Пише: Леон Ћеванић
Прва у низу антологијских филмских успјешница створена сурадњом редатеља Душана Ковачевића и сценариста Слободана Шијана, црна комедија „Ко то тамо пева“, иако премијерно приказана још 1980. године, своју је популарност с лакоћом успјела одржати у свим сљедећим годинама, па до данашњег дана. Штовише, с временом се прометнула у један од истински култних филмова српске и опће југославенске кинематографије. О томе најприје свједоче све награде које су овом филму додијељене, укључујући и Златну арену у Пули, а у још већој мјери низ мурала посвећених његовој радњи и ликовима израђених диљем Србије, али и свијета, као и инспирација коју он наставља пружати културним радницима за нове облике стваралаштва, што је прије неколико година довело чак и до његове адаптације у форми балета. О популарности коју је филм „Ко то тамо пева“ уживао, а и даље ужива, најбоље говори чињеница о томе колики је број његових реплика с временом ушао у свакодневни вокабулар јужнославенских народа, јер ријеч је о количини већој од било којег другог домаћег филма. Тако је сам наслов већ 1982. постао и наслов пјесме Џонија Штулића, а рецентно и младе београдске треперице Бресквице, док је исти наслов искориштен и за име домаће иначице пјевачког реалитy-схоwа по лиценци јужнокорејског „И цан сее yоур воице“. Уводна пјесма из филма такођер је доживјела обраде у низу глазбених жанрова, при чему је најуспјелија вјеројатно она словенских „Дринкерса“, док се реченице као што су „Вози, Мишко“, „И тата би, сине“, „Зваћу децу“ те бројне друге настављају користити као поштапалице свих генерација.
(Пост)југославенска друштва на точковима
Разлог толикој прихваћености, уз, дакако, првокласну глуму и духовите заплете, несумњиво лежи у чињеници да су Ковачевић и Шијан, осмишљавајући ликове путника и возача аутобуса које пратимо у „Ко то тамо пева“, уствари успјели створити својеврсну „Југославију у малом“ тј. вјеран умањен приказ свих типских личности југославенског, а и свих пост-југославенских друштава те покушаја остваривања њихових међуодноса. Такво се настојање најбоље огледа у чињеници да је, проматрамо ли друштво из аутобуса, уствари немогуће издвојити једнога главног лика или барем скупину ликова који би се својом важности издизали од осталих, што је видљиво већ из тога што никоме од њих тијеком радње филма не сазнамо ни име, додуше уз изнимку култног помоћног шофера Мишка. Пажљивије гледано, као једини заиста главни лик филма остаје сам аутобус у којем и уз који се одвија велика већина радње. Осим што се из тог кута гледања још тужнијим доима податак како је аутобус кориштен приликом снимања до данас остао препуштен корозији у неком од хангара загребачког „Јадран филма“, у таквим околностима лакше је успоставити и другачије, метафоричко значење радње филма са свим ликовима проматраним као огранцима једне заједнице и аутобусом као друштвеним оквиром који их спаја и унутар којег се, дословно и метафорички, налазе. У том смислу, осим што га можемо назвати првим правим југославенским филмом цесте (макар она била и макадам), „Ко то тамо пева“ уствари је филм путовања, али већим дијелом у пренесеном значењу као покушају преласка из једног стања у друго – путовања онаквог како га се схваћа у класичном пучком тумачењу снова, као наговјештаја промјене на горе, у конкретном случају властитим избацивањем из завичаја.
„Живи и здрави“ – Добитна филмска коминација хумора и традиције
Транзиција без краја и конца
У таквом се тумачењу вјеројатно крије још један разлог за прихваћеност филма међу данашњом публиком будући да, за разлику од друштва СФРЈ којем је настојао оставити дојам стабилности, постјугославенске државе повољан развој своје позиције у садашњости и будућности замишљају управо у форми својеврсног дугог и напорног, али на концу исплативог путовања на свим разинама – из планске у тржишну привреду, из друштвеног у приватно власништво, из једнопартијског у плурални политички систем, и, најважније, из изолираности у пуноправно чланство еуроатлантских господарских и политичких асоцијација, све обједињено у, гледе метафорике филма „Ко то тамо пева“ изузетно прикладном, појму транзиције. И баш као што сваки од Ковачевићевих и Шијанових путника аутобуса своју транзицију из руралног дијела Шумадије у урбани Београд види као прилику за остварење боље будућности – тек вјенчани пар новог живота у стабилнијим увјетима, стари Солунац поновне повезаности с ђецом, шлагер-пјевач каријерног пробоја – тако и сваки од постјугославенских народа, а једнако тако и свака од њихових друштвених скупина засебно у свом процесу транзиције виде искључиво позитивне аспекте и потенцијал за властити развој у жељеном правцу. Једнако тако, путници из аутобуса, баш као и транзицијски путници из еx-Југославије, у своме путу све вријеме виде једину алтернативу, не одустајући од њега успркос свим тешкоћама и лошим знаковима које константно прате њихову одисеју. Дакако, сличности не престају ни у томе што, баш као што је филмске путнике на коначном циљу до новог и модерног дочекао једино рат и властити трагични крај, вјеројатно с мишљу да су се у његов вихор својевољно, али безразложно увукли, тако је и транзиција за становништво бивше Југославије примарно донијела губитке, од нестанака радних мјеста преко одрицања од властитих монетарних и културних политика до невиђеног одљева мозгова и прогноза о почетку изумирања нашег становништва, а рецентно поновно и примораност на увлачење у туђе ратове, најприје онај украјински и затим онај блискоисточни. Разлика притом остаје једино у томе што су ликови из филма „Ко то тамо пева“ имали јасно одређен циљ и познату дуљину пута од неименованог шумадијског села до Београда, док сувременим транзицијским путницима никад није јасно објашњено када би и како требали завршити свој транзит, више од 30 година након напуштања социјализма очито и даље у пуном јеку. То додатно појачава дојам о врсти путовања која више од одласка у бољу будућност подсјећа на одлазак душа Хароновом лађом преко ријеке Стикс до Хада.
Архетипи транзицијских путника
Засебним проматрањем појединих ликова из Ковачевићевог и Шијановог аутобуса притом је исто тако лако пронаћи карактере који односом према свијету око себе и његовој будућности неодољиво подсјећају на типове људи који се често могу виђети и данас, управо са својим ставом према реченој транзицији. Најбољи примјер у том смислу је вјеројатно лик који тумачи Бата Стојковић, на одјавној шпици филма именован као Брка, који опетовано не скрива своје симпатије према „Швабама“ као носитељима модерности и штоватељима реда. Испољавање таквих мисаоних образаца изнимно је често и данас, дакако у форми дивљења Западу и напредности његових „уређених држава“. У комбинацији с другим препознатљивим Бркиним ставом по којем су наши домаћи странци (у филму Роми) по дефиницији лоши, док су „страни странци“ (у филму Швабе) по дефиницији добри, у лику Брке добивамо типичног сувременог, не само балканског, малограђанина који је у транзицију похрлио због властите увјерености у зеленију траву сусједног дворишта, базиране искључиво на схваћању богатства као материјалног шаренила, најбоље иронизирано приказаног у хуморној драми „Гоод бyе, Ленин“. У пост-југославенској реалности најчешћи је ипак архетип лика ловца, којег у филму утјеловљује Ташко Начић, као крајње збуњеног човјека који, успркос томе што остаје неприлагођен остатку заједнице, наставља јурити транзицијским путом за свима осталима јер је чуо да је тако најбоље, баш као што ловац у филму све вријеме трчи за аутобусом.
Скрајнути, дотрајали и напуштени
Међутим, посебно мјесто мора бити посвећено и осврту на најинтригантнији лик филма о чијој је симболици свакако написано највише тврдњи, а чија присутност у аутобусу приликом првог гледања већини промакне – тзв. баби у црном. Будући да превладава мишљење како је ријеч о персонификацији Југославије пред рат, дотрајалој и напуштеној од свих, немогуће је не закључити како се судбина „бабе у црном“ поновила и другој Југославији. Наиме, сви ликови у аутобусу, иако цијели филм дијеле неколико заједничких квадратних метара, остали су неспособни успоставити праву комуникацију и разумијевање, фокусирајући се тек на властите приче, што гледано као примјер стања у држави означава занесеност властитим идеалима због којих сурадња, а потом и заједничко санирање стања у друштву остају немогући. Управо је тренутак када је такво стање почело превладавати међу њезиним народима, али и генерацијама, означио и почетак пропадања социјалистичке Југославије. Иако би данашња ситуација, у том смислу, умјесто једне захтијевала шест баба, њезин би лик и тако раздвојен остао суштински јединствен тј. с истом судбином гђе, попут бабе у „Ко то тамо пева“ у аутобусу, постјугославенске државе остају скрајнуте и у модерној Еуропи баш попут монархистичке Југославије пред рат.
На концу, вриједи се присјетити јединих ликова који живи дочекају крај путовања за Београд, двојице Рома који уз свирку и пјесму на себе преузимају функцију наратора, све вријеме наслућујући трагичан расплет радње. Баш као што у другом славном југославенском филму с радњом смјештеном у аутобус, „Х-8“ Николе Танхофера, публика такођер с времена на вријеме чује злокобни глас свезнајућег приповједача који онђе, додуше, физички остаје скривен, прикладно за урадак у манири филм-ноира, позиција Рома у „Ко то тамо пева“ једнако је примјерена изворном, балканском поднебљу у којем је трагика нераздвојна од комике, с властитим издвојеним глазбеним точкама чија је функција налик на хорове у античким драмама који најављују нови чин. Због такве своје функције за радњу филма, али и због чињенице да у старту пркосе реду филма као једини путници чији мотиви одласка у Београд нису речени, двојица Рома преживљавају баш зато што је њихова сврха наглашено бити енфант террибле који остаје свој, и стога макар и кроз црни хумор заправо успијева одржати оптимистичан поглед на свијет. Поучени искуством филма „Ко то тамо пева“, можда би си постјугославенски народи као узор за преживљавање транзиције требали узети управо овај дует.
Извор: П-Портал
