„Пробај то у малом граду” је песма која је недавно објављена, али чију друштвену важност већ сада можемо упоредити са чувеним хитом Боба Дилана „The Times they are a-changin”.
Док су крајем 1960-их година прошлог стољећа диљем САД трајали расни немири, на демонстрацијама против рата у Вијетнаму пљуштале батине, а нека нова омладина, трансконтиненталним крвотоком Руте 66 – од црвених литица Колорада до Стјеновитих планина – окупирала Вудсток, новооформљена Никсонова администрација је, налик на толике друге, покушавала да пронађе оправдање за интервенционистичку природу гвозденог апарата којим руководи. Предсједник водеће силе планете се тада обратио to his fellow Americans и по први пут употријебио синтагму тиха већина мислећи на оне своје сународнике који нису на улицама, који напорно oдрађују своје сате одржавајући Америку живом, а онда увече, у миру својих домова, гледају Шоу Еда Саливена или Дика Ван Дајка сигурни од надолазеће црвене пријетње и унутарњих непријатеља система. И мада је ова Никсонова цинична и јетка персифлажа досад вјероватно заборављена, као и непосредни поводи његове бесједе, термин silent majority је надживио кампању током које је скован и, премда израбљиван у деценијама које су услиједиле, био чак и једна врста Трампове медијске стратегије за предсједничке изборе 2020.
На памет ми падају макар двије антологијске пјесме о мијењању друштвено-историјске, вјероватно и културолошке парадигме у САД од 1960-их наовамо – The Times they are a-changin’ Боба Дилана и American Pie Дона Маклина. Прва пророчки упозорава на старе узусе живљења који се убрзано мијењају, а друга, иако начелно посвећена Дану кад је музика умрла (3. фебруару 1959. кад је, у авионској несрећи, са још двојицом музичара, страдао Бади Холи), говори о Америци које више нема. Стварност је – чини се доминантно вољом политичке конјунктуре – у великој мјери преосмишљена.
САД као амалгам мегакорпорација, меке снаге Холивуда, бљештавих реклама Тајмс сквера, Мекдоналдса и Кока-коле, сестара Кардашијан и Ридерс Дајџеста, као постмодернистичко замешатељство агенди и цивилних иницијатива свих врста, жрвањ са неумитном логиком долара као једином трајном и суштински непромјењивом константном изнутра. На улици је гужва и постало је сувише бучно, у таквој друштвеној констелацији не само да је тешко одредити да ли је тиха већина одлучила да тихује својом вољом или је намјерно обезглашена, него и да ли је она, уопште, и даље – већина.
Троминутни мега-хит
Уколико је, пак, у САД преживјело мало конзервативне етике која се опире великом жрвњу и бори са гујама пост-постмодернизма, она је далеко од пренасељених стамбених четврти, вишеспратница и небодера, далеко од шљаштећих реклама и корпорација, далеко од људских мравињака хиперурбаних метропола – она је, на периферији, на селу, није ни нетакнута ни неокрњена, али некако и даље истрајава и, с времена на вријеме, пронађе свој глас. Често се деси да тај глас није лишен стереотипне комике веранди и трегера, дугих цијеви и шешира, муншајн вискија у теглама и хилбили подозривости према свему што би могло да буде схваћено као другост или другачије, али је опет аутентичан рефлекс једног свијета који се некако опире у својој пркосној суштини, не да на своје и пријетећи упозорава: овај комшилук је заштићен другим амандманом и ми сигурно не окрећемо 911.
Кад је кантри-рок музичар из Мејкона у Џорџији, Џејсон Олдин, прије пар мјесеци снимио свој троминутни, испоставиће се, мега-хит Try That in a Small Town (Покушај то у мањем мјесту/граду) није могао ни да наслути тектонске домете својих стихова и размјере контроверзи које ће због њих услиједити.
Његова ствар отприлике сажима тужну атмосферу америчких велеграда сликама попут опљачкане старице док чека на семафору, обијања продавница пића, бутика или маркета, вандала који нападају полицајце и сл. или просто спаљивања америчке заставе као одраза разградње патриотског бића у одређеним идеолошким и интересним круговима. Да би затим, у упозоравајућем крешенду рефрена, пласирао своју снажну понету:
Пробај све то у неком малом граду
да видимо колико далеко ћеш стићи
Ми се овдје бринемо о својима
Пређи ту границу и
неће ти бити потребно пуно да сазнаш
али препоручујем ти – немој.
