Odnos prema komunizmu i komunističkom periodu u Sankt Peterburgu je jasno negativniji i određeniji nego u Moskvi i drugim mestima Rusije
Od prošle kolumne desila se Banjska. Osnovna pitanja su Ko je i zašto žrtvovao one ljude? i Da li je to urađeno namerno ili je plod nesposobnosti? Na ova pitanja,nažalost, ne možemo da dobijemo odgovor jer nemamo od koga. U državi ne postoje institucije, ne postoji sistem odgovornosti, a stalna obraćanja predsednika služe isključivo da se preventivno spinuje i da se prava pitanja i ne postave. Ovo razvaljivanje institucija, njihovo sputavanje da rade svoj posao i nepostojanje mogućnosti da se odgovara zbog stvarnih grešaka, spada među najgora nasleđa titoizma. I pošto ne postoje nikakvi mehanizmi podele vlasti, unutrašnje kontrole i nekakvog kritičkog javnog mnenja, mogu samo da zaključim: Neka nam je svima, a posebno braći na Kosmetu, Gospod u pomoći s obzirom na to šta nas još čeka! Dok gledamo izgon Jermena iz Nagorno-Karabaha, moramo da se pitamo da li neko negde nije već pripremio isti scenario za „finalno” rešavanje kosovskog problema. Jer, ako nema ljudi i crkve, problem je najvećim delom stavljen ad akta.
Ove nedelje pokušaću da prenesem deo utisaka iz carskog Pitera. Naime nakon što smo kolega Gajić i ja u junu bili u Moskvi na godišnjem skupu fondacije Gorčakov (tada sam održao predavanje i na Valdajskom klubu), prošle nedelje imao sam prvi put priliku da boravim u Sankt Peterburgu. Povod je bila filozofska konferencija koju su organizovali Sociološki institut Ruske akademije nauka i Institut za filozofiju Piterskog državnog univerziteta. Posebno prvi dan je bio odličan, sa panelom o odnosu ruske filozofije i ideje revolucije. Upoznao sam nekoliko zaista odličnih mislilaca poput profesora Alekseja Malinova, profesora Evlampijeva ili mladog kolege Sidorina, koji je upravo pokrenuo odličan časopis pod nazivom Otečestvenaja filosofija. Prijatno sam izenađen ozbiljnošću sa kojom se istražuje i prikazuje predsovjetska filozofija uključujući i religioznu tradiciju, posebno filozofa tzv. Srebrnog veka.
No, osim toga imao sam puno vremena da upoznam grad koji je istinski neverovatan. Nisam jedini koji smatra da je ovo najlepši grad u kome sam boravio i verujte mi da ta ocena nije preterana…
Petar Veliki je naime imao mogućnost da na prirodno fantastičnom prostoru oko reke Neve napravi sasvim novi grad, čiju osnovu su definisali najbolji italijanski i ostali urbanisti, arhitekte i stručnjaci drugih vrsta. Tada je izgrađen grad na Vasilevskom ostrvu i tvrđava u kojoj se nalazi Petropavlovski sabor. Čitav prostor tvrđave danas je muzej, a centar je naravno pomenuta crkva u kojoj su grobovi svih Romanova – od Petra nadalje.
Tu su i sva tri Aleksandra, Pavle Prvi, Nikolaj Prvi, Jekatarina Velika itd. Posebno je kapela levo od ulaza posvećena pobijenima u Ipatijevskom domu. Na sedamdeset godina od ovog ritualno izvedenog zločina, ostaci cele porodice Nikolaja Drugog preneti su tu i čuvaju se u posebnom kovčegu.
Nakon Petra ostali vladari su širili grad preko reke i pravili mrežu kanala sa rekom Moikom, Fontankom itd. Žila kucavica je, naravno, Nevski prospekt koji je sam dovoljan da ga istražujete danima… U dva veka, koliko je Piter bio prestonica, sakupljeno je takvo bogatstvo istorije, umetnosti, arhitekture i drugih znamenitosti koje vas bukvalno napadaju na svakom koraku tako da često ne znate na šta najpre da obratite pažnju. Jermitaž ima kilometre izložbenog prostora i samo za njega vam treba jedno nedelju dana da se sve izuči.
Izdvojio bih ovde svakako i Tihvinsko kladbišče, koje se nalazi između trga Aleksandra Nevskog i Svetotroicke lavre gde je sedište peterburške eparhije. S jedne strane su grobovi velikana osamnaestog veka, a sa druge strane je groblje umetnika – gde vas naravno pre svega zanima čudesan spomenik Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom na kome su ispisane Hristove reči o zrnu koje ako ne umre mnoge plodove daje. Na grobu je uvek puno cveća, a baš dok sam sedeo na klupi pored prišao je neki momak studentske dobi i ostavio dva bela karanfila.
Odmah iza tog groba nalaze se grobovi Karamzina, istoričara, oca ruskog konzervativizma i njegove supruge. A zatim idu poređano, vrlo blizu jedan do drugog, velikani ruskog muzičkog panteona Glinka, Borodin, Musorgski, Rimski Korsakov i Čajkovski. Istog dana obišao sam i muzej Dostojevskog koji se nalazi u ulici Kuznečnji pereulok. U tom stanu proveo je sa porodicom poslednje godine života i napisao Karamazove. U drugom delu muzeja urađena je izvanredna izložba u kojoj je svaki veliki spis dobio svoj prostor, sa objašnjenjima, povodima, pismima bratu i drugima o delu koje piše, ilustracijama itd. Postoji i sjajna interaktivna tabla Petrograd Dostojevskog na kome su označena mesta gde se odigravaju razne epizode ili gde je živeo, radio, kretao se itd. O svakom mestu izađe prozor za slikom i detaljnim objašnjenjem.
Takvi muzeji postoje i za Puškina, Ahmatovu itd. Na mnogim zgradama nalaze se obeležja da je tu živela neka od velikih ličnosti ruske istorije, akademika, vojskovođa itd. No, naravno, osim izvanrednih zgrada i dvoraca, bez daha ostavljaju piterske crkve i hramovi. Isakovski sabor i Crkva Spasa na krvi su najimpresivnije i najpoznatije, ali šta reći o Kazanjskom saboru, koji je Pavle Prvi podigao inspirisan Katedralom Svetog Petra, u kojoj leži Kutuzov sa originalnim ključevima evropskih gradova koje je ruska vojska zauzela u napoleonovskim ratovima i gde se pored svih znamenitosti nalazi jedna od četiri najveće svetinje Ikona Majke Božje kazanske…
Na mene je poseban utisak ostavio Sabor Fjodorovske ikone Majke Božje, čija istorija vaskrsa i obnove uliva nadu. Ova crkva poznata i kao romanovska, podignuta je između 1909. i 1913, povodom tri veka vladavine ove vladarske porodice kao velelepni hram. Komunisti su je, kao i mnogo toga u ovom gradu, oskrnavili i 1932. godine pretvorili u fabriku mleka. Ona je tu ostala sve do 1995. godine, kada je konačno iseljena a hram počeo da se obnavlja. Konačno 2006, uz prisustvo visokih funkcionera države, hram je ponovo osvećen i hvala Bogu vraćen u funkciju.
Odnos prema komunizmu i komunističkom periodu u ovom gradu je jasno negativniji i određeniji nego u Moskvi i drugim mestima Rusije. Stoji naravno veliki obelisk sa petokrakom, koji je podignut za Lenjingrad kao grad heroj povodom 40 godina bitke, kao što će se i na još ponekom mestu sresti natpisi vezani za otečestvenu vojnu i epopeju odbrane grada i ogromnog stradanja kroz koju su ljudi prošli – npr. ogromni prostor Marsovog polja tada je bio pretvoren u ogromnu baštu gde se uzgajalo povrće da ljudi pod opsadom prežive. Ali nigde, osim na pomenutom polju, nema spomenika ljudima iz sovjetskog perioda, već isključivo velikanima iz doba imperije. U Jermitažu, kao i kod pomenutih crkava, na mnogo mesta stoji opis stradanja tog prostora ili eksponata 1917. (prilikom zauzimanja Zimskog dvorca) kao i slika razaranja koje su boljševici naneli. Sve je sa merom. Činjenički, ali sa jasnom porukom o kakvom se zlu radi. U Jermitažu centralno mesto ponovo zauzima impresivni carski presto Romanovih, a potpuno je obnovljena nestvarna dvorska kapela. Svi kažu da je u poslednjih godinu i po dana povratak carskom nasleđu dobio dodatni zamah i da sve ovo što se dešava vodi dodatnom čišćenju boljševičkog nasleđa.
Od novijih simbola svakako treba pomenuti artefakte povezane sa sada već kultnim filmovima Balabanova Brat i Brat 2. Prvi film se naravno odigrava na ulicama ovog grada, i čuvene su scene Danilovog dolaska pred spomenik Bronzanom konjaniku i kretanje kroz ulice i preko kanala. Smrt glumca Sergeja Bodrova dodatno je od njegovog lika napravila mit, pa se svuda mogu kupiti majice sa njegovim likom i napisom V čem sila brat, koji čini osnovnu potku njegovog delovanja. Moto da sila, snaga, moć nije u novcu već u pravdi posebno u ovim globalno prelomnim vremenima dobija sve veći oreol i značaj…
Nažalost, vazda britansko-jugoslovenski RTS je kod nas u isto vreme krenuo sa novim talasom popularizacije komunističkih zločinaca poput Vere Pešić ili Leke Rankovića, sa sve dozom popularnog feminizma koju ni stari komunisti nisu trpeli.
Zbog svega toga naravno treba nastaviti borbu protiv komunističke bolesti i Domus florum delenda est.
Miša Đurković
Izvor: Stanje Stvari
