Nekada je bilo smisleno govoriti o „engleskom fudbalu”, „italijanskom fudbalu”, „holandskom fudbalu” ili „skandinavskom fudbalu”. Ali danas je fudbal postao uniformniji, njegov izraz skoro konfekcijski. Nema ništa više „engleskog” nego „liliputskog” fudbala. Stilovi su se spojili ili se spajaju. Zbog toga je ono što se sada dešava u Fluminenseu tako interesantno. Jedan od četiri velika kluba Rio De Žaneira, čiju ekipu vodi Fernando Diniz, novi selektor Brazila, igra fudbal kakav ne igra niko na svetu.
Piše: LUKA JEVTOVIĆ/OKO/RTS
Pojava panka kao jednog potpuno novog muzičkog izraza stare osećajnosti pre pedesetak godina bila je toliko jaka, toliko nedvosmislena, da je praktično odmah morao da usledi odgovor. Bilo da smatrate početkom panka ono što se dešavalo u Mičigenu, legendarnom CBGB klubu u Njujorku ili čekate na prvi nastup Seks Pistolsa u Britaniji, sve ovo bilo je toliko primamljivo i silno da je zahtevalo momentalno izjašnjavanje. Ili ste njihovi ili od njih pravite otklon. Ne možete da se pravite kao da se ništa nije desilo.
Za pankom su zatim sledili post-pank, nju vejv, sint-pop, predivni gotik rok benda Džoj Divižn ili „džengli” zvuk Smitsa Nedvosmisleno analogna stvar – neka vrsta stilskog dovikivanja – dešavala se u fudbalu duže od jednog veka. Jedna ideja povlačila je drugu, jedan stil igranja provocirao je drugi. Protivnika nije trebalo samo pobediti, već i opovrgnuti.
Rađanje totalnog fudbala iz duha Holandije
Evo samo jednog odlomka iz ove veoma druge priče. Brazil je osvojio Mundijal 1970. godine, koristeći proto verziju 4-2-3-1 sistema, nošen velikim delom individualističkim sklonostima fudbalera (naravno, to nisu bili obični fudbaleri). Ali onda se sve promenilo. Došlo je do sistematizacije fudbala, istovremeno u Holandiji i Sovjetskom Savezu. Pojavio se totalni fudbal.
I totalni fudbal je, kao i pank, bio jedan potpuno novi izraz jedne stare osećajnosti (a fudbal je emocija, barem je toliko jasno). I on je zahtevao i mamio odgovor.
Nemačka je razvila svoju verziju totalnog fudbala i pobedila Holandiju u finalu Svetskog prvenstva 1974. godine. Brazil, prethodni trostruki prvak sveta, nije mogao da se nosi sa tim (iako je njegov poraz u polufinalu od Holandije rezultatom 2:0 bio „prijatniji“ od argentinska četiri primljena gola od istog tima, bez odgovora).
Sa pojavom totalnog fudbala trenutak izjašnjavanja bio je, dakle: sa njim ili od njih pravite otklon. Brazil je odlučio da pokuša da se približi Holandiji, makar u jednom aspektu igre, pa je uskoro za selektora doveden Klaudio Kutinjo, čovek koji nije bio fudbalski trener u pravom smislu, već se, sa iskustvom iz vojske, bavio pre svega fizičkom pripremom.
Argentina je, s druge strane, predvođena Sesarom Luisom Menotijem (ne samo pravim pravcatim fudbalskim trenerom, već jednim od najboljih trenera svih vremena) mnogo adekvatnije prihvatila ono što je videla od Holandije i drugih evropskih ekipa i osvojila je već naredni Mundijal.
Kontrolisano geografsko poreklo stila igre
Nekada su, dakle, Svetska prvenstva bila festivali ili sajmovi, mesta gde su timovi dolazili da prezentuju nove stilove i ideje. Gledanje drugih timova nije, jasno, bilo dostupno kao danas i svaka utakmica na šampionatu planete je imala i jednu primesu premijere, uz šuštanje podizanja zavese ili atmosferu sečenja vrpce. Fudbal se igrao u odvojenim enklavama i tek jednom u nekoliko godinama različiti stilovi bi se odistinski suočili.
A oni su se dobrano razlikovali, bili su jasnije oivičeni, prisnije vezani za protagoniste na terenu i mesta odakle potiču. Prvi fudbal u Argentini, u vreme između dva rata kada je fudbal u Buenos Ajresu i Montevideu bio najbolji na svetu, zvao se jednostavno La Nuestra, odnosno „Naša (igra)”. Nekada je zaista bilo smisleno govoriti o „engleskom fudbalu”, „italijanskom fudbalu”, „skandinavskom fudbalu”…
Tehnički izveštaji Fife posle Mundijala sažimaju i predstavljaju, da tako kažemo, stanje fudbala, njegov presek u datom momentu. U njegovoj izradi učestvuju neki od najboljih aktuelnih trenera na svetu.
