Националсоцијалистичка немачка радничка партија (НСДАП) је на крају Првог светског рата имала само неколико присталица. А онда је за неколико година постала највећа партија у земљи, увела партијску диктатуру, увела Немачку у рат против целог света у коме је страдало преко шездесет милиона људи. У почетку је победнички НСДАП оставио за собом разорену, поражену и окупирану земљу.
Све је почело када је Антон Дрекслер (1884–1942), бравар запослен у немачкој државној железници, заједно са нешто образованијим и писменијим спортским новинаром Карлом Харером (1890–1926), основао Немачку радничку партију (ДАП) 5. јануара 1919. године. Предстојали су избори за уставотворну скупштину републике која је настала након пада Немачке империје поражене у Првом светском рату, а Дрекслер није био задовољан најављеном политиком главних радничких партија, Социјалдемократске и Комунистичке партије.
Обавештајни официр Карл Мајр (1883–1945) је затим послао каплара Адолфа Хитлера као свог агента да истражи шта се дешава и да се придружи ДАП-у ако је потребно. Мајрова јединица звала се Пропагандна организација, углавном је радила против „бољшевизације“ након неуспелог покушаја успостављања Совјетске Републике (Ратерепублик) у Баварској. Вероватно иза тога стоји британска тајна служба. Ако јесте, то не би био ни први ни последњи пут да су британске или америчке службе финансирале нешто што би се убрзо окренуло против њих.
Адолф Хитлер је приступио ДАП-у и добио чланску карту број 7. Већ 24. фебруара, против Дрекслерове воље, заказао је масовни скуп са слоганом „Шта да радимо” у чувеној минхенској пивници „Хофбројухаус”. Хитлер је прочитао свој програм од 25 тачака и најавио промену имена странке у Националсоцијалистичка немачка радничка партија – НСДАП. Да се не би сазнало да је чланова у почетку било врло мало, почеле су да се издају нове чланске карте од броја 500. Хитлер је себи издао чланску карту број 555.
Међу 25 тачака партијског програма НСДАП-а, две су биле најважније: идеја апсолутног изједначавања политике и друштва, за коју је коришћен термин Глеицхсцхалтунг (преузето из електроиндустрије, где се односи на почетак струје у једном одређеном правцу притиском на дугме) и „принцип вође“ (Фухрерпринзип) – беспоговорна послушност народа надлежном вођи, који заузврат одговара свом вођи и тако даље до врховног вође, вође. , Фирер Адолф Хитлер. Тако је ауторитет сваког менаџера, лидера био усмерен наниже, а одговорност нагоре. На изборима за уставотворну скупштину Немачке после Првог светског рата стара, основана Социјалдемократска партија Немачке (СПД) добила је 37,9 одсто гласова, нова Независна социјалдемократска партија Немачке (УСДП), основана због незадовољства уз преблаге наступе старог руководства СПД-а, 7,6 одсто, лево-либерална Немачка демократска партија (ДДП) добила је 18,6 одсто гласова, а партија Католички центар 19,7 одсто. Комунистичка партија Немачке је бојкотовала изборе јер су њени лидери Роза Луксембург (1871–1919) и Карл Либкнехт (1871–1919) убијени 15. јануара те године. Уставотворна скупштина у Берлину није могла безбедно да функционише, па је одржана у Вајмару од 6. фебруара до 21. маја 1920. и због тога се држава створена њеним одлукама обично назива Вајмарска република. У то време, НСДАП је била политичка маргинална секта на коју нико није обраћао пажњу.
Хитлеров покушај пуча
Иако су му циљна група све више били незадовољни радници, па су у називу НСДАП-а доминирали појмови „социјалиста“ и „радник“, Адолф Хитлер је већ схватио да не може постићи политички успех окружен поштеним, необразованим радницима. Почео је да ради на придобивању познатих личности. Међу првима је успео да добије војног пилота са највишим одликовањима из Првог светског рата Хермана Геринга (1893–1946), члана своје партије. Поверио му је оснивање партијских паравојних јединица, групе насилника са војном дисциплином. Нешто касније пришао му је писац и доктор књижевности Јозеф Гебелс (1897–1945), који је покренуо пропагандну машину за обраћање ширим слојевима друштва и показао се као одличан организатор. Даровити архитекта Алберт Шпер (1905–1981) постао је нови значајан члан, у почетку директор све већих партијских скупова, касније пројектант многих Хитлерових зграда, а током рата и организатор војне производње. Поручник Рудолф Хес (1894–1987), који је рођен у Египту у богатој немачкој породици, придружио се НСДАП-у 1920. године, био је Хитлеров лични секретар, касније министар без портфеља. Добио је званичну титулу „Заменик Фирера“.
