Пошто Вучић не мари за факте, тврдња да РТС ради против СНС се може окренути тако да се постави следећи захтев – нека скупштинска већина бира управу РТС 1, а скупштинска мањина нека бира управу РТС 2
Након петог протеста „Србија против насиља“ израња старо питање – како замишљамо завршницу протеста? Шта би требало променити у односу на протесте у последњих 5-6 година како би ови били успешнији? Шта би уопште требало сматрати успехом?
Као и раније, протести пате од двосеклог мача: широка одбојност стављању првака политичких партија на чело протеста даје протестима легитимитет аутентичности и самим тим привлачи подршку, али без политичког вођства протести делују обезглављено што с временом почиње да обесхрабрује учеснике и води ка осипању. Дакле, први проблем протеста је питање легитимног руковођења.
Није нужно да протесте воде вође политичких партија – чак и када они пружају логистичку подршку и преузимају одговорност за пријављивање скупа. Вође су они који за своју личност и говоре вежу поверење и хук масе, а конкретним предлозима ту масу усмере физички и вербално, дакле – политички. То могу бити и Иван Ивановић и Саво Манојловић и ко зна још ко.
Други проблем протеста је тесно повезан са првим, а своди се на питање циљева протеста. Испунити погрешан циљ је опет неуспех. На пример, попуштање мера против Ковид епидемије није значило и попуштање полуга Вучићеве моћи. Циљ је сузити маневарски простор Вучићу и све што томе не води је промашај.
Даље, наћи прави циљ (нпр. „разбијање медијске блокаде“) захтева конкретизацију – шта то тачно значи, како се достизање циља тачно мери, како знамо да смо достигли циљ? Па ни то није довољно, већ се мора проценити и који од тих правих и конкретизованих циљева има реалне шансе да буде остварен. На крају, поставља се страшно питање цене коју је протест спреман да плати за тај циљ (како и колико радикализовати?).
У прошлих 5-6 година, почевши од протеста против рушења у Савамали 2016, преко „Протеста против диктатуре“ 2017, затим протеста „Против крвавих кошуља“ (односно „1 од 5 милиона“) из 2018/2019, па протеста против анти-епидемијских мера 2020, до еколошких протеста против Рио Тинта из 2021. и против мини-хидроелектрана које се вуку кроз све те године, свима је фалио неки елемент: или нема легитимног вођства, или нису изабрани прави циљеви (они које Вучић не може да испуни без губљења полуга моћи), или они нису конкретизовани, или нису били остварљиви, или није било спремности да се плати цена радикализације.
До сада истакнути захтеви протеста су, изгледа, следећи:
„…оставке министра полиције Братислава Гашића и директора Безбедносно информативне агенције Александра Вулина. Тражила се и смена Регулаторног тела за електронске медије, гашење таблоида који пропагирају насиље и крше кодекс и одузимање националних фреквенција телевизијама Пинк и Хаппy.“
Вучић вероватно планира да позивом на мирне разговоре намами опозиционе прваке иза затворених врата где опозиција увек губи кредибилитет (попут Ђиласа након одласка код Вучића на договор о београдским изборима). Тиме купује и време и имиџ миротворца код својих присталица и чека сплашњавање и грађанског бунта и опозиционог активизма.
Део јавности, па и неки искусни политичари попут уваженог Срђана Миливојевића, су у извештавању РТС-а са протеста „Србија против насиља“ препознали „велику победу грађанских протеста“. Али, шта је „победа“? Победа претпоставља непромењиву и суштинску промену постојећег стања која није постигнута неподношљиво великим жртвама. Као што тренутно маневрише РТС-овим извештавањем, тако сутра Вучић може одлучити да врати тон извештавања на бруталну пропаганду. Уз то, након што Вучић коначно изгуби власт, нема гаранција да неки нови Вучић неће опет злоупотребљавати РТС, као што се дешавало и након Петог октобра 2000.
Даље, уколико протести не посустану, Вучић може сменити Вулина и Гашића, али ће Вучићева скупштинска већина изабрати нове Вучићеве оданике са истим програмом злоупотребе институција. Исто тако може сменити цео РЕМ и изабрати нови, себи одани, РЕМ. Вучић може чак и да угаси, под било којим формалним изговором, и таблоиде и медије под својом контролом, да би им само променио имена и челнике и наставио по старом.
То нису победе, јер ће све те промене Вучићеви медији представити критичној маси Вучићевих гласача на начин који чува Вучићев ауторитет. О томе да ће Вучић поднети оставку или прихватити прелазну владу нема ни говора. Нема говора ни о озбиљној помоћи из ЕУ или САД. Сетимо се само шараде коју су играли европарламентарци пред изборе 2022.
Дакле, који стуб Вучићеве моћи се може гађати, а да то буде прави циљ, да буде конкретан, да буде остварљив и да се може радикализовати покрет уз реалну наду да ће Вучић помислити да може направити тај уступак како би касније покушао да врати старо стање које њему одговара? Додатно, тај циљ мора бити такве природе да не остави простора опозицији да се не уједини око њега. Односно, да тај циљ мора притерати опозицију на јединство, док би оне опозиционе партије које то одбију добиле заслужену етикету издајника.
