Амерички предсједник Вудро Вилсон у септембру 1917. године основао је групу сачињену од 150 академаца под називом „The Inquary“ (Истраживање). Групу је предводио савјетник предсједника, пуковник Едвард Хаус, а њен циљ је био да Америку као нову и најмлађу од великих сила, припреми за мировне преговоре у Версају.
САД су у сутон Великог рата као моћна сила која је претендовала да се активније ангажује у свјетским пословима, процијениле да немају довољно знања нити искуства да паријарају прекаљеним и на закулисне игре стољећима навикнутим европским дипломатијама. Стога је „The Inquary“ био замишљен као клуб који ће Америку да припреми за ту нову улогу, те да свијету донесе „мир на научним основама“.
Према географу Исаији Боумену, једном од најјзначајнијих чланове поменуте групе из које ће касније произаћи глобално најутицајњи тинк-тенк – чувени „Савјет за спољне односе“ – Први свјетски рат био је моменат у коме је било могуће нацртати нову слику свијета.
Заиста је (пре)дугачак списак европских и блискоисточних земаља чије су границе дословце наново прецртаване као плод идеја и предлога доминантно америчке делегације, која се у Версају показала далеко најутицајнијим фактором поред ратом изнурених европских сила. Можда детаљ да пуковних Хаус данас има споменик у Варшави, јер се сматра херојем Пољске због залагања за пољску независнот након Првог свјетског рата, што је резултирало реуспостављањем пољске нације, довољно говори ко је уситину имао главну ријеч 1919. у Паