Књига је доживјела велики успјех у ондашњој Југославији, и код критике и код публике, али је такође привукла и огромну пажњу код иностраних издавача. У преводима на бројне велике језике, „Хазарски речник“ је добивао хвалоспјевне рецензије и инспиративне интерпретације. Ипак, са почетком ратног распада Југославије, Павићева рецепција на Западу се мијења
Пише: Мухарем Баздуљ
Милорад Павић (1929–2009) једном је приликом записао: „Нисам никога убио, али мене су убили много пре смрти. За моје књиге било би боље да им је аутор неки Турчин или Немац. Био сам најпознатији писац најомраженијег народа на свету – српског народа.“ На извјестан начин то је био логичан наставак његовог чувеног аутопоетичког исказа након објављивања „Хазарског речника“ кад је примијетио: „До јуче сам био најнепознатији српски писац, а данас сам – најпознатији.“
Милорад Павић је рођен у Београду 15. октобра 1929. У некој нумеролошко-ироничној историји српске књижевности могло би бити забиљежено да је рођен тачно – у дан тачно! – седамдесет година уочи смрти Данила Киша. А у српску књижевност Павић је испрва ушао као пјесник и као професор.
Током седамдесетих година прошлог вијека, у књижевним и универзитетским круговима Милорад Павић није био непознат лик. Он се бавио епохом барока у српској књижевности, као и ликом и дјелом Војислава Илића. У неком тренутку почиње заиста и да пише умјетничку прозу, испрва кратке приче. Из данашње перспективе, међу тим причама је од почетка било и неколико малих ремек-дјела, али то није нужно било нотирано у реалном времену. У шест година, од 1976. до 1982, Павић је објавио четири књиге прича и све су биле, у најмању руку, натпросјечно добре унутар годишње домаће продукције. Ипак, на нивоу масовне књижевне публике, он практично није постојао. Између књиге прича „Душе се купају последњи пут“ (1982) и романа „Хазарски речник“ (1984) прошле су само двије године, али кад је о рецепцији ријеч, као да су прошли вјекови.
Практично четрдесет година касније, заводљиво би било разглабати о разлозима. На микро-плану и на плану стилистике, то није баш била нека претјерана револуција. Добар читалац који је читао Павићеве приче, лако ће препознати павићевску реченицу у „Хазарском речнику“. Оно што је било ново, била је та вјешта постмодернистичка игрица са формом рјечника и са различитим верзијама исте приче. Такође, тема Хазара је била „врућа“, недуго прије Павића, том се тематиком, на потпуно другачији начин, наравно, бавио Артур Кестлер. Напосљетку, и варијанта са „мушким“ и „женским“ примјерцима књиге имала је згодан маркетиншко-комерцијални потенцијал. А опет, као и код сваког мега успјеха, и овдје постоји фактор случаја и среће.
Књига је доживјела велики успјех, и код критике и код публике, у ондашњој Југославији, али је такође привукла и огромну пажњу код иностраних издавача. У преводима на бројне велике језике, „Хазарски речник“ је добивао хвалоспјевне рецензије и инспиративне интерпретације.
Ипак, са почетком ратног распада Југославије, Павићева рецепција на Западу се мијења. О томе је најупућеније писао Борис Булатовић: „Павић је пример аутора који сведочи о том невероватном обрту до ког је дошло у веома кратком временском распону, а да се притом само књижевно дело уопште није променило. До средине деведесетих година Павић је био величан, већ је увелико изашао ‘Хазарски речник’ у преводима и нико га на Западу није критиковао. Како је давао изјаве у интервјуима за стране и домаће медије, а и поједини аутори са ових простора су допринели зачињању те негативне Павићеве репутације у иностранству, тако се одједном потпуно мења та доминантна парадигма из које се тумачи његово дело. Говори се о некаквој тесној кореспонденцији између Павићевих политичких ставова, које је експлицирао у својим интервјуима, и идејног света његових романа, који се онда из такве перспективе указују као некаква литерарно транспонована порука о српској православној угрожености.“
Послије „Хазарског речника“ Павић је помало хазардски или хазардерски покушавао да на нови начин „репризира“ концепт свог најуспјешнијег романа. Узалуд. Ипак, и нове књиге су му биле читане и тражене, мада су по правилу негативно успоређиване са „Хазарским речником“.
Критика је Павићу углавном пјевала оде. Риједак изузетак је књига Јасмине Ахметагић „Унутрашња страна постмодернизма“. Прије двадесетак година, та књижевно-критичка књига постала је чак и масмедијска тема. У то вријеме, Ахметагић је у једном интервјуу изјавила: „Ова књига, бавећи се погледом на теорију, бавећи се Павићем, објашњавајући једног аутора кроз постмодерни поглед на свет, објашњавајући шта је постмодерна теорија за типичног аутора постмодернизма, не одваја аутора од оних књижевних критичара који су од њега направили мит. Направити од таквог писца мит, није могуће уколико се на одређен начина не злоупотреби реч. Реч је много злоупотребљена у последњих десетак година, и у сфери књижевности, као и у другим сферама. Књига не може да се бави Павићем и неким раскринкавањем његовог дела и критике, а да на неки начин не захвати књижевно-критичарске каријере. (…) Ова књига не иде никоме у прилог. Она обухвата све што је икада написано Павићем у нашој књижевности, што је прочитано, апсолвирано, што је речено, и оно што је добро и оно што није добро. Мало тога доброг је речено, мало је паметног речено. То све је речено у овој књизи. При томе не мислим да сам главни арбитар, али ако неко неће да објави књигу, онда значи да неће дијалог.“
Милорад Павић је умро 30. новембра 2009, дакле, тачно мјесец и по дана након свог осамдесетог рођендана. Вриједи још напоменути како је осим доприноса књижевности и књижевној историји, Павић упамћен и као одличан књижевни преводилац, понајвише Александра Пушкина.
Извор: p-portal.net