Пошто је јасно да реално нико у опозицији не жели суштинско мењање изборног система као стуба Вучићеве аутократије, онда се мора нанишанити медијски стуб Вучићеве аутократије, а у његовом средишту је РТС. Критични део гласача традиционално приписује РТС-у ауру „званичних вести“, нешто стабилно у свету нестабилности, нешто „државно“ у свету хаотичне галаме са комерцијалних телевизија и друштвених мрежа. РТС је „прави циљ“, јер, из угла гледања битног дела гледалаца РТС-а, политичари који се у позитивном светлу појављују на РТС-у имају легитимитет да се сутра појаве на државним функцијама.
Шта „конкретно“ променити кад се ради о РТС? РТС је по закону јавни сервис који се финансира од стране свих грађана Србије. Неки грађани Србије су гласали за скупштинску већину, док су неки гласали за скупштинску мањину. Скупштинска већина бира чланове РЕМ који бирају чланове управног одбора РТС, који бирају главног уредника РТС. РТС дакле ради у условима јасне контроле коју ланчано врши владајућа скупштинска већина (која је, услед пропорционалног изборног система, под чврстом контролом шефова партија владајуће већине).
Уколико Вучић тврди да је РТС објективна телевизија иако је под чврстом контролом скупштинске већине, онда он нема основа да тврди да РТС не би био објективан ни када би скупштинска мањина бирала РЕМ који бира управу РТС. У последње време видимо да СНС оптужује РТС да држи страну опозицији, што је неодрживо у светлу факта да је Вучић „…на РТС-у у 78,1% времена представљен позитивно, Брнабић у 69,6% времена, док су у остатку приказани неутрално, јер нису имали ниједну негативну секунду за шест месеци“ и закона према коме скупштинска већина бира РЕМ који бира управу РТС-а. Да владајућа већина није задовољна РТС-ом, одавно би преко РЕМ-а променили управу РТС-а.
Пошто Вучић не мари за факте, тврдња да РТС ради против СНС се може окренути тако да се постави следећи захтев – нека скупштинска већина бира управу РТС 1, а скупштинска мањина нека бира управу РТС 2. На тај начин ће грађани моћи да виде политичку ситуацију и из угла власти и из угла опозиције, а нико неће моћи да оптужи било кога за злоупотребу целокупног државног сервиса.
Вучићу би било страховито тешко да одбије овакав захтев пред неопредељеним гласачима, као и пред апстинентима, док би његови гласачи били у дефанзиви на породичним слављима и другим скуповима у локалним (микро)заједницама, јер је збиља тешко објаснити зашто владајућа партија која представља само један део грађана има право да контролише јавни сервис који финансирају и грађани који гласају за опозицију.
Уколико се протест радикализује непрекидним блокадама кључних београдских саобраћајница и дође до претње да се десе и насилни инциденти, ни светски медији ни домаћа јавност неће моћи да избегну кључно питање – зар треба неко да страда да би Вучићев СНС имао контролу над оба државна канала? Зар није праведно да нико не страда,а да при томе ни власт ни опозиција не контролишу целокупан државни јавни медијски сервис, него да се „праведно“ подели контрола над ресурсом који плаћају сви грађани, како они који гласају за власт, тако и они који гласају за опозицију?
Морални чистунци који сматрају да је овакав предлог неприхватљив због тога „угрожавања медијске независности“ никако не успевају да конкретизују правну структуру избора управе РТС која би обезбедила његову независност. Ма колико да се окрећу „независним“ новинским удружењима као извору бирања управе РТС, нема никакве гаранције да Вучић неће измислити милион својих „независних“ новинских удружења. На исти начин остварује контролу над правосуђем кроз мутне концепте „угледних правника“ које бира опет скупштинска већина коју контролише Вучић.
Морамо престати да се „правимо Енглези“ и морамо гађати кључну тачку. Услов либералне демократије је подела власти, али поделе власти нема без слободних медија, а слободних медија нема без слободе да се критикује власт, јер власти никад није недостајало слободе да критикује опозицију. Ако се власт слободно критикује са главне државне телевизије, утолико ће се слободнијим осећати и остали медији.
Уколико би опозиција бирала управу РТС 2, то значи да би већина у оквиру опозиционих посланика у Скупштини Србије бирала управу РТС 2. Тако би унутар-опозициона већина била на тесту да покаже гласачима како се обезбеђује независно, објективно, професионално, руковођење РТС-ом. Са друге стране и ми као грађани добијамо сигурност да следећа власт неће моћи да приграби апсолутну контролу над РТС системом након чега се лако шири пресудни утицај практично и на све остале медије.
На крају, зашто би учесници протеста „Србија против насиља“ кренули овим путем? Зато што је реформа политичког система услов свих услова, јер ниједна друга промена није одржива уколико се не обезбеди каква-таква подела власти, какво-такво ограничење медијске свемоћи владајуће партије, какав-такав уплив опозиције у бирачко тело власти и све то – кључно – без обзира о којим партијама се ради. Без реформе политичког система, све „победе“ на протестима су само маневри владајуће партије, трају док протести не спласну, док се ствари не врате на старо – партократију и њену неодговорност чије смо следеће жртве можда баш ми.
Младен Мрдаљ
Извор: Талас.рс
