Из вароши се већ подигла магла, док се околна села и брдо Камиља на 910 метара надморске висине, где је постављен највећи православни крст на Косову и Метохији, још гуши у магли која се овде спусти већ у октобру и нестаје тек с почетком пролећа. Улазимо у Лепосавић, град на најсевернијој тачки северног Косова и Метохије
Размилели се људи, неки послом, неки да виде шта се „ново догађа”, док косовски полицајци рекло би се лењо патролирају главном Улицом 24. новембра, која иде до Дома здравља и пружа се доле ка пијаци, до магистралног пута који води из правца Косовске Митровице ка прелазу Јариње и централној Србији.
Од Косовске Митровице до вароши, како Лепосавић зову сељани који углавном на пијачни дан, четвртком, силазе у град, има 33 километра, а неколико километара мање дели га од Рашке, првог града у централној Србији.
У самом центру, којег од давнина зову „зевалиште”, тик до општинске зграде коју су 26. маја запосели албански „градоначелници”, на клупи засело двоје.
Под условом да му не објавимо пуно име и презиме, један од њих, којем је око 50 година, пристаје да говори за новине.
– Обезглављени смо годину дана, од када су специјалне јединице косовске полиције Росу кренуле у хајку, у лов на Србе. Све се окренуло наопачке од краја маја, када су заузели општину сузавцем и шок бомбама. Стрепимо ко је следећи, кога ће да пресретну, да ухапсе. Али, ми одавде не идемо. И где да идемо – већ разговорљивији прича за „Политику” Д. М., радник „Трепче” који је већ неколико месеци „на ротацији”, али му тамо ради и жена па некако крпе крај с крајем.
Каже да су се његови још пре скоро два века из Ибарског Колашина доселили у једно село надомак Лепосавића, а пре тога су стигли из Лијеве Ријеке, из Црне Горе.
– Зар да оставим све, да оставим прадедовину и да идем одавде. Овде сам завршио школу, запослио се, оженио, створио породицу. Да је добро, није. Али ми немамо куд и нећемо никуд – већ се придигао са оне клупе, ту на корак до војника Кфора који обезбеђују општинску зграду, испред које се и даље налазе металне препреке на којима од краја маја стоје српске тробојке.
Онај који седи до њега, добаци: „Сви ћемо низ Ибар!”
Преко пута општинске зграде, зелени, пластични шатор. Одмах иза је порта храма Светог Василија Острошког, цркве која се уздигла у небо и која оглашавањем звона у осам ујутру и пет поподне позива на сабирање. Позива на јединство, а на литургији чујемо – „Народ се све више окреће Богу.”
Први пут за последњих 20 и више година центар Лепосавића ниje окићен за новогодишње и божићне празнике.
– Још оплакујемо Игора Миленковића и Бојана Мијаиловића, које убише у Бањској. Остаде петоро деце без очева. Туга, не само за породице, за Лепосавић, него и за цео српски народ – устаде са клупе и онај што рече: „Сви ћемо низ Ибар.”
Кажу, „уселили” се поред албанског „градоначелника” у српске канцеларије и „радници” Срби.
– Истераше наше људе, приклонише се Албанцима. Нека, ничија није до зоре – прикључи нам се крупан, стасит човек, који не хтеде да каже како му је име. И он ради у „Трепчи”.
Причају да на улицама нема оних што продају цигаре, склонили се после упада Росу у два киоска у Косовској Митровици, где су одузели и косовске и цигаре са српском маркицом.
– Тешко да ћете у некој продавници да нађете српске цигаре. Сналазе се људи, па некако донесу ове косовске. Али под ризиком. Како да пређу пункт у Бистрици, кад тамо заустављају, претресају вас до голе коже, са упереним пушкама. Ево, пре неки дан, мом другу који је имао овлашћење за ауто, а на српске таблице, кажу „не важи ти то обично, дај међународно”. Ајде, буди паметан, шта да радиш – говори стасити Србин.
Спуштамо се ка некадашњем „хангару”, где су до 2016. били расељени Роми из Радничке улице у Косовској Митровици, из махале која је бројала пет хиљада Рома и била је највећа ромска махала на Балкану.
Видимо познато лице. Продаје пазарске „левис” фармерке, вунене чарапе, по цени од 600 динара.
– Како, бре, сестро, да преживимо. Има нас 12 у једној соби. Чекамо ове станове које праве за нас и за избегле из Хрватске – говори у лицу румена Ромкиња, наша стара познаница која годинама продаје и на пијаци четвртком.
– Напиши, сестро, да нам Црвени крст бар хлеб даје. Ако ништа друго бар хлеба да имамо – смеје се нудећи нам за џабе термо чарапе.
Смејемо се, идемо ка насељу Тврђан. На тврђанском брду, из правца Јариња, поред нас протутња оклопно возило Росу. Иначе, они знају да возе и 30 километара на сат, а тешко оном ко их претекне.
Пружио се Лепосавић ко на длану. Са Камиље под одсјајем сунца бљешти крст, висок 20 и широк 12 метара. На магистрали тек покоји ауто и камиони који од половине јуна не превозе српску робу.
Већ стеже мраз, сунце зашло за Рогозну. Напуштамо Лепосавић, који је до 1. јануара 1960. године припадао Рашкој области. Знају и ко га је „предао Косову”.
Овде људи верују и препричавану да га је „продао и предао” један тада истакнути политичар „зарад места у парламенту СФРЈ”. Био је делегиран из лепосавићке општине, „а никаквог додира” са овом најсевернијом општином, другој по величини, одмах иза Призрена, није имао.
Иванови записи са извора
На путу срећемо колегу Ивана Вучковића, идејног творца многобројних културних манифестација у Културном центру „Сава Дечанац”, где је и запослен.
Осмислио је и Награду „Сава Дечанац” пре пет година, за изузетне доприносе у култури лепосавићке општине. Бисту је радио самоуки вајар, недавно преминули Драган Новаковић Бели из Ибарске Слатине.
– Био је изузетан човек, мајстор свог заната – говори Вучковић, добитник две Октобарске награде које додељује општина Лепосавић за допринос у култури и развоју медија. Већ две деценије камером бележи заборављене обичаје, традицију српских села, не само на северу Космета већ и на целој територији покрајине.
– Десет година сам радио серијал „Корени”, а последњих десет „Записи са извора”. Прво село које сам камером забележио је моје Гњеждане, а када сам кренуо са „Записима” поново сам из Гњеждана прве снимке направио. Враћам се у скоро сва села, а оно што ме мучи је све мање људи у њима. Некада је у селу мог оца, одакле су Вучковићи, било 20 Срба, сада тек четворо – прича нам Иван и додаје да сада у појединим селима нема никог, а негде тек по један човек.
– Огњишта се гасе. А с обзиром на ситуацију, није светла будућност ни за културу. Надамо се бољој будућности, јер човек заборави на све када дође у биоскоп или погледа неку позоришну представу, а ми смо их небројено имали – казује Иван, отац троје деце, који се у слободно време бави обрадом дрвета.
Биљана Радомировић
Извор: Политика
