зове „креативним проблемима” одгајања ње, њеног брата и сестре и бриге за њих. (Тек да се зна, Смитова оставља добар бакшиш, чак и у Француској, где то није обичај. „Моја мајка би ме убила да ме види да не остављам бакшиш”).
„Спремала сам гуску. Онако, гуску од 5-6 кила или колико већ!”, прича ми Смитова са једнаким поштовањем као када ми прича о било ком другом уметничког подухвату. Било је то осамдесетих, док јој је муж био жив и живели су у предграђу Детроита са своје двоје деце. Хтела је да приреди лепу вечеру за Дан захвалности, али је наишла на неке проблеме пошто је правила сос по рецепту Џулије Чајлд у ком је писало да треба да раздвоји два јајета. „И узмем две мале чиније, ставим једно јаје у једну, друго у другу. И погледам, а тамо пише нешто друго. ‘О, не, штампарска грешка. Изоставили су шта након што их раздвојите…’”
Завршило се тако што је позвала једну од сестара, која јој се због тога дуго смејала. Док слушам Смитову како ми прича ову причу, нисам баш убеђена да и сада зна где је пошло по злу. Али није то поента њене приче. Поента је у томе да што сте отворенији према животу чешће може било шта да испадне креативна авантура која вас оплемењује. „Веома ценим свачију способност… Захвална сам некоме ко уме да скува заиста добру шољу кафе… Захвална сам на ономе у чему се људи истичу. Умесити савршену векну хлеба, није ли то дивно? Ја то просто не умем… али носим у себи захвалност за људе који умеју”.
Прича ми о уметничком генију других људи, често говорећи о том генију у контексту особе посвећене једном позиву, што је нешто за шта се она не осећа способном. “Једноставно нисам та врста људи. Не знам зашто”, каже. Одушевљена је људима попут Марјам Мирзахани, Марије Kалас или Вилема де Kунинга, људима који су могли да се идентификују са једном облашћу: математичарка, оперска певачица, сликар. Али себе доживљава као некога ко је више „дуалне природе: натерана да изађе и наступи на концерту или да изађе и говори хиљадама људи, осећајући се као једно с њима, са жељом да их уједини и унесе нешто у њихове животе, а са друге стране само жели своју самоћу, жели да седи сама у кафеу или у својој соби, за столом, и да сатима пише”.
Patti Smith
1977 pic.twitter.com/KwXR4TWeyD— Jacted (@Jacted7) December 1, 2022
Једног поподнева смо шетале око Центра Помпиду, стале смо пред слику Џоан Мичел и разговарале о њеном генију и непоколебљивој преданости, а онда нам је пришло пет младих жена. Окружиле су Смитову и трепериле су од узбуђења што су у њеној близини. Дешавало се то често те недеље. Свуда су је заустављали људи различитих генерација и без даха јој причали о томе колико им је инспирисала животе.
Смитова је при оваквим сусретима љубазна и стрпљива. Поставља питања, позира за све оне селфије. На отварању њене изложбе, међу обожаваоцима су били и многи други познати и даровити уметници, као што је глумица Шарлот Ремплинг, коју Смитова грли са таквом топлином и узајамним дивљењем. Питам Ремплингову како су се упознале, али она не може да се сети. Обе знају само да су својевремено привукле једна другу и да се та магнетна сила јавља сваки пут кад се виде. Глумац Арон Тејлор-Џонсон смешка се и блиста грлећи Смитову док их сликар и синеаста Сем Тејлор-Џонсон фотографише. Њих двојица озарено причају са мном касније о огромном преносу енергије какав су доживели на изложби Смитове, али и уопште, када су у њеном присуству.
Та енергија, коју Лернерова описује као „кинетичку” и пуну „естетског пулсирања”, важна је за разумевање изванредног доприноса Смитове уметности и култури. Постоји та електрична струја која тече из ње према њеном делу, а одатле према другим људима. То је моћна, издашна и уверљива струја која као да говори пријемницима: „Да. Слободан/на си. Можеш да узмеш гитару. Можеш да пишеш оно што желиш да пишеш. Можеш да причаш са људима који те инспиришу. Можеш да учиниш да се твој живот врти око уметности и истраживања. Можеш да волиш. Можеш да имаш породицу. Слободно ради оно што желиш”.
Постаје ми јасно да је та њена способност, не само да живи тако, него и да комуницира са другима и инспирише их да тако живе, облик генија. „(Тај опис) савршено одговара њеној личности и, можда подсвесно, њеној поруци, која је, на свој начин, пуна наде”, каже ми Стајп. “Она омогућава свакоме ко слуша или чита својеврсну прилику да каже: ‘Дакле, могу да се изборим са скоро свачим’. Kроз уметност, а и гледањем на ствари онако како Пети гледа на њих, можете да нађете начине да се насмејете, да се образујете, да се изборите са тугом и мрачним тренуцима”.
