Тако је и било, Маји. Тако је и настала вееееликааааа “Вера Павладољска”! Можда Бећко не памти, али ја памтим боље!
Да ли ово осјећање може да се назове носталгијом, тихом сјетом, драгим сјећањем или кратко – поезијом?
Свако слово о пјеснику или о пјесницима јесте поезија. Поезија је, рецимо, и свако путовање према сјеверу, према Колашину, поред Миоске… и даље, према Космету, према свим оним градовима, црквама и портама, гдје сам имала част и привилегију да говорим стихове заједно са једним Момиром Војводићем. Свако то мјесто подсјећа на Момира Војводића, великог пјесника, драгог човјека.
Путовања су бивала дуга и занимљива. Момир, ризница родитељских и пјесничких поука. Чини се да нико није волио Манастир Бањску као он. Граница Србије, за њега је била негдје код Дубровника. Цијелу Шумадију звао је Добрача. Није желио да је пореди за Морачом. Најљепше паприке на свијету, за њега, биле су оне љуте, косметске, ,,које би мајке стављале у уста дјеци кад се силно расплачу, а дјеца се смире“. Због њих су метохијска дјеца бивала здрава. Из такве дјеце израстали су добри људи.
Момир, бритко перо, истинољубац, правдоговорник, често и гласноговорник, али доброчинитељ, приложитељ, златноперац, метохијски погорелац. Језик српски, како је записао и казивао, бјеше његова једина држава, завичај, бољка, лична Самодрежа. За њу је камење бирао и клесао чистим срцем. И вид бјеше прилично изгубио бирајући најљепше украсе за његову ћириличну цркву.
Бројне Војводићеве приче носим у мислима и данас. Некад их подијелим са пријатељима. Једну од њих, на тему: Како је насталапјесма ,,Вера Павладољска“ Матије Бећковића, подијелих једног априлског поднева са Матијом, у Београду, на тераси у дивној Скадарлији.
Чинило се да ни Матија тачно није знао како је настала та његова, међу најбољим, понајбоља пјесма. Одлучих да му испричам, дословце, на Момиров начин, (иако је немогуће приповиједати као Момир). Ипак, покушах. По Матијином осмјеху, чинило се да ми полази за руком.
Почех, причао ми је Момир: ,,Бјеше, Маји (надимак којим ме звао), август мјесец. Врело љето у мојој Морачи, таман као и у Бећковим Ровцима. Дружили смо се ја и мој Бећко. Држали се добро, иако се он касније докопао и Гетеа и Београда! И данас га волим, а и он мене. Ишло се тада код родбине, из села у село, из краја у крај! Ишло се на игранке, како је ко умио и могао да се снађе. Ишло се и на коња, а и пјешке. Ја и мој Бећко, на једном таквом путовању бјесмо зауставили некакав камион. Изненадисмо возача и онако, млади, луди, а већ пјесници, рекосмо му да до тамо, ђе смо кренули можемо да се превеземо и на каросерији камиона! Зачуди се човјек па пристаде.
Боже мили, тога путовања, те милине. Ведро небо, мјесечина кˈо дукат, а Лукавица љепотица. Пушим ја ,,Дрину“, ону нишку, без филтера. Причам са мојим Бећком о свему и свачему. Камион дрнда, нама не смета. Тада сам пушио, Бећко није. Но, видим ја, понестало ми дувана. Остао још један цигар у кутији. Узмем, да запалим, а кутију да погужвам и бацим онај широки, унутрашњи, бијели картон… у том, Матија викну: ,,Не! Дај ми тај картон, треба ми!“
Забезекнуто га погледах, кад он, не буди лијен,узе картончић, прислони га на кољено, препипа неки сако тражећи оловку, и онако, док се камион труцкао, Бећко написа прве стихове: ,,Лукавица је хтјела да ме надлукави, у августу се пунио мјесец као локва…“ Ту је стао. Ја запрепашћен, питах, зар ћеш ту да пишеш, на папирићу? На камиону! Преко Лукавице? Под мјесечином? А он, смијући се оним његовим очима одговори: ,,Сад ћу да почнем пјесму, а завршићу је кад будем имао више папира.“
Тако је и било, Маји. Тако је и настала вееееликааааа “Вера Павладољска”! Можда Бећко не памти, али ја памтим боље!“
Да, тако је говорио Момир.
Тако испричах Матији, пар година након Момирове смрти. А Матија, као Матија, рече: ,,Сакупи и запиши, све оно што ти је Момир говорио. Штампај, и објави. Сачувај… То мора да се сачува.“
За ову причу имам и Момиров и Матијин истински пјеснички благослов. Свеколико! И све је то Поезија! Хвала јој.
Извор: Слобода, Подгорица, бр. 69, уторак, 8.5.2018, стр. 23.