Прије 220 година Свети Петар Цетињски се обраћа игуману Пиве, у вријеме Првог српског устанка, и жали му се како „ми Срби“ као народ нијесмо сложни, и како међу нама, као и међу Грцима „гордост царује“. Његов насљедник Петар Други Петровић Његош на више мјеста ће говорити и пјевати о српској неслози, као разлогу народних страдања, почињући дословно такве мисли ријечима „Ми смо Срби..“. И један и други именицу „Србин“ користе као народну одредницу, а не као синоним за православље (како неки данас погрешно интерпретирају). Јер, као што јасно видимо, Свети Петар у овом писму игуману Арсенију, „нас Србе“ разликује од Грка, а Његошев јунак „Лажног цара Шћепана Малог“, игуман Теодосије Мркојевић (иначе представљен као разборит и реалан народни вођа у том спјеву) дословно каже:
Ми смо Срби народ најнесрећни:
сваки Србин који се превјери ‒
просто вјеру што загрли другу,
но му просто не било пред богом
што оцрни образ пред свијетом,
те се звати Србином не хоће.
На другом мјесту, Његош проговара кроз уста митрополита Саве Петровића, па једну војну побједу Црногораца над турским завојевачем овако хвали:
ВЛАДИКА САВА (к народу)
Сва јунаштва ваша од Косова,
с којима се горе ове диче,
свеколике борбе нечувене
за слободу и за име српско
које памти наша Гора Црна,
све похвале те досле имасте,
све оките вјештијех гусларах
и све оно што се изрећ може
за похвалу правоме витештву ‒
све ви ово данас надвисисте.
Другу побједу Црногораца над Турцима, познату као Битка код Вртијељке и херојски подвиг Баја Пивљанина, Његош ће у „Горском вијенцу“ овако опјевати:
Три сердара и два војеводе
са њихово триста соколовах,
соко Бајо су тридест змајевах
мријет неће док свијета траје.
Дочекаше Шенђера везира
уврх равне горе Вртијељке
и клаше се љетњи дан до подне.
Не кће Србин издати Србина
да га свијет мори пријекором,
траг да му се по прсту кажује
ка невјерној кући Бранковића;
но сви пали један код другога,
пјевајући и Турке бијући,
а тројица само претекоше
под гомиле мртвијех Тураках ‒
рањене их Турци прегазили.
Дивне смрти, просто им млијеко!
Јунацима Бог ће учинити
спомен души а прекаду гробу!
Три хиљаде момка једнакога
на Шенђера удрише везира
приђе зоре на поље крстачко.
Прегаоцу Бог даје махове!
Раскрхаше силу Шенђерову.
Благо томе ко се ту нагнао,
већ га ране не боле косовске,
већ Турчина ни за што не криви.
Витезови, Срби вртијељски,
луча ће се вазда призирати
на гробницу вашу освештену!
Потежемо велике стихове због једне кошаркашке утакмице, рећи ће неко. И може бити да сада претјерујемо, али само у оној мјери у којој претјерују они који нам се чуде „зашто навијамо за туђу државу?“. Кад не би било тог и таквог чуђења, код једних проузроковано незнањем, а код других упорном заједљивошћу, онда не би било потребе да „гусламо“ Његошеве стихове уочи спортског боја. Овако, морамо да објаснимо зашто су очи цијеле или већинске Црне Горе, вечерас упрте у Париз са великим ишчекивањем онога да буде „што бити не може“: да „орлови“ под кошевима, у трећем покушају за протеклих мјесец дана, коначно зграбе „тим снова“ и покажу му јаву. Таква „немогућа“ побједа, подразумјева ону његошевску „борбу непрестану“. Борбу која би трајала свих 40 минута, све четири четвртине, оба полувремена, ма читаву вјечност…
ВАР СОБА: 112 такмичара напада 12 медаља – Кошаркаши!
Репрезентација Србије није само репрезентација те државе, а поготово није репрезентација било које политичке власти. Политичарима свака част ако обављају своје редовне службене послове, и ако су обезбједили спортистима финансијску, инфраструктурну и медијску подршку. Ако то раде како треба, нека остану у својим фотељама, нек их народ опет гласа, уколико немају других пропуста, на друге и веће теме од ових, и даље све што иде уз то, али – то је трећа лига наших интересовања данас. 12 кошаркаша Србије, на челу са Светиславом Пешићем, представљају читав српски народ. Они надилазе државне границе, власти, администрацију. Они су толико добри да својом игром привлаче навијачке симпатије и оних који не припадају српском народу. Најприје оних из нашег окружења који разумију језик којим Пешић виче на тајм-ауту кад нешто не иде како треба, а потом и свих оних који воле кошарку. Концентрични кругови подршке и симпатија према „орловима“ шире се из часа у час, и вечерас наравно, они предстваљају репрезентацију „остатка свијета“ против невјероватних Американаца.
Од 100 утакмица између оваквог тима САД и оваквог тима Србије, Американци ће сигурно добити 99. Добиће и ту стоту, уколико се не деси неко чудо, и ако не буде оно „што бити не може“. Али ево освануо је дан у коме је људски вјеровати у чуда. То је људски, то је поетски, то је корисно и за мозак, и за срце и за душу, само до оне мјере до које си спреман честитати бољем од себе, ако се то исто чудо ипак не деси… Без ломљења телевизора и псовања империјалистичких мајки и сестара. О спорту причамо. А он подразумијева витештво, поштовање противника, једнако као и вјеру у чудеса…
А та чуда… Па то је у основи био прави разлог нашег позивања на Његоша јутрос. Доказивање да ли смо или нијесмо Срби постало је досадно и сувишно. Навијање покреће срце, и нема ту шта коме да се објашњава. Припадност једној навијачкој, као и културној, цивилизацијској групи, исто тако је више ствар емоција него логике. Овдје је важнија ствар учинак оних за које навијамо. Зато ћемо се овдје сјетити још једног Његошевог такмичарског момента, када пред српско-турском публиком двобој имају два пијетла. Већи против мањег. И док османски окупатор навија за већега, јер „рашта га је Бог већега дао?“, дотле су Његошеве симпатије и очекивања на страни онога мањег и наизглед слабијег.
Па ако је најразумнија и „најмудрија српска глава“ била толико „луда“ да навија за мањег, и ако је та глава вјеровала да је древни и легендарни Косовски бој могао бити одлучен у корист Срба да су остала на попришту „само“ три прва борца („О проклета косовска вечеро,/ куд та срећа да грдне главаре/ све потрова и траг им утрије,/ сам да Милош оста на сриједи/ са његова оба побратима,/ те би Србин данас Србом био!“), ред је да и ми данас своју вјеру и пажњу усмјеримо ка српским кошаркашима. Ово су Олимпијске игре. Важно је учествовати, а једнако важно, ако не и најважније: вјеровати…
Редакција