Хитлер је био нестрпљив, развој партије му се чинио сувише спор. Требало му је нешто што би громогласно одјекнуло. Већ је имао приличан број присталица у Баварској. Било је велико незадовољство због растуће инфлације. У договору са генералом Ерихом Лудендорфом (1865–1937), који је био позадински командант током Првог светског рата, одлучио је да збаци владу у Берлину. НСДАП је већ био забрањен у неким покрајинама Немачке, а претила му је забрана широм земље. Увече 8. новембра 1923. Хитлер и његове присталице упали су на скуп баварске политичке елите у пабу „Бургербраукелер” у Минхену, попели се на столицу, пуцали из револвера у плафон, објавили распуштање легитимне баварске владе и позвао на „марш до Берлина“ (погледао је успешан Мусолинијев марш на Рим). Следећег јутра је са присталицама кренуо ка центру града, успео је да разоружа одред од тридесетак полицајаца, али је наишао на отпор војске, која је отворила ватру из једног топа и митраљеза. Четрнаест демонстраната је убијено, остали су делом побегли, делом ухапшени, међу њима Хитлер и Лудендорф. Геринг је успео да побегне у Аустрију.
Хитлер и Лудендорф су оптужени за велеиздају. Хитлер је осуђен на пет година лаке робије уз могућност ранијег помиловања, Лудендорф је помилован за злочин „због претходних великих заслуга отаџбини”. У затвору, Хитлер је написао своју програмску књигу, заправо разраду његовог ранијег програма нацистичке партије од 25 тачака под називом Меин Кампф. Сада је цела Немачка знала за НСДАП и њеног вођу Адолфа Хитлера.
Корак ка моћи
Пошто је одслужио део затворске казне, Хитлер је пуштен на слободу децембра 1924. У фебруару 1925. поново је основао НСДАП, али овога пута са наглашеним принципом да је вођа, односно он сам, на челу партије. До 1930-их, била је само једна од неколико антисемитских партија, њена популарност је расла пре свега међу пољопривредницима, више у мањим местима него у великим градовима. Од 1925. до 1930. број чланова је порастао са 27.000 на 130.000, али је на изборима 1928. странка добила само 2,6 одсто гласова. То се сензационално променило током две године, пре свега захваљујући светској економској кризи, која је тешко погодила Немце. Порастао је број незапослених као никада до сада, производња је преполовљена. Социјалдемократска и Комунистичка партија су се углавном бавиле међусобним нападима. Кратковидо су превиђали да незапослени више неће гласати за њих, нису схватали опасност која им је претила од Хитлера. Након што је председник Републике Пол фон Хинденбург (1874–1934) распустио парламент и расписао ванредне изборе за 14. септембар 1930, НСДАП је добио 18,3 одсто гласова. Поред тога, ушла је у коалиционе владе у две немачке покрајине, Тирингији и Брауншвајгу.
Тиме је решен један од непријатних проблема Адолфа Хитлера: он је 1925. године затражио и добио ослобађање од аустријског држављанства, чиме је постао држављанин без држављанства, што значи да лично није могао да буде биран ни за шта у Немачкој. У Брауншвајгу је 26. фебруара 1932. положио заклетву покрајинском и немачком уставу, постављен је за саветника владе и добио немачко држављанство.
У Немачкој су се многе мале странке бориле за превласт, а дисциплиновани НСДАП је стекао присталице практично у свим друштвеним слојевима. На челу коалиционих влада Вајмарске републике, Хајнрих Брајнинг (1895–1970) смењивао се као конзервативни католик, генерал Курт фон Шлајхер (1892–1934), који је председнику Хинденбургу предложио неку врсту војног удара, а од год. није прихваћен, поднео је оставку . Национални конзервативац Франц фон Папен (1879–1969) већ је био председник мањинске владе од јуна до децембра 1932. године. Почетком 1933. тајно се састао са Хитлером, па је председнику Хинденбургу предложио нову владу на челу са НСДАП-ом. Хинденбург испрва није хтео ни да чује за такво решење, презриво је говорио о Хитлеру као о „чешком каплару”. Папен га је убеђивао да ће Хитлеру „сместити“ конзервативне министре, за два месеца „стисћемо Хитлера у ћошак да само шкрипи!“. Стари, већ помало сенилан Хинденбург је коначно попустио и 30. јануара 1933. именовао коалициону владу са Хитлером као председником и Папеном за потпредседника.
