Кораксова карикатура је вулгарнија и „голишавија“, а сасвим уредно ју је објавио лист који се самодоживљава као интелектуалан и озбиљан. Петричићеву карикатуру, у овој конкуренцији „бенигнију“, одбио је објавити типичан таблоид.
Медијски пејзаж Србије врло је богат, разуђен и шаролик. Односи се то на телевизијске и радио станице, као и интернетске портале, али можда понајвише на штампане медије. Србија вјероватно има више политичких недељника него све остале екс-ју републике у збиру, а ни са дневним новинама, квантитативно, није превише друкчији случај. Ипак, на нивоу уређивачке политике, дневне новине су у Србији униформније од неђељних. Осим двије, све остале су мање или више провладине. Ни те двије, међутим, нису опозиционе из различитих (политичких) перспектива. Не, оне чак и формално припадају истој пословној групацији: Јунајтед медија. Прве, старије и озбиљније у том двојцу су дневне новине Данас, лист са амбицијом да буде традиционално либерално гласило усмјерено примарно на интелектуалце и доносиоце одлука. Много рецентније покренуте су новине Нова, произишле из истоименог портала, новине од почетка замишљене као таблоид.
И једне и друге новине имају „свог“ карикатуристу. За Данас црта Предраг Кораксић Коракс, а за Нову Душан Петричић. Коракс је вјероватно најчувенији медијски критичар Слободана Милошевића, док је Петричић деведесетих испрва цртао углавном аполитичне карикатуре, да би затим емигрирао у Канаду.
Послије петооктобарске смјене власти, за Коракса главна мета послије Милошевића постаје Војислав Коштуница. То га доводи до сукоба са уредништвом недељника Време у којем је Коракс дотад објавио своје најчувеније карикатуре, те долази до њиховог разлаза. Петричић послије повратка из Канаде почиње да црта карикатуре усмјерене углавном против владајућег СНС-а, што ће га коштати ангажмана у Политици.
Прешавши у НИН, долази у средину наклоњенију његовој позицији, али многе његове карикатуре бивају изложене критици, нарочито из феминистичке перспективе. Његове олаке и јефтине „форе“ о силовању, примјера ради, испровоцирале су многе активисткиње на реакцију. Осим за НИН, Петричић већ мјесецима црта карикатуре за суботње издање новина Нова. 19. августа, међутим, Нова одлучује да не објави достављену карикатуру јер ју је уредништво оцијенило као сексистичку. На карикатури је Александар Вучић, као и на скоро свакој Петричићевој карикатури у посљедњих пет-шест година, најмање, али приказ Вучића уредништву није био проблематичан. Главни уредник овог листа експлицитно је појаснио како је њихов разлог за необјављивање карикатуре био „карикатурални приступ презентовању женског тела“. А женско тијело о којем је ријеч је тијело новинарке телевизије Пинк Јоване Јеремић.
Истини за вољу, њен имиџ и начин одијевања јесу, благо речено, необични за новинарку информативног програма, но Петричићева визија њеног изгледа ипак је хиперболична, на шта карикатуриста, како многи мисле, укључујући и самог Петричића, има право. Уосталом, помало и јесте чудновато да се карикатуристи замјера да теми приступа карикатурално?! Све то можда и не би било толико чудно да само дан раније, лист Данас није објавио карикатуру на којој је женско тијело много карикатуралније презентовано. На тој карикатури је, такође, Александар Вучић у женском друштву, а жена је високо сексуализована плавуша, само што Кораксова мета није новинарка Јована Јеремић, него фолк пјевачица Јелена Карлеуша.
У цијелом случају има нечег контраинтуитивог што призива закључак да унутар корпорације није било координисаног ђеловања, него понешто генерацијског осјећања духа времена двојице главних уредника. Кораксова карикатура је вулгарнија и „голишавија“, а сасвим уредно ју је објавио лист који се самодоживљава као интелектуалан и озбиљан. Петричићеву карикатуру, у овој конкуренцији „бенигнију“, одбио је објавити типичан таблоид, лист генерално много „простачкији“ од Данаса. Михаило Јовићевић, главни уредник Нове, значајно је млађи од Драже Петровића, главног уредника Данаса. Као неко ко је у формативним годинама свједочио глобалним аферама попут #метоо, он је једноставно пријемчивији на критике које се тичу омаловажавања жена и сексизма. Петровић такве критике, судећи и према његовом писању, доживљава као тривијалне. У сваком случају, ако ништа друго, забавно је било виђети један сукоб око слободе медија који се није водио на уобичајеном фронту власт – опозиција, него унутар једног табора. То показује или би барем требало да покаже да постоје вриједности које надилазе баналну дневнополитичку пођелу на „ове“ и „оне“. Такође, сукоб није окончан као банална „бура у чаши воде“. Његова посљедица је Петричићев прекид сарадње са листом Нова. Биће занимљиво виђети какве ће бити даље посљедице „скандала“. Да ли ће Петричић у НИН-у покушати да прави још радикалније карикатуре него раније? Да ли ће Коракс тестирати постоји ли ишта што би редакција Данаса цензурисала? Да ли ће Нова наћи новог карикатуристу или ће одустати од тог жанра? Било како било, не спорећи моћ и важност карикатуре као новинарске форме, добро би било да се опозиционо новинарство окрене и ка неким артикулисанијим анализама. „Карикатуралан приступ“, како би рекао уредник новина Нова, има своје лимите.
Мухарем Баздуљ
Извор: П Портал