Наравно, без да се у тексту помиње било који дио америчке популације, политичка или цивилна организација, музичар је инстант оптужен за расизам, афирмисање насиља и преузимања правде у своје руке. Позната глумица и цивилна активисткиња, Вупи Голдберг, пјесму је видјела као критику покрета BLM (Црни животи су важни), из Демократске партије су оцијенили да пјесма позива на расно насиље и сл. Једна од реперкусија снажне медијске кампање је повлачење пјесме са познате музичке телевизије CMT и бројних других платформи, а услиједиле су и оштре критике на Си-Ен-Ен-у, у Варајатију итд. – Џејсону Олдину, због три минута ове пјесме, није требало дуго да постане једна од најомраженијих фигура у оквирима једног друштвено-политичког табора са више медијске моћи, агресивнијим поклоницима, партијском инфраструктуром и мрежом узбуњивача.
Аутор се безуспјешно бранио: у тексту не постоји нити један једини стих који би на било који начин упућивао на расизам. Али врага, није истина оно што је истина него што ми интерпретирамо као истину. Наравно, није помогло ни то што Олдин није одустајао од своје нумере, што је половином јула избацио и спот (са аутентичним снимцима) али ни то што је, испоставиће се, лични пријатељ прогоњеног бившег предсједника, Доналда Трампа, са којим редовно игра голф у његовој вили на Палм Бичу.
Међутим, таман кад је дјеловало да ће Олдин бити остракизован и дисквалификован из јавности, да ће бити културно поништен и прецртан – десио се необичан ефекат: обичном народу се пјесма допала. Олдинова ствар је доживјела изузетну популарност и некако избила на прво мјесто хот 100 Билбордове топ-листе најслушанијих пјесама, била је број један чак и у Канади, а у посљедњој недјељи јула доживјела и то да постане најпродаванија кантри нумера читаву деценију уназад. На све ово, сама реченица „пробај то у малом граду” је постала једна врста сленга, посебно на интернету, и крилатица оних који се не покоравају доминантној политичкој вољи. Као слоган оних који су ћутали. Као да се, у тих пар недјеља љета, пробудила тиха већина.
Увод у изборе
На први поглед, Олдину се догодило слично што и руском хокејашу Ивану Проворову, играчу Филаделфија флајерса, који је почетком године одбио учешће на ЛГБТ+ митингу уз објашњење да би се такав чин косио са његовим православним убјеђењима, након чега је естаблишмент урадио све да га истјера из Прве америчке хокејашке лиге (NHL), а јавност је некако стала на његову страну па су дресови Ивана Проворава тих дана били најпродаванији у Америци. Илон Маск је духовито прокоментарисао: изгледа да се клатно мало заљуљало. Међутим, биће да је овдје у питању један други феномен, наравно, уз прстохват политике, ово је ипак музика, а не хокеј. А Олдину се догодило оно што сваки рок музичар може да сања – да га осуде креатори мњења, да га прогони систем.
Кад сам још у средњој школи читао чувени есеј Ханифа Курејшија о Битлсима допала ми се једна мисао која отприлике каже: младима се допадао рокенрол јер га њихови родитељи нису вољели. Међутим, управо генерација Ханифа Курејшија, пацифисти са почетка овог текста који путују ка Вудстоку у весело ишараним комбијима, читају Кена Кизија, воле слике Џорџије О’Киф и слушају Џенис Џоплин, управо су они заказали и то је та идеја која се често помиње – интервенционистички јастребови у Пентагону су некад били дјеца цвијећа, само, није цвијеће оно што су диљем планете посадили, знају то најбоље на Блиском Истоку, знају и на другим мјестима, знамо и ми у Србији и у Црној Гори.
И занимљиво је како управо они који су снимили и обожавали Футлуз и Кенија Логинса, причу о моралистичкој хришћанској доктрини намрштених родитеља која младе тјера у бунт, како то да управо они, баш од свих, нису разумјели повратну реакцију кампање коју су водили против Олдина? Уз Дилана и Дона Маклина, пада ми на памет и Пит Сигер: Where have all the flowers gone? Long time passing… На крају, кад се све узме у обзир, некако је утисак да Олдинова пјесма заиста чак није ни толико добра, јесте солидна, али одлична сигурно није, што би се рекло: заразиш се тек након неколико слушања. Биће да је хит за пар сезона или је просто само изузетно добар републикански увод у изборе који ће бити одржани наредне године. Али јесте необично лијепа прича о томе како и даље има људи који се идентификују са прогоњенима, стају на њихову страну и, као у пјесми, заједно штите оно што смо некад разумјели као људску нормалност.
Стефан Синановић
Извор: Нови Стандард
