Пише: Милорад Дурутовић
Радосав Љумовић је вишеструко значјна личност. Међутим, све до данас недостаје нека озбиљна монографија која би могла да покаже цјелину књижевног, новинарског, политичког и војничког значаја Радосава Љумовића. У том правцу неке претпоставке су постављене. Прије пет година Народна библиотека „Радосав Љумовић“ је објавила књигу под називом „Радосав Љумовић – монографија“. Тај пионирски покушај доноси Љумовићеву поезију, све што се, ваљда, могло пронаћи; један корупус текстова о Љумовићу, као и до сада најобимнију Био-библиографију коју је сачинила Нада Драшковић. Остало је још да се пронађу Љумовићеви чланици објављивани у београдској „Правди“ и листу „Ошишани јеж“. Овдје, најприје, доносимо биографију Радосава Љумовића, користећи споменуто издање:
Радосав Љумовић је рођен у селу Црнци, у Пиперима, код Подгорице 24. 8. 1902. године. Отац Ибро и мајка Томна били су земљорадници. Основу школу је учио у Пиперској ћелији, а гимназију у Подгорици и Пећи, гдје је матурирао 1923. године. Правни факултет студирао је у Београду, апсолвирао је 1927. године. Војни рок је одслужио у ђачкој чети и добио чин резервног потпоручника (1924). У Новом Саду је, 1925. године, завршио радиотелеграфски курс и као поштански службеник запослио се у београдској Пошти бр. 2.
Свој бунтовнички дух показао је још као средњошколац. У Првом свјетском рату, као петнаестогодишњак, прекинуо је телефонске жице, након чега је ухапшен и осуђен. Робовао је у Спушкој тврђави „Адска врата“, али га је малољетност спасила теже казне. Због учешћа у ђачком штрајку истјеран је из подгоричке гимназије. Када је стигао у Београд одмах се укључио у револуционарни покрет.
Члан КПЈ постао је 1925. године. Због комунистичких активности осуђен је 1929. године од Суда за заштиту државе на годину дана робије. Казну је издржао у затвору у Сремској Митровици 1929‒1930. г. Осам мјесеци 1932. године провео је Казненом заводу и у Јусовачи у Подгорици, одакле је пуштен уочи суђења због недостатка доказа. […]
У Шпанију је отишао септембра 1937. године и борио се у батаљону „Ђуро Ђаковић“. Погинуо је на Арагонском фронту код Мореље, 4. априла 1938. године. [У неким изворима стоји другачије, да је погинуо 23. марта 1938. године]. […]
За живота је објавио једну збирку пјесама „Сутонски одблесци: песме“ (Штампарија „Уједињење“, Подгорица: 1925), која је одмах привукла пажњу књижевне критике. У београдском часопису „Вал“, (1‒2/1926) Милан Нешковић је, поводом изласка из штампе ове збирке пјесама написао:
У тишини, без икакве рекламе, скромно, појавио се пре кратког времена Радосав Љумовић са својом првом збирком песама „Сутонски одблесци“. Данас, у доба када се много пише, а мало чита, када скоро сваког дана имамо по коју нову збирку са врло звучним насловима и незвучним стиховима – морамо се нарочито задржати на овој скромној збирци… Љумовић несумњиво има песничког дара. Али он је још млад, неизрађен… И ако то будемо имали на уму, а не оних неколико песама које нису требале да уђу у збирку, онда ћемо видети да „Сутонски одблесци“, имају стварне песничке вредности, да је то збирка, која има неколико одличних песама, и да Љумовић, поред свих својих мана, заслужује нарочиту пажњу…
Објављивао је у „Венцу“ (Београд), „Ђачкој дружини“ (Крушевац), „Књижевном северу“ (Суботица), алманаху „Срж“ (Подгорица), „Записима“ (Цетиње). Поједине чланке, углавном сатиричне природе, објављиване у „Ошишаном јежу“ потписивао је псеудонимима Јеж Караџић и Јеж Врчевић. Бавио се и књижевном критиком. Његови полемички чланци објављивани су у „Зети“ и „Слободној мисли“. Говорио је француски, преводио са руског и бугарског језика.
Први критичарски запис о поезији Радосава Љумовића, о збирци „Сутонски одблесци“ Милана Нешковића, написан је сувише опрезно. Понешто се, ипак, може разабрати као подстицајно и добро запажено. Рецимо, увид да је Љумовић првом збирком остао на граници између традиционалисте и модернисте, те да се као очигледни његови пјеснички узори могу препознати Милан Ракић и Јован Дучић, те уопште српска модерна; мада бих сâм рекао да је евидентан узор Љумовићу био Владислав Петковић Дис.
Током шездесетих годинама прошлог вијека, обновљено је интересовање за Радосава Љумовића, чему доприносе Нико С. Мартиновић, Милорад Стојовић, Јеврем Брковић. Но, опет, њихови написи су бивали имресионистички, историографски и биографски, сувише утилитарни, те се, изузев апострофирања Љумовићеве најславније пјесме „Ђаволе црни, брате моје…“, није посвећивала озбиљнија пажња интерпретацији Љумовићеве поезије.
