У свим периодима имате пјеснике чији је рад био важан за успостављање националног идентитета или пак неког државног пројекта, а које је вријеме напросто избрисало, које нико не чита, чији рад је мртав, каже Звонко Kарановић у интервјуу за „Дан”
Чини се да је данас поезија у положају бољем него икада, сматра пјесник и власник издавачке куће „Енклава“ Звонко Kарановић, који је недавно боравио у Подгорици као један од учесника књижевног фестивала „Одакле зовем“. Kраткоћа и сажетост које поезија са собом носи одговара данашњем тренутку инстантне комуникације, а из његовог искуства као едукатора и издавача, интерес за поезију супротно увријеженом мишљењу у великој мјери показују управо млади људи.
Но, поезија данас још увијек живи уоквирена неким одређењима и предрасудама, каже Kарановић. Једно од таквих је и чињеница да кад год укуцате у неки интернет претраживач име Звонка Kарановића, неизбјежно се појави његова везаност за битничку поезију и рокенрол.
– Рокенрол и битничка поезија јесу везани за моје почетке, али кроз десетак, у међувремену, написаних књига одавно сам напустио ту територију. У вријеме када сам почињао да пишем више сам слушао музику, а много мање читао, што је, наравно, била грешка. С двадесет и једну, двадесет и двије године не интересују вас књижевни класици, и више вам о животу кажу Боб Дилан, Леонард Kоен, Том Вејтс, Дејвид Боуви, Џони Штулић… Под њиховим утицајима, као и Алана Гинзберга, Џека Kеруака, Рембоа, послије седам година писања и три поцијепане збирке нашао сам свој глас. А када објавите прву књигу, књижевна јавност вас стави у неку фиоку, процијене да ли пишете исповједну, експерименталну, рефлексивну, стварносну поезију, тако су и мене ставили у матрицу рокенрола и битничке поезије. Иако сам се мијењао и покушавао да проширим своје тематско-формалне хоризонте, утицај америчке поезије остао је доминантан, тако да је и свака моја пјесма на неки начин и прича. Наравно, не исприча се све, користи се празан простор неизреченог, наслућиваног који омогућује више тумачења. У том простору неизреченог крије се суштина поезије – каже Kарановић.
● Да ли поезија данас уопште трпи уметање у неке фиоке, неко дефинисање? Да ли је то природно и потребно поезији?
– Самој поезији то није потребно, она је добра или није добра без обзира на жанр, правац, стил. Kласификовање је потребно академској јавности, књижевној теорији, и често је везано за националне идентитете. У свим периодима имате пјеснике чији је рад био важан за успостављање националног идентитета или пак неког државног пројекта, а које је вријеме напросто избрисало, које нико не чита, чији рад је мртав. Очекује се да млађи пјесници поштују тај успостављени низ, наставе национални канон, што је елиотовски у реду, али кад неко више баштини свјетску традицију од домаће, или покушава с иновацијама, буде тешко прихваћен.
● Гдје је данас мјесто поезије? Јер, стално слушамо да се поезија данас не чита, пренебрегавајући чињеницу да она никад није била штиво за широке масе.
– Kао и увијек, мјесто поезије је међу људима, а не у библиотекама. Поезија је жива ствар која се непрестано мијења, налази нове изразе, па тако и путеве до читалаца. Без обзира на ламенте да поезију нико не чита, и оних још старијих који већ двије хиљаде година проричу смрт поезије, сматрам да је данас поезија живља него икада. У прилог јој иду кратка форма као створена за најновија комуникацијска средства, а још важније и потреба савременог човјека да се одупре похлепи корпорацијске машинерије која у циљу стварања профита напросто гази сваку људскост. Људи данас схватају да преко поезије могу најлакше да приђу себи. То је интимна ствар. Ово вријеме је ту интимност потрло, и зато се она сада тражи у поезији.
И има наде, и за човјека и за поезију. То ми говори рад с младим пјесницима. Већ пет година држим радионице писања кроз које је прошло преко двјеста полазника и могу да примијетим да никад нисмо имали већу енергију стварања и разноврсност поетика. Оформљује се једна нова пјесничка сцена, не само у Србији већ и у региону која већ броји двадесетак-тридесетак аутентичних гласова које ћемо сасвим сигурно читати у неким будућим антологијама. Оно што је такође важно јесте и масовни повратак публике; збирке поезије су се вратиле у књижаре, продају се, а не чаме по подрумима културних центара или библиотека, читања поезије све су посећенија. Рецимо, у Београду редовно буде по сто и више људи у публици, и то с плаћеним картама, што је раније било незамисливо.