Фире
Већ 30. августа 1932. Херман Геринг је постао председник немачког парламента, Рајхстага, јер је НСДАП постао најјача међу десет партија. Имао је задовољство да пет месеци касније уведе свог партијског лидера Адолфа Хитлера на место канцелара – премијера – Немачке. Однос немачких крупних капиталиста према НСДАП-у се у међувремену променио. До доласка странке на власт нервозно су питали шта значе речи „социјалиста” и „радник” у њеном називу. Добили су задовољавајуће објашњење да нико боље од ње неће водити борбу против „баук комунизма“. Борба против конкурентског јеврејског капитала није сметала моћницима као што је Круп (Круп, династија индустријалаца која је контролисала индустрију челика од почетка 19. века, током Првог светског рата, оружје које је било забрањено Версајским уговором , под Хитлером опет првенствено оружје), Тхиссен (Тиссен, такође стара индустријска породица која је првенствено овладала производњом угља, машина и оружја), Сименс (Карл Фриедрицх вон Сиеменс из 1919, шеф Сиеменс & Халске, највећег електро концерна у свет) и др.
Постоје многе теорије зашто је антисемитизам постао једна од главних идеја водиља НСДАП-а, до те мере да је током Другог светског рата истребљење Јевреја постало готово примарни циљ. Мислим да Хитлерова лична антисемитска осећања нису била пресудна. Међу немачким масама било је снажно противљење капитализму и његовим представницима, што је ишло у прилог комунистима и социјалдемократама. Требало је мржњу са Крупа, Тисена, Сименса и њима сличних скренути на неког другог, рецимо на Јевреје.
То није било тешко. Просечан Немац се задуживао по високим каматама у малим јеврејским банкама, свој тешко зарађени новац трошио у јеврејским робним кућама и радњама, није размишљао о велепродајној производњи челика, власницима рудника угља, произвођачима електромотора. Уместо термина „капитализам“, Хитлерова пропаганда је увела „јеврејску плутократију“ (владавина новца) као непријатеља народа, као кривца за сва лична зла која погађају појединца.
Године 1933. поред већинског НСДАП-а у немачком парламенту је постојао и низ других партија. Нови парламентарни избори били су заказани за 5. март те године, међутим, у ноћи са 27. на 28. фебруар изгорела је зграда Рајхстага. Комунисти су оптужени да су то урадили, а тек је касније доказано да су пиромани сами нацисти да би могли да прогласе ванредно стање.
На изборима су ипак заостали за жељену апсолутну већину, добили су 43,9 одсто гласова, социјалдемократе 18,3, комунисти 12,3 одсто, остало је припало шест мањих партија. Комунистима окривљеним за пожар одузети су мандати на основу новог Закона о заштити народа и државе. Против су гласале само социјалдемократе. Хитлер је имао апсолутну већину. Сада је само сенилни председник Републике Хинденбург формално стао против владавине НСДАП-а. Преминуо је августа 1934. Парламент је изгласао јединство функција председника Републике и председника владе. После четврт века борбе, Адолф Хитлер је постао владар Немачке. Захтевао је да му се обраћају као вођа – био је Фирер. Католик по рођењу, атеиста по убеђењу, рекао је да је провиђење тако одлучило.
Партска и аријанска држава
Након Вајмарске републике, Немачка је претворена у партијску државу. НСДАП је био извор моћи, постављао је власт, команду војске, практично регулисао све аспекте живота.
Стога је под његовим руководством оснивао посебне организације за дечаке (Хитлерјугенд), партијске организације за девојке, жене, учитеље, доценте, имао је корпусе возача аутомобила, јахача и авијатичара, земљорадника, адвоката и свих других група. Паравојне формације СА и СС такође су биле део те партијске структуре (види оквир). Уместо синдиката, основан је Немачки раднички фронт, који је укључивао и послодавце и раднике.
Развој чланства показује раст НСДАП-а: крајем 1919. странка је имала 64 члана, крајем 1923. 55.787, крајем 1933. године – када је већ била на власти – око 3.900.000. Овакав развој догађаја је логичан јер се без чланства у странци не би могла добити ниједна канцеларија или бољи посао.
Законом од 22. септембра 1933. установљена је Царска комора културе (Реицхскултуркаммер), која се састојала од седам комора за писану реч, музику, ликовну уметност, позориште, филм, штампу и радио. Услов за чланство био је доказ припадности аријевској раси. Дакле, Јевреји су првенствено били искључени из пословног и уметничког живота. Нико није могао јавно да се бави неком од тих активности осим ако није члан одговарајућег већа, а то је подразумевало строгу партијску контролу. Хитлер је све то наговестио у свом партијском програму од 25 тачака и разрадио у књизи Моја борба. Ако је неко мислио да је то само збирка фраза, да ће се НСДАП понашати другачије када дође на власт, касно је схватио да је погрешио. Било је то остварење Глеицхсцхалтунг принципа.