U čuvenom izveštaju iz 1974. godine, u čijoj izradi je učestvovao i Štefan Kovač, tadašnji trener Ajaksa, kaže se između ostalog:
„Južnoamerički timovi su skloni da mnogo vremena provode na sredini terena, praveći mrežu kratkih pasova, često iz jednog dodira, alternativnim delovima stopala, pre nego što pokušaju pozitivni napad.”
Koji paragraf kasnije, kaže se, pak, i ovo:
„Ovaj način igre je ranjiv u odnosu na brzi i odlučni defanzivni pristup evropskih ekipa. Brazil je počeo jako dobro protiv Jugoslavije, Škotske i Holandije, ali je protivnik u nastavku uspevao da se prilagodi i predvidi kratka dodavanja, da mnogo brže ulazi u startove. Ritam Brazila je nestao”.
Konfekcionalizacija fudbala
Ali svega ovoga više nema… Fudbal je postao uniformniji, njegov izraz skoro konfekcijski. Nema ništa više „engleskog” nego „liliputskog” fudbala. Stilovi su se spojili ili se spajaju.
Ovo nije nekakva „kokakolizacija” fudbala. Danas, više nego ikada zapravo, ima taktičkih inovacija i varijacija, kao i spektakularnog igračkog talenta koji se tim putem manifestuje. Fudbal je toliko širok i u njemu je beskrajno mnogo načina da se dođe do uspeha. No, i pored toga, postoje neke zakonitosti, neke stvari kojih se svi pridržavaju ili kojima svi teže, bez obzira na nivo na kojem se takmiče. Fudbaleri koji se obučavaju u Nemačkoj obučavaju se na isti način kao oni u Španiji ili u Engleskoj: Musijala iz Bajerna, Pedri iz Barselone ili Foden iz Mančester Sitija su, ako malo začkiljite, zapravo jedan te isti fudbaler.
Pep Gvardiola i Jirgen Klop su veoma različiti treneri, ali su toliko dugo suparnici da preuzimaju principe igre jedan od drugog. Počinju da međusobno liče kao ljudi koji provode dugo vremena u istoj prostoriji.
Zbog svega toga je ono što se sada dešava u Fluminenseu tako interesantno. Jedan od četiri velika kluba Rio De Žaneira, čiju ekipu vodi Fernando Diniz, novi selektor Brazila, igra fudbal kakav ne igra skoro niko na svetu, svakako ne na tom nivou.
A sada nešto potpuno drugačije
Kao poslednje galsko selo, Fluminense je praktično usamljen. Njegov fudbal je anahron – ali nipošto ne i primitivan. On nije neorganizovan, jer svaki fudbal koji pretenduje da bude uspešan mora da bude organizovan. Fudbal koji neguje Fluminense je samo fundamentalno drugačije organizovan.
Jedan tekst ne može da dočara stil igranja Fluminensea, kao što ne može da dočara nijedan drugi. Ne postoje fudbalski manifesti. Fudbal se priča samo na terenu. Zbog toga ovaj može da bude samo poziv, apel da se obrati pažnja, da se pogleda Fluminense.
Potrebno je malo vremena da se oči naviknu, kao prilikom izlaska iz tunela. Ideja o racionalnom i uglavnom ravnomernom korišćenju prostora u posedu, jasnim distancama između igrača, njihovim jasnim pozicijama i ulogama, ovde prosto ne postoji. Veoma često osam, devet, pa i svih deset igrača Fluminensea stoji u tek malom delu terena, gde razmenjuju kratka i brza dodavanja, a lopta menja poziciju tako brzo da ju je nemoguće pritisnuti. Nešto kao u onom izveštaju Fife koji smo pominjali…
Pogledajte, na primer, akciju nazvanu „escadinhas“ ili „stepenice“, prvo u izvedbi legendarnog Flamenga s početka osamdesetih, a onda i modernog Fluminensea:
Generalni stav je da je Grčka osvojila Evropsko prvenstvo 2004. godine u velikoj meri jer je odbrana čovek-čoveka selektora Otoa Rehagela iznenadila njene rivale, naviknute da igraju protiv zonske odbrane.
Napad Fluminensea mnogo više i jasnije odstupa od norme nego što je Grčka ikada radila. Koliko li teško mora biti igrati protiv njih? Ali ono što je izvesno jeste da ih je ekstremno zabavno gledati… Koliko li će samo biti zabavno gledati Brazil koji igra ovako?
Zato, još jednom, pogledajte Fluminense! To može da bude kao da prvi put slušate pesmu svog novog omiljenog benda…