Сличан тренд се одржао и током седамдесетих година, да би, бар колико је мени познато, прве књижевне анализе Љумовићевог дјела понудио, почетком осамдесетих година, Жарко Ђуровић. Доцније, судећи и по увиду у библиографију радова о Радосаву Љумовићу, до данас се, осим кратких и пригодних чланака, није написао ниједан у научном смислу озбиљан рад о Радосаву Љумовићу. Заправо, као најцјеловитији рад о пјеснику стоји текст „Пјесник бунта и љубави“ који је написао Мирослав Ђуровић, као предговор за избор из Љумовићеве поезије „Далека звијезда“ из 1981. године. Мирослав Ђуровић прецизно уочава да су „три основне жице Љумовићеве поезије: социјални бунт, љубав и смрт“. Од ова три смјера, досадашњи коменатори Љумовићеве поезије су највише пажње посветили социјалној подлози и тиме начинили и корист и штету самом пјеснику. Поштено је рећи да је до наших дана Љумовић више преживио због своје револуционарне дјелатности, јер су се и његови поштоваоци више старали да га на такав начин валоризују. С друге стране, трагање за поетичким упориштима Љумовићеве поезије какви могу да се уклопе у утилитарну, ванкњижевну поетику социјалистичког реализма, некако су у други план остављали оно што је у пјесничком смислу далеко важније, успјешније. Љумовић, наиме, у неким својим пјесмама инклинира модернизму, авангарди, чак и модерном гностицизму. По мом увјерењу, у таквим стиховима Љумовић је најбољи пјесник. Погледајмо само почетак пјесме „Мапа живота“:
Звезде нада мном играју
Као бахаткиње голе
У дивљој оргији страсти
И дрхте као обнажене жене
О, како ме маме!
И тако даље; то јест остатак пјесме открива пјесника што је знао да достигне високе артистичке ноте. Он овдје највише подсјећа на неке најбоље надреалистичке узлете Риста Ратковића. Такође, ако и говоримо о социјалном бунту Радосава Љумовића, онда би било смисленије такве аспекте стављати у корелацију са Бертолтом Брехтом. Оба су пјесника били далеко више или изнад идеолошких потреба, али нијеси зазирали од идеолошког ангажмана у најконкретнијем могућем смислу. Када, дакле, уочимо такав слој Љумовићеве поезије, онда се квалификујемо да устврдимо да је уз социјални бунт, љубав и смрт, заправо, „бог“ основна тема Љумовићеве поетике. Одмах наглашавам, ако такву тематику третирамо у идеолошком кључу, како су то, углавном, чинили неки од спомињаних тумача Љумовићеве поезије, те од свега примимо пјесму „Црни ђаволе, брате мој…“, као некакав идеолошки, комунистички манифест, онда поетику Радосава Љумовића сводимо на вулгарност. Откривамо сопствено незнање, неспособност да уочимо елементе модерне осјећајности, али и брехтовску борбу за бољи и праведнији свијет.
Љумовић је већ у овој првој и јединој за живота објављеној збирци трасирао пут за своју „јеретичку причу“, што експлицитно казују пјесме „Кужан сам“, „Тражење бога“, „Уклето столеће“. Већ се тада Љумовић етаблира или надовезује на бодлеровску традицију „уклетих пјесника“. Отуда ваљда и примјесе Дисове поезије код њега, а понешто и од француског дендизма. Испада да има симболичког значја што се у једној београдској улици која носи име по Радосаву Љумовић налази основна школа која носи име по Владиславу Петковићу Дису.
Милорад Дурутовић говорио на тему „Орфејство у савременом свијету – аутопоетички коментари“
Најзад, било би потребно читати Љумовићеве чланке у београдској „Правди“ те видјети колико се оштро борио за боље услове живота на овој земљи. Он са страшћу пише о несавјесним изградњама у насељу Карабурма, те о незавидном третману болесне дјеце у болницама. У „Правди“ добија сопствену, сталну рубрику под називом „Правда вас интервјуише сваког дана“, те дословно тумара београдским улицама, као неки „лутајући репортер“, како би евидентирао и јавности предочавао најразноврсније проблеме обичних људи.
Он је био борац за правду без остатка, спреман да робија, спреман чак да „пљуне на бога“, тј. на све светиње свијета што је убрзано хитао у пакао Другог свјетског рата. Тај га је порив и бунт одвео у Шапанију, да се бори и погине у крвавом грађанском рату на страни онога што је сматрао праведнијим. У Шпанији упознаје и дружи се с Ернестом Хемингвејем. Све њих може да легитимише једно запажање Албера Камија: „У Шпанији је моја генерација научила да се може бити у праву, а бити поражен, да сила може поразити душу и да храброст не бива увек награђена“.
