Пише: Ђорђе Матић
Ове године падају двије важне годишњице, прва на један од кључних догађаја наше политичке повијести, друга, много мање видљивија, а изузетна за нашу културну хисторију. Потоња није обиљежена нарочито досад. За прву ћемо виђети за који дан, на датум. Мада, скоро можемо знати са сигурношћу унапријед да, макар с ове стране сигурно, ниједна ни друга неће добити икакву пажњу, иако их се обје тичу у самом коријену.
Да се притом ради о догађајима међусобно повезаним, мистериозно испреплетеним штовише, и с далекосежним посљедицама, а хисторијски и културно управо епохалним, онда такав уобичајен недостатак интереса, условљен намјерним заборавом или скретањем на маргину, то је само још једна метафора о стању ствари овђе. Стању у погледу културном, научном, у једном случају, а у другом у друштвеном и наравно идеолошком, који као детерминанта, што (не)видљивим механизмима, наизглед стихијски одређује, контролира и обликује готово све аспекте друштвеног живота. И та два догађаја и њихове посљедице имају најдубље коријене управо код нас овђе, да би се у континуитету преламали и преламају се, као по даљњем детерминизму, такођер на нама наравно, до данас.
Прије деведесет година, 1934. у Београду је основана једна од најапартнијих и игром страшних околности и једна од најнесретнијих културних институција уопће. Балкански институт, установљен је у Краљевини Југославији као једина слична организација међу земљама у окружењу које су припадале истој географској и културној одредници. Са вјером и једнако у фрустрирајућим околностима, оснивачи су најредуцираније речено хтјели показати колико су балканска повијест и култура комплексне и величанствене. Хтјели су показати голему и непроцјењиву вриједност овдашњих култура и њихових домета, у универзалним категоријама управо, а наспрам подцијењености од стране европских и свјетских културних и политичких хегемонија. Идеалисти, оснивачи Института жељели су напокон нашој култури дати само оно што јој припада, а што јој се трајно одузимало и одузима до данашњег дана – да буде једнака с другима. У исто вријеме, ширином какву су имале само одређене генерације наших интелектуалаца, Институт није био затворен у националне и уже културне границе. Сасвим у складу с, каснијим термином речено, „трансграничношћу“ која је уписана у овај наш простор, одмах је имао међународни карактер и окупио водеће свјетске ауторитете за балкански простор, а уз име на нашем језику стајало је једнако – Institut des Études balkaniques, из чега је слиједило и континуирано објављивање радова у непроцјењивом часопису Revue internationale des études balkaniques који је излазио при установи. Онако како су циљеве, програм и мисију поставили оснивачи, неколицина интелектуалаца и знанственика највише класе, Институт се бавио суставно истраживањем цјелокупне прошлости балканског простора, од праповијести до модерног доба, с културом као центром свега. И заиста, невјеројатно је што је у неколико сљедећих година започето, а да није било несретних околности било би без сумње. Или како је један од оснивача много касније написао, у драматском тону: „створено је једно дело које ће надживети нас смртнике и остати трајно у културној историји.“ Наравно, Институт није био једино научна установа, како одмах даље пише исти оснивач: „Преко балканског института радило се систематски и с много вере, на солидарности балканских народа и на њиховој бољој судбини и будућности.“ Онако како се читатељ постави према овој реченици, горко, с осјећајем трагичности и разумијевања таквог идеала, или пак подсмјешљиво, о томе ће овисити свако даље (не)разумијевање ствари. И многошта друго још.
Како год, прича о Балканском институту и његово дјеловање првих шест година, једна је од најенигматичнијих и најпрегнантнијих, а готово сасвим неиспричаних поглавља наше културе. Будући да би нам за то требала читава књига, нека онда пречицом, кроз вишеструку, вишеслојну метафору двије личности, двојице водећих сурадника Института, тако покушамо назначити важност ове институције: та двојица су, нека се дозволи, „Ленон и Макартни“ наше сувремене културне повијести – Милан Будимир и Петар Скок. Будимир, ингениозни филолог, потпуно необична личност у сваком погледу, слијепи филозоф с мистичним ехом нечега староставно нашега и једнако тако потпуно античкога. Сачувани аудио-записи његових предавања на Београдском свеучилишту запањујуће су свједочанство томе: мало је појава које до данашњице збуњују као што је то умио овај Крајишник, док тоном, темпом и нагласком звучи као наш добри Бранко Ћопић, присно и тако народски, а уједно у наизгледној контрадикцији стила и садржаја, говори оцеански широким знањем, и референцама на десецима (!) страних језика, бескрајном, ренесансном ерудицијом приповиједа о хисторији Балкана и, како је он говорио, „Југословенима“ у антици. Петар Скок, с крајњег запада земље, од потомака жумберачких ускока, лингвист, господар ономастике, с Будимиром оснивач балканологије као знаности. И дакако, за писце и људе од језика, творац вјеројатно највољенијег лексикографског дјела уопће, недовршеног а ненадвладаног, непроцјењивог „Етимологијског рјечника хрватскога или српскога језика“.
Институт с таквим људима и идејама, настао у онаквом времену и околностима, опстао је до фаталне 1941., кад га окупатори укидају. Занимљиво је да, за разлику од толиких других институција, у послијератној Југославији која је аргусовским оком мјерила што обновити од установа из Краљевине, Институт обновљен тек 1969., под промијењеним именом Балканолошки институт и кад је потпао под ингеренцију САНУ, гдје траје и дјелује до данас. Проблеми и дугогодишњи зазор спрам Института имају страховито комплексне разлоге и предхисторију. Главни разлог пак, јаснији је.
Балкански институт 1934. основали су људи знаности. Но, нужна финанцијска, и (само) дијелом идејна подршка установа дошла је с другога мјеста. Новчану донацију послао је сам Александар I Карађорђевић. За који дан, 9. октобра, навршава се и точно деведесет година откако је краљ Југославије убијен у Марсеју.
Умјесто пребрзих и извјежбаних судова, умјесто подобних и конформних „закључака“ с једне, емоцијама управљаним реакцијама с друге стране границе, интелектуалци из наше заједнице, или макар оно што их је остало, имају прилику, сада први пут сасвим слободно, проучити ове догађаје, као што имају и прилику након тога смирено, разложно и без патроната ичијег размислити о томе свему. О импликацијама ова два догађаја, о њиховим везама, видљивим и скривеним, о личностима, припадностима, идеалима, посљедицама и околностима након свега, толико година касније. У људском животу деведесет година је старост. У друштвеном и културном животу у нас, деведесет година тек је назнака зрелости.
Извор: П-Портал