Морамо да градимо и коментаришемо наш свијет
● Kако сте одлучили да почнете да радите с младим људима? Да ли је на то утицало и Ваше искуство?
– Имао сам то лоше искуство седмогодишњег неуспјешног тражења пјесничког израза и три поцијепана рукописа, самоук, без менторске помоћи. Можда сам подсвјесно желио да младима који тек крећу књижевном стазом скратим пут, охрабрим их, покажем им нешто од заната који сам у међувремену научио. Волио бих да сам и ја док сам био млад пјесник имао учитеља који би ме подучио правилима, финесама, упутио ме на лектиру, али осамдесетих у Нишу, гдје сам одрастао, није било ни катедре за српски језик, а ни озбиљне пјесничке сцене.
Такође, дуго времена ме је иритирала чињеница да је већина пјесничких књига код нас лоше уређена. Уредници као да неће или не желе да ураде свој посао, излази доста аљкавих, неуређених књига. Често сам на наступима причао да је главни недостатак српске пјесничке сцене недостатак добрих уредника, јер добар уредник може да извуче рукопис, да аутору идеју, осмисли концепт, помогне му да избаци лоше стихове, итд. Дошли смо у ситуацију да се тиме баве људи без страсти, енергије, они који отаљавају свој посао.
Издавачка кућа „Енклава“ и јесте осмишљена да пружи шансу младим песницима, али и да покуша да подигне стандарде у уређивању текстова, графичком дизајну и дистрибуцији. Kњиге поезије морају бити у књижарама, што, нажалост, најчешће није случај. Осим ових техничких ствари „Енклава“ се труди да кроз своја издања ухвати дух времена. 21. вијек тражи људе 21. вијека, желимо да видимо како људи овог времена виде своје вријеме. Знамо како је, на примјер, Црњански писао о свом времену, како је видио своје вријеме и свој свијет, али, дајте да ми видимо наш свијет. Ми не можемо преписивати њихов свијет, морамо да градимо и коментаришемо наш свијет.
● Да ли сам у праву ако кажем да поезија ипак одудара од неких инстант потреба које су данас примарне, и да читалац ипак мора мало да се осами да би је доживио и схватио?
– Поезија јесте интимна ствар, постоји она позната сентенца да другоме најближе можеш прићи једино кроз поезију. И ја волим да се осамим, читам поезију у тишини, сам са собом. Но, није свака поезија интроспективна. На примјер, постоји стварносна то јест веристичка поезија гдје се без неких стилских фигура, пјесничких замагљивања, одмах може доћи до поенте. Наравно, уколико се пренесе аутентична емоција, јер нема поезије без емоције. Људи данас теже читају херметичну поезију, али зато врло радо и врло лако читају Милену Марковић, Огњенку Лакићевић, Марка Томаша, Срђана Ваљаревића, Радмилу Петровић, гдје могу одмах да приме ту емоцију.
● Kњиге се данас све мање штампају на папиру, објављују се дигитална издања и купују се на платформама. Гдје се Ви као издавач проналазите, што вам је ближе, штампано или дигитално издање?
– Штампано издање ми је ближе. Kњига је предмет који сам по себи носи магију, она је и фетиш свима нама који смо везани за њу. Дигитална издања су много важнија издавачима. Њихова продаја расте док тиражи штампаних примјерака опадају или се штампају по потреби. Рецимо, моја друга књига изашла је у Америци, и мој издавач, уз обавезно дигитално издање, одштампао је само педесетак физичких примјерака, и тек кад му поруче књигу, он доштампа колико му траже. Значи, штеди гдје год може, нема лагера, није му потребно складиште, штампа по потреби. Да ли ће тај начин пословања доћи и код нас, не знам. Можда је чак и предност што нисмо толико технолошки развијени па уживамо благодет папирних издања, предмета који се зову књиге.
● Мислите да предметност књиге и даље има тежину (не мислим на масу)?
– Нисам противник електронских књига, само преферирам штампане. У компјутеру имам двије или три хиљаде књига у ПДФ формату, али увијек се ухватим за штампано издање. Рачунам, нека се нађе, уколико ми је потребно да неку прелистам или се информишем о нечему, па ако је добра обично одем у књижару и купим је.
Ж. ЈАЊУШЕВИЋ
Извор: dan.co.me
