Шпански дневник Ел Паис бавио се импресивном појавом Николе Јокића. Јокић има трипл-дабл просек од 24,7 поена, 11,6 скокова и 10,2 асистенција, а његови Денвер Нагетси су лидери Западне конференције. Србин је опет главни кандидат за најкориснијег играча сезоне (МВП), награде коју је освајао у претходне две. У НБА сезони, добро обогаћеној кандидатима за титулу и суперзвездама, истиче се надмоћ Србина“, почиње текст новинара Андреса Монхе. „Мајкл Мелоун никада није успео да тренира Тима Данкана, легендарног лидера најдуже династије у историји НБА, Сан Антонио Спарса. Али он веома добро познаје своју улогу и наслеђе. Због тога се не либи да са њим упореди Николу Јокиц́а. ‘Они су примери суперзвезда без трунке себичности'“, подсећа Шпанац на изјаву Мелоуна.
А тренер Денвер Нагетса признао је ових дана новинару Адријану Војнаровском да претерана усредсређеност чак и обузима Србина. „Неугодно му је што добија толику пажњу“, каже тренер Денвера. „Рефлексна реакција онога ко задивљујуц́е схвата као нешто нормално“, објашњава колумниста „Ел Паиса“. „Таква брига је, међутим, у његовом случају неизбежна. Јокић увек прича својом кошарком, која је савршен баланс између уметничког и умног, између магичног и научног.
Његово ангажовање га је довело до сезоне која би могла бити историјска, готово незамислива у модерној кошарци“. Србин би могао да се упише на изабрану листу на којој су Бил Расел (1961-1963), Вилт Чемберлен (1966-1968) и Лери Бирд (1984-1986), јединих играча који су до сада три пута узастпоно бирани за МВП-ја лиге. „Ово признање, за Јокића, не доноси парализу или обамрлост. Напротив“, пише Монхе. Шахиста на кошаркашком терену „Увек жели да учи нове ствари, дозвољава себи да буде трениран као првог дана, ма колико успешан раније био“, изјавио је његов тренер, не могавши да сакрије искрено дивљење човеку који све чини једноставнијим. „Европљанин који је у НБА дошао из друге рунде драфта и са очигледним проблемима са вишком килограма. Другим речима: један од најневероватнијих случајева доминације у историји лиге“, каже се у тексту. Малоун разоткрива доминацију свог кључног играча од целине до нијанси. Који је производ апсолутног обима, готово нестваран.
„Игра шах на терену.
Његово познавање игре је невероватно, понекад помислим да је као компјутер, аутоматски чита све око себе и за минимално време донесе праву одлуку 99 од 100 пута“, каже Мелоун.
Реалност је, у његовом случају, сасвим блиска том сценарију. Ниједан НБА играч не долази у додир са лоптом толико пута у свакој утакмици као Јокић (99), такође у потпуно различитим зонама терена попут ниског поста и полудистанце, у којима такође предводи лигу.
„Без обзира да ли је окренут обручу или му је иза леђа, Јокић делује као мотор читавог система“, наводи се. „Са њим је све врло једноставно, ако сте сами и у доброј ситуацији, он ће вам донети лопту“, резимирао је његов саиграч Арон Гордон, који поред Јокића проживљава сезону каријере, градећи са Србином фантастичну хемију
„Јокић, који је на путу да постане први играч који је у просеку остварио трипл-дабл током целе НБА сезоне, није увек држао кључеве офанзивног система у Денверу. Али сада је на њима угравирано његово име“, пиш Ел Паис. „Био је тренинг, током његове прве сезоне (2015/2016), на коме су сви морали да раде вежбу контроле лопте и додавања“, присећа се Мелоун о тада непознатом Николи, „И прошао је много боље од свих наших плејмејкера“.
У његовој другој години, Нагетси су поништили свој експеримент упаривања Јокића са Босанцем Јусуфом Нуркићем, још једним високим центром. Циљ је био јасан – да Јокић буде центар свега. „Она прва сезона у Денверу у којој је Србин гледао како Кенет Фарид, тадашњи саиграча, прелеће изнад њега све док није оставио без коментарасвог саиграча. Била је то нека врста поруке добродошлице новом свету“, наводи шпански аналитичар. „Ово није за мене“, помислио је тада Јокић, парадигма кошаркашке игре у којој је главни мишић, а светлосним годинама испред осталих, увек мозак.
Тотални центар
Ел Паис у свом тексту закључује у чему је Јокићева истинска величина. „Прво, успео је да створи, у спорту и око себе, културу додавања и кретања без лопте у тиму где сви знају да је са Јокиц́ем увек Божић. Друго, из перспективе планирања, успостављање мирне базе, са смиреним вођством, на којем се може изградити моћан и одржив тим. И трец́е, утврђивање свог наслеђа као једног од најдоминантнијих и најфасцинантнијих играча на свету“, пише Монхе. „Јокићев утицај на Нагетсе је нешто што се не може проверити само из резултате без њега у тиму (учинак 3-5), за разлику од оног када је на располагању тиму (38-13), вец́ пре свега нешто што превазилази визуелни тест монструозне форме.
Увиђајући да је само човек — чије су фигуре већ историјске и коме се посвећује максимална пажња — је на челу константног довођења својих саиграча у најбоље ситуације да буду своја најбоља верзија. У томе је, на крају крајева, суштина“. „Дакле, док аналитичари расправљају о томе како замор бирача (МВП-ја. прим. аут), преко кога инсистирање на истом победнику, без обзира на његове заслуге, може да изазове досаду и последично потрагу за неким новим за награду, може утицати на одлуку МВП-а и навијачи су запањени.
Из ноц́и у ноћ, уз пролазни врхунац сигурно најдаровитијег центра у историји кошаркашке уметности, Јокић сам размишља само о томе како да ојача свој блок да дешифрује и победи свог следећег противника. То је, на крају, рутина изванредног. Инсценација тоталног центра или највишег бека на свету, две стране истог новчића. Два канала изражавања његове владавине“, закључује се у тексту.
Извор: б92
