Не би било необично да грађани Црне Горе након тродеценијске владавине Мила Ђукановића још толико деценија западају у хроничну потребу рушења Владе — без обзира на то каква је њена страначка структура.
Прошлогодишње литије, као духовни покрет par excellence, заиста су показале да је отпор тиранији, корупцији и неправди апсолутно изводљив, али под јасно уочљивим условима, од којих се као најважнији могу издвојити: искреност, храброст и саборност. Истовремено, ово тројство пружа одговор зашто садашњи владајући тријумвират годинама уназад није успијевао да се одупре Ђукановићевом режиму, јер једино што би се од овог тројства могло, заиста, уочити у њиховом политичком дјеловању јесте (епизодична) храброст. Пасивизирање њихове улоге током литијског процеса била је нужна цијена да грађанска искреност, храброст и саборност дођу до пуног изражаја.
Када је пак дух литија 30. августа демократским средствима, у сасвим недемократским изборним околностима, савладао тродеценијски режим, тиме је пласирана порука, да не кажем, и лекција онима који су ступли на дужност нове владајуће елите.
Међутим, постоји још једна, од свих других важнија литијска поука, а она се се упућује самим грађанима: Ако власт одлучује о судбини и просперитету државе, о квалитету нашег живота, онда никада не смијемо заборавити да једино грађани (па били национални или анационални, јер то нема значаја у овом случају) посједују истински легитимитет да конструишу или деструишу власт. Владајућим странка остаје право на реконструкцију – на преиспитивање, тражење функционалнијих модела и сл., за шта, дабоме, нема бесконачно времена на располагању. Мандат није само институт времена већ и стрпљења. Као што је народ 30. августа, бранећи своје и достојанство Црне Горе, дистрибуирао, истовремено, своје повјерење сада владајућим странка, тако би исто могао и без пристанка својих политичких фаворита да им одузме привилегије политичког одлучивања. Немају дакле, садашњи владари право да калкулишу, да се зарад сопствених страначких интереса поигравају са искреношћу, храброшћу и саборношћу хиљада грађана који су гласали 30. августа, али и свих оних бораца који су своје животе уградили у ту побједу коју нијесу стигили да дочекају.
Изборна побједа од 30. августа припада народу као етичка супрематија, док је на политичарим остао частан и тежак терет одговорности да баштине курс литијских побједа, ако буду кадри.
Милорад Дурутовић