Смитова још размишља о пет младих жена што смо их среле код Помпидуа крај слике Џоан Мичел. Пита се да ли су можда од оне врсте жена које ће узети овај часопис и прочитати овај њен профил, па је пожелела да каже нешто што би за њих можда било важно. „Гледам их и мислим: ‘Kакав је пут пред њима? Шта је то са чим ће морати да се носе?’” За Смитову је једино извесно да ће се ове младе жене суочити са болом и губитком. „Осећамо бол; морамо да га зајашемо”, каже.
Смитова се понекад, прича ми, буди усред ноћи са неутаживим осећањем жалости због губитка својих пријатеља, мужа, мајке. „Не могу да поднесем то да се Фред не враћа. Отишао је пре, не знам, 27 година или тако нешто. Или да моја мајка неће сести и попити кафу. И добро се исплачем. Али сам схватила да су ти тренуци, који су у прошлости деловали тако разорно, сада скоро као пријатељи. Kао: ‘А, сад сам тужна…’ То је само још један доказ да смо живи и да смо још у стању да осећамо мноштво емоција”.
Смитова ће крајем децембра напунити 76 година. Прича ми да на свој живот сада гледа као на књигу која се продужава: што је дужа, више тога садржи. Дужи живот значи више прилика да ствара.
„Нисам преживела све ово време и, нажалост, надживела многе своје пријатеље и вољене захваљујући некој посебној формули”, каже. „Преживела сам (због) тога што желим да живим. Желим да будем овде. Чак и у овако напаћеном свету. Чак и међу свом том похлепом, глупошћу и ужасним стварима са којима се сви суочавамо, читамо о њима у вестима или их доживљавамо. Желим да будем жива. Желим да дишем. Желим да се бавим оним што радим”.
Смитова зна и да ће се оне младе жене затећи у периодима креативне празнине, заглављене у „том ништавилу”, обесхрабрене или неинспирисане. Зна то зато што је она сада у томе, закочена, не пише, отуђена од њене најсталније и најпоузданије уметничке праксе. Али то је не брине. „Упркос томе што сада не пишем”, каже, „то не потире чињеницу да знам да сам стигла до тачке са које ћу, кад будем писала, следеће недеље или кад год то буде, изражавати неизрециво. Урадићу то. Знам како да то урадим. Kоначно сам то постигла. Сад је само на мени да људима пружим нешто вредно”.
Patti Smith for #WorldAIDSDay, 1 December, from The Book of Days pic.twitter.com/zxTg1dWU2G
— Catherine Taylor (@KatyaTaylor) December 1, 2022
Уверена је да те празнине, ти простори уметничког мировања, имају, као и све друго, потенцијала да буду извор креативности кад научимо како да ту празнину сагледамо „покретну, скоро, попут свих тих покретних честица”. Под тим мисли да морамо да научимо да покренемо празнину испуњавајући је питањима, енергијом, жељом и језиком ентузијазма који, што је важно, каже, није наивни ентузијазам или свесни игнорантски оптимизам; то није окретање главе или избегавање бола и тешкоћа са којима се суочавамо или видимо друге да се са њима суочавају. Напротив, то је чин слављења живота, са свом његовом тугом, тешкоћама и тренуцима варљиве непомичности, и то уз постојану веру у сопствену способност да их укротимо, променимо, развијемо.
Пред крај мог боравка у Паризу будим се јако рано. Седам да напишем овај профил, али се мучим. Речи које откуцам пливају по екрану преда мном све док их не обришем. Пишем, бришем, пишем, бришем. Сунце се најзад помаља и шири свој златни сјај. Проверавам мејл, а тамо порука од Смитове која се завршава са: „Сад ћу да узмем кафу, прођем кроз разапињућу празнину и, надам се, написаћу нешто што вреди”.
Провела сам неколико сати у неуспелим покушајима да пишем. Почињем да се нервирам, па чак помало и очајавам због мањка продуктивности, а онда се сетим савета Пети Смит: „Ако је изнутра јако мирно, онда то просто покрени. Док то покрећеш, можеш да зграбиш неки од тих титраја и пренеш их, учиниш да делују”. Телефон ми је запиштао. Смитова ми је послала слику свеске, а странице су испуњене њеним рукописом. Порука коју ми је уз то послала гласи: „Писала сам xx”. А онда, касније, стиже још једна порука: „Још то радим”.
Пише: Kloi Kuper
Извор: Harper’s Bazaar
Превео: Матија Јовандић/glif.rs
