Пише: Мића Вујичић
Сви лажу. Сви осуђују лаж. Лажемо иако смо сви сагласни да је то погрешно – пише Лаш Фр. Х. Свенсен у првој реченици Филозофије лажи (Геопоетика, превод са норвешког: Горана Кнежевић и Милица Вишњић). Зато мирније савести улазимо у филозофову досад најдуховитију, најличнију и најживахнију есејистичку прозу. Пуну живота, дакле, иако аутор за примере неретко узима сцене као прекопиране из крвавих кримића.
На почетку разговора, издвајамо та места. Рецимо, у уводном поглављу, разматрајући „природу лажи“, бележи: „Ако сам ја већ дуже време у свађи са својим комшијом, и изненада полиција пронађе његов још топао леш с кухињским ножем у леђима, а инспектор ме пита где сам био током тог дана, не могу да одговорим да сам био на Антарктику…“
Плус: „Да сам ја постављен да сведочим на суду јер ме сумњиче за убиство једног иритантног колеге, и да ме питају да ли сам починио убиство, могао бих јасно и гласно да кажем: ’Нисам га убио’, а онда у себи додам: ’данас’ или ’тровањем’, јер се то уистину одиграло годину дана раније и притом нисам користио отров, већ чекић.“
Све лепше од лепшег! Не помињемо убицу што вам куца на врата док скривате бегунца, или хемороиде о којима срећник, за чије сте се здравље интересовали, ипак неће нашироко говорити – ићи ће за друштвеном конвенцијом и кратко одбрусити да је добро.
Дело је почео 2020, у доба пандемије? Отуда ноар атмосфера? Како се отворио рукопис?
Глупост, идиотизам и глупи идиоти
„Главни разлог што сам написао књигу о лажи био је тај што сам извесни период заокупљен истином, све раширенијим занемаривањем стварности. Лагање је један од примера за то“, објашњава Лаш Фр. Х. Свенсен за Радар.
Скреће нам пажњу да је управо објавио нову књигу на норвешком језику, под насловом Глупост, идиотизам и глупи идиоти: „Ту покушавам да продубим тему.“ Одмах се нашла на листи бестселера.
„Оно што се дешава пошто подлегнемо глупости и идиотизму, и када лаж, небулозе и истиноликост почну да играју све већу улогу у нашој комуникацији, јесте да губимо из вида заједничку реалност. Чим се ово деси, наше демократије су у опасности. Није могуће водити смислену демократску дискусију ако се не позивамо на исту стварност.“
На 37. страници вели да истинитост нема једну супротност, него три: истиноликост, небулозе и лажи. Истиноликост (трутхинесс) јесте појам који је у увео комичар Стивен Колбер „да опише реторичку стратегију вођења интуицијом у процени истинитости, уместо ослањања на утврђење чињенице и логику“. Укратко, појединац расуђује „на основу тога што има утисак или осећај да је нешто истинито, да би дошао до закључка да јесте истинито, притом се не трудећи да детаљније испита ствари“.
Штос је у „говорниковом осећају“.
Од Платона до Хомера Симпсона
Но, нас од почетка копкају небулозе. Да ли се наш саговорник слаже да живимо у доба „лупетања“? Анализа појма темељи се на концепту са називом „буллсхит“ америчког филозофа Харија Франкфурта. Понуђено је обиље могућности за превод: „баљезгање“, „тупљење“, „лупетање“, па опет „ниједна од ових речи не покрива значење у потпуности“. Потегнуто је чак и за „просеравањем“.
Божидар Маљковић за НИН у сусрет Олимпијским игарама: Надам се бар једној медаљи више него у Токију
„Рекао бих да истиноликости има колико и небулоза, јер људи често причају шта им је на уму, тачније кажу како они мисле да јесте, не улажући никакав труд да провере да ли је оно што верују да је тако – заиста тако“, осврће се Свенсен на садашњи тренутак. „Наравно, постоје огромне количине булажњења, поготово у политичкој сфери.“
Вешто је (укупно 140 стр.) прошао кроз историју филозофије (од Платона до Хомера Симпсона: „Марџ, за лаж је потребно двоје. Један да лаги, други да слуша.“) и затворио круг око централног питања.
Преглед је сасвим јасан: „И онај ко лаже и онај ко говори истину сматра да зна истину, док оног који просипа небулозе, најпростије речено, није брига. Разлика између лажи и небулоза јесте да лажов говори супротно од стварног стања ствари, а некога склоног небулозама баш је брига које је стварно стање ствари.“
Не скривамо да нас нарочито занима поменуто занемаривање реалног.
„Од пресудног значаја за то да ли дотични лаже или просипа небулозе, јесте његов став. Поента јесте да је овај други равнодушан према стварности.“ Свакако, више га интересује учинак исказа на слушаоце. Страшне су последице: ако вас лажем, „блокирам вам приступ стварности“, с тим да се ово односи и на „беле“ и на „црне“ лажи.
Маска за друштвену мрежу
Тако долазимо до друштвених мрежа и маске какву правимо да бисмо изгледали онако како желимо да нас други виде. Наводи ли због тога стих Т. С. Елиота из Љубавне песме Џ. Алфреда Пруфрока: Да припремиш лице за сусрет с другим лицима…
Одговара да се сећа да га је цитирао у првој књизи, о досади, наговештавајући још тада да ми не можемо без мало реалности: „С тим да нам ових дана она баш недостаје. Изванредно је када погледате ’дискусије’ на друштвеним мрежама – тамо има веома мало дијалога, више сукобљених монолога, без жеље да их било ко исправља, таман и сама стварност.“
Поверење је предуслов за склапање пријатељства. Уколико га нема, појављује се други проблем – усамљеност, несумњиво важна у делу. Писац не заборавља Кантову мисао да нисмо увек дужни да са другима делимо најинтимније мисли. Додаје да не бисмо подносили једни друге да стално износимо тачно оно што нам је на уму, те да друштво претпоставља одређени степен претварања. Опет, напомиње при крају, везе стварамо тако што одлучујемо да откријемо различите стране сопствене личности и тако што дозвољавамо другима да нам приђу на различите начине.
Испада да профили на интернету искривљују слику правог света или стварају нову; сигурно продубљују усамљеност…
Не слаже се. „Заправо, нисам убеђен да друштвене мреже стварају усамљеност. Мислим да у истој мери могу да смање усамљеност, омогућавајући корисницима приступ различитим имагинарним заједницама.“
Опробани рецепт
Отварајући питања измишљотина, неинформисаности и губљења поверења народа у било шта – Лаш Фр. Х. Свенсен најчешће се у поглављу „Политика лажи“ ослања на есеје Хане Арент. „Тоталитаризам је направио радикалан подухват с традиционалним концептом истине као релације између мисли и стварности: Можемо произвести истину ако можемо произвести стварност! Мисао треба да произведе стварност, а не да покуша да је разуме. Другим речима, не треба да ’чекамо да истина скине вео пред нама и покаже нам своје право лице, већ треба да произведемо стварност која ће нам бити позната од самог почетка јер је производ нас самих’.“
Извор: Радар