Недавно је у издању „Чигоја штампе” изашла књига новинара и публицисте Луке Мичете „Кошмари Ватикана”, која говори о великим превирањима која потресају Католичку цркву и која, по неким мишљењима, подсећају на време Мартина Лутера и појаву реформације. Књига се појавила на десету годишњицу понтификата папе Франциска и на дан када је у Франкфурту започела конференција немачког Синодалног пута.

Ваша нова књига говори о бурним дешавањима у Ватикану. Који су то преовлађујући токови који забрињавају католике у целом свету? Шта је суштина спора конзервативаца и либерала?
Од смрти папе Бенедикта XVI крајем прошле године долази до све израженијих, оштрих супротстављања конзервативаца почившег папе емеритуса и либерала папе Франциска. Посебно важан процес је Синодални пут немачке католичке цркве на коју се наслањају дешавања у Бискупској конференцији САД. И како је рeкао утицајни куријални кардинал Валтер Каспер, црква је у врло дубокој кризи и то утиче на цели западни свет.
Конзервативци се снажно супротстављају либералима и схватањима да религија може опстати у јавној сфери само уколико прихвати „претпоставке либералног дискурса”. Либерали од цркве не траже пуко „препознавање знакова времена”, већ потпуно „прилагођавање духу времена”. Укратко: Синодални пут немачке католичке цркве тражи радикалну промену односа цркве према ЛГБТ популацији, заређивању жена, причешћу, абортусу, у чему имају, што може бити пресудно, подршку либералног крила Католичке цркве у САД.
Последњих деценија XX и првих деценија XXI века проблем педофилије оптерећује Католичку цркву широм света? Откуд толике размере педофилије?
Папа емеритус Бенедикт XVI је 2019. године написао познати есеј „Црква и скандал сексуалног злостављања” у коме поставља сам себи управо то питање: „Зашто је педофилија достигла такве размере?” и даје на њега одговор: „На крају крајева, разлог је одсуство Бога”. Мислим да је ту суштина. С друге стране, папа Франциско, рецимо, сматра да је предлог Силвија Ноела, италијанског психолога, да се психологија уведе у богословије „веома користан”, додајући да морамо да знамо да ли пре свештеничког заређења постоји склоност злостављања код кандидата. А то може да уради само професионални психолог.
Амерички експерт за свештеничку сексуалност Аквајнес Сипеј објавио је податак 2018. године да је само око 50 одсто америчких свештеника у целибату, да је најмање трећина хомосексуалаца, а да су између шест и девет одсто свештеника педофили. Ако се томе дода да је само Католичка црква САД платила скоро четири милијарде долара трошкова у вези са случајевима сексуалног злостављања од стране свештеника, онда је јасније видљива тежина проблема. А томе још није крај.
У првом додатку књиге говорите о односима Србије и Ватикана у XXI веку. Које су то најважније чињенице које детерминишу наше односе? Постоје ли сада веће шансе да папа посети Србију?
Однос Србије према Ватикану, увек су диктирала колико актуелна политичка и геостратешка ситуација, толико и историја односа српског православља и католицизма, као и однос српских владара и римских папа.
Неком бољем времену и поред видног напредовања у развијању односа на релацији Београд–Ватикан, као и досадашњег односа између две цркве, допринеће сигурно и неколико скорашњих догађаја.
Један је избор митрополита Порфирија за патријарха СПЦ. Други догађај је одлука папе Франциска да за новог београдског надбискупа и митрополита именује Ласла Немета. Никада до сада београдски надбискуп није био мађарског порекла. Последња тројица Алојз Турк, Франц Перко и Станислав Хочевар били су Словенци. То наравно нимало није случајно као ни његове речи на устоличењу да је СПЦ „наш већи брат у овој земљи”. То једноставно значи да се у Ватикану помно прате односи на Балкану, па тако и односи Београда и Будимпеште. То доказује и чињеница да је свечаности присуствовао и утицајни мађарски кардинал Петер Ерде који има озбиљне шансе да буде следећи папа. Трећи догађај је вест да је папа Франциско именовао за надбискупа коадјутора Загребачке надбискупије Дражена Кутлешу – „специјалца Свете Столице”, како га називају неки хрватски медији. Посебно је било примећено да надбискуп Кутлеша у свом обраћању није поменуо свог претходника кардинала Бозанића, нити му се чак куртоазно захвалио на деценијској служби – али је срдачну честитку упутио Ласлу Немету.
Приликом прошлогодишњег сусрета патријарха Порфирија и кардинала Курта Коха, председника Папског савета за унапређење јединства хришћана, изречене су врло занимљиве изјаве. Кардинал Кох је патријарху пренео „похвалне оцене” папе Франциска поводом његовог деловања у Хрватској и посебно истакао поруке које је Порфирије упутио приликом недавне посете Вуковару. Патријарх Порфирије је, пак, говорећи о ранијим сусретима са папом Франциском замолио кардинала Коха да папи пренесе „његове личне поздраве и велику захвалност СПЦ на ставу Свете Столице о Косову и Метохији”.
У односу Ватикана и Католичке цркве према Србима средином октобра 2020. године дошло је до догађаја који се готово граничи с невероватним, с обзиром на досадашња искуства. Наиме, апостолски нунциј у Хрватској Ђорђо Лингва је заједно са пожешким бискупом Антуном Шкворчевићем и пакрачко-славонским епископом СПЦ Јованом Ћулибрком посетио Јасеновац и у месној цркви Светог Николе предводио екуменску молитву. Посебно је индикативно да је тих дана у посети Хрватској био и тадашњи нунциј у Београду Лучано Суријани, али није био са њима у Јасеновцу. Стиче се утисак да су то чињенице које најављују неко ново време.
У интервјуу РТС-а председник Александар Вучић је изнео и интересантну информацију о разговору са монсињором Вићеном Паљом из заједнице „Свети Еђидио”, што сте и унели у књигу?
У мултивекторској политици председника Александра Вучића однос и сарадња са Ватиканом заузима важно место, што је и потврдила његова посета Ватикану 2019. године. У овом тренутку у Ватикану вероватно је најутицајнија Католичка заједница „Свети Еђидио” – „прогресивни лаички покрет” – коме је близак, рецимо, и кардинал Матео Зупи, председник Италијанске бискупске конференције, кардинал, са такође добрим изгледима да наследи папу Франциска. Монсињор Вићенцо Паља, духовник „Светог Еђидија” је један од најутицајнијих прелата, не само у ватиканским оквирима.
У другом додатку књиге говорећи о односу Ватикана и Тита према Јасеновцу помињете и Брозов позив Степинцу да буде викар партизанских снага?
Да. Тито је марта 1943. године у Загреб послао Кочу Поповића, Владимира Велебита и Милована Ђиласа да воде преговоре са Немцима и усташама како сведочи Зигфрид Каше, амбасадор Немачке у НДХ, у телеграму Рибентропу од 26. марта. Терен им је припремила Лепа Перовић, као члан Повереништва Централног комитета КП Хрватске, Кочина будућа жена, која је у НДХ дошла пре њих, 1942. године. Тада су, дакле, највероватније и обављени разговори са Степинцем. Међутим, он то није могао да прихвати јер на то место је могао само папа да га именује.
Извор: politika.rs