Звоно које нас буди, алармира и подсјећа како „пролази обличје овога свијета“ и како баш због тога што нас чека и чему се надамо, треба једни другима да опростимо и превазиђемо, све оно ружно и увредљиво, што стоји за нама
Механички сат представља једно од човјекових открића која стоје на размеђи средњег и новог вијека. Он је израз модерног духа да човјек што боље организује свој живот на овој земљи, и да га што рационалније, испланираније употријеби на своју и општу корист. Било је, наравно, сатова и раније (пјешчаних, сунчаних), али ово је видан помак ка свеобухватнијем захватању времена, и нашој пажњи да нам, по могућности, што мање тога промакне. Па још кад су се такви сатови, негдје од 17. до 19. вијека, испели на разне градске торњеве, сахат-куле и црквене звонике, њихово откуцавање је значило да је цијело друштво ангажовано у погледу временског планирања и овоземаљске организације.
Зашто истичем ово да су модерне часовничке опруге и казаљке израз бриге за ”овоземаљско”? Зато што су великим градским сатовима, бар хиљаду година прије, током средњовјековног периода, претходила црквена звона. Њихов звук је начињен да би упозоравао на неко ”више” вријеме. Више – од овог нашег свакодневног, и на неке друге теме, другачије – у односу на ове земаљске. До појаве нових сатова, звучних сирена и аларма, црквена звона су обављала и функцију друштвено корисних узбуњивача, информатора и фактора окупљања поводом каквих моба, неочекиваних катаклизми и мобилизација, али и свечаности. Међутим, то је била њихова споредна (дуго времена – значајна и чујна) намјена у односу на сакрални, богослужбени карактер њихове употребе. У тој таквој њиховој друштвеној функцији много ефикасније ће их одмијенити средства јавног оглашавања у 20. и 21. вијеку. Елем, широм Европе и нама савременог свијета, црквена звона ће наставити да звоне, из неких својих разлога, паралелно са постојањем великих градских часовника.
Током 19. и 20. вијека, са нарастањем процеса секуларизације, долазиће и до различитих иницијатива да се звук црквених звона, нарочито у градским срединама, утиша или маргинализује. Он је, попут гласа мујезина са минарета, парао ”секуларне уши”, и изазивао непријатност присуства ”тема које дијеле грађане”. А неки су просто, не упуштајући се у садржај или мотив духовних тонова, тражили мир и неопходну тишину за одмор радничке класе или пак аристократије, које су им црквени звонар на једној или хоџа на другој страни, реметили својим мелодијом или бојом гласа. Па ипак, звона су углавном опстала. Велики часовници на црквеним торњевима постали су израз компромиса између црквених и градских власти, да црква остане мјесто са ког стиже званично обавјештење о протоку времена, а да, по могућности, та обавјештења буду што мање религиозног а што више световног карактера. Наиме, информација да је ”прошло три сата поподне” јесте универзалног грађанског карактера, и не односи се на позив на молитву, уколико неко лично нема разлога да те откуцаје тако схвати.
Данас, послије деценија идеолошке једнообразности, живимо у времену када је основна намјена звона готово па заборављена. У нашем поднебљу оптерећеном тужбалицама и ”покајницама” остало је магловито сјећање на то да ако и чујеш звук звона, најприје ће бити ”да је неко умро”. Они мало бољи познаваоци овдашње традиције ипак разликују тонове спорог ”мртвачког” звоњења у једном тону, од оног ”празничног”, веселог, разнобојног. Ту разлику је претпостављао и Хемингвеј, односно, старији од њега писац ”Медитација”, чији је стих послужио славном нобеловцу за наслов његовог романа. Звоно које звони у овом наслову, односи се на одлазак човјека са овог свијета. И у том детаљу налазим инспирацију за овај мој текст. За подсјећање на чињеницу да, за разлику од савремених часовника, црквена звона указују на ”онострано”. Између осталог она указују на границу овог и оног свијета. У том смислу, звона се оглашавају када човјек долази на овај свијет (поводом крштења), када настаје нова породица, пред олтаром и са Божијим благословом (приликом вјенчања), и онда када вјерујући човјек бива испраћен са земље (у молитвеној поворци својих ближњих и свештеника).
Али, исто тако, односно прије и важније од тога, звона позивају вјерујући народ на молитву. На ону јутарњу и вечерњу током сваког дана, као и на ону недјељну и празничну, током седмице и године. Некада, у предмодерном времену, готово да није постојала разлика између појма грађанин (неког европског града, прије 1500. године – рецимо) и појма вјерник. Данас је ”бити-вјерник” само један од многих начина друштвеног и духовног живота, међу многим другим начинима и грађанима. Али је оно што зовемо стеченим или затеченим правима и вјерским слободама, оставило и звук звона у јавном промету, као опште добро, које ће неке људе мотивисати да пођу у цркву, неке да се само побожно прекрсте и наставе ”својим путем”, док ће их неки игнорисати. Сва три чина често стану у један лични живот током времена и различитих егзистенцијалних преокрета. И наравно, између сва три чина постоји непребројиво мноштво варијетета и комбинација реаговања на црквена звона, у складу са оном народном: “Kолико људи, толико и ћуди”.
Треба нагласити да људска историја зна и за дубље и за више од овог опозита: или су сви грађани вјерници – или су то само неки грађани. Наиме, прије константиновске ере европске и црквене историје, прије спајања и сливања Цркве са државом, Црква је бар три вијека живјела у катакомбама, као прогнана. То је био најтежи али уједно и најплодотворнији период њене историје. Тако да њој и њеним вјерницима није ни ново ни страно да сада, у секуларном добу, живе тек као ”једни међу многим другим, различитим од њих”. А није јој ни ново ни непознато кад је вербално и на друге начине прогоне, оптужујући је за све и свашта…
Звона не звоне само ради младенаца, нити само ради покојника. Њихова основна намјена је да подсјете на ону Његошеву дубоку мисао, суштински библијску и свештеничку, да за човјека ”није земља”. Односно, да смо ми људи овдје на земљи у пропутовању, у корисном и потребном – пролазу. Пролазу ка нечем већем и важнијем. Па нам, самим тим, важност тога будућег и вјечног, и овај живот чини јако важним и занимљивим, али свакако не и коначним. То је разлог зашто неки од нас, у мору данашњих будилника, аларма и подсјетника, воле да чују управо црквено звоно. Звоно које нас буди, алармира и подсјећа како ”пролази обличје овога свијета” и како баш због тога што нас чека и чему се надамо, треба једни другима да опростимо и превазиђемо, све оно ружно и увредљиво, што стоји за нама, и враћа нас као тег назад, вјечито залијепљене за тај прошли догађај. Јер, и то црквено звоно, ако му се његов језичак ”залијепи” само за једну страну, и не умије да се одвоји од ње – неће произвести никакав тон, и неће послати никакву поруку.
А његова би се основна порука могла препричати са: ”Идемо даље”.
Извор: vijesti.me