Управници зграде
Закон предвиђа да се о стамбеним зградама старају „управитељи блокова“ (Блоцклеитер), који су у народу управника звали „Блокворт“. Блокови су били задужени за 40 до 60 домаћинстава, односно за једну велику или неколико мањих зграда, на селу за једно веће или неколико мањих имања. Требало је да воде рачуна о свему: о чистоћи и осветљењу степеништа и заједничких просторија, или о постављању државних и партијских застава. Током рата је повећан значај ових људи, јер су делили карте за намирнице, бринули о замрачењима, одласку станара у склоништа, постављању пожарних аларма итд. Блокварт је могао да буде човек који је доказао да је чисти Аријевац, а да је у две генерације пре њега било „неаријанаца” (Јевреја или Цигана), он није долазио у обзир. Заклео се Адолфу Хитлеру. Важио је за најнижи чин у партијској хијерархији. Његова упутства су била „да се све побрине и да се све сазна“.
Снага кроз радост
У земљи којом влада НСДАП, сви су у принципу имали право на две до три недеље годишњег одмора, а радили су шест дана у недељи. Међутим, за журку је било незамисливо да се грађани одмарају, забављају и проводе без контроле. Због тога је у новембру 1933. основана организација Крафт дурцх Фреуде (Крафт дурцх Фреуде). Организовала је посете позориштима, концерте, плесове, курсеве гимнастике, пливања, шивења, екскурзије, излете. Говорило се да је све ово поклон државе и странке народу, а заправо је циљ био што мање слободног времена без контроле.
Одмах по доласку на власт наређено је да се конструише мали, јефтини „народни“ радио (Волксемпфангер). Речено је да је то био поклон Немцима, јер је био јефтин, а претплата ниска. Хватали су само средње и дуге таласе. Идеја је била да се страни преноси не могу слушати.
По доласку на власт, Хитлер је наредио да се што пре направи јефтин аутомобил за народ. Задатка се прихватио чувени инжењер Фердинанд Порше (1875–1951). и већ 1935. дао Хитлеру узорак малог аутомобила који су крстили као „народни ауто” (Фолксваген), а народ га је због изгледа назвао „буба” (Кафер). И данас на улицама виђамо разне врсте буба или се дивимо модерним моделима Поршеа. Ко би се сетио блиског односа између Фердинанда Поршеа и Адолфа Хитлера?
Упутна лустрација
Организациона структура НСДАП-а, контрола сваког сегмента живота који се спроводи у време мира, принцип апсолутне послушности вођи, помогли су Немачкој да преживи своје освајачке ратове, а потом поразе један за другим, много дуже него што се могло очекивати. . И пре рата, странка се залагала за „неодржавање безвредног живота“, што је значило убијање моронске деце у државним болницама, без обзира на расу и порекло. Био је то добар увод у масовна убиства у концентрационим логорима, за гасне коморе. Организатор је био НСДАП, СС је био организациони део те странке, а блокови су пријављивали скривене Јевреје и све који су говорили против режима.
После пораза Хитлерове Немачке, основан је Контролни савет са седиштем у Берлину у који су били представници сила победница САД, СССР-а, Велике Британије и Француске. Тај савет је доносио законе за окупирану Немачку. Закон бр. 2 наложио је ликвидацију НСДАП-а и свих његових структура и подорганизација, као и конфискацију његове имовине. Због почетка Хладног рата у марту 1948. совјетски представник је напустио тај савет, а након тога су га западне силе укинуле као непотребан. Створене су две немачке државе, западна Немачка и источна ДДР са сопственим законодавством.
Трибунал за ратне злочине у Нирнбергу прогласио је СС злочиначком организацијом, али не и НСДАП. Додуше, Контролни савет је донео уредбе о „денацификацији” – данас бисмо рекли „лустрацији”. Припаднике институција из времена владавине НСДАП-а требало је детаљније проверити. Теоретски, није им било дозвољено да служе у новоствореним демократским институцијама. Дуго би требало да се опише како је било могуће избећи проглашење за присталицу националсоцијализма. Неколико познатих нациста је чак ушло у директну службу првог демократског премијера Савезне Републике Немачке Конрада Аденауера у судовима и тужилаштвима.
У источном делу Немачке, који се у почетку звао „совјетска окупациона зона“, а касније и Немачка Демократска Република, денацификација је спроведена много ригорозније, многи су стављени у концентрационе логоре само због чланства у Хитлерјугенду. Посебно је проблематично што су совјетске војне власти у ту сврху користиле и нацистичке концентрационе логоре, на пример Бухенвалд. То је и данас проблем за Меморијални центар Бухенвалд, јер тај период мора бити стриктно одвојен од Хитлеровог логора, а постоје поштоваоци „мученика” који су били у совјетским логорима и желе да им на лицу места одају пошту.
Са становишта историје, постојање политичке партије НСДАП је кратког века. Странка је трајала 26 година и била је на власти 12 година. По злу које је нанела како свом народу тако и готово целом свету, то је свакако јединствена појава до сада. За надати се да је нико нигде неће имитирати.
Иван Ивањи
Извор: Време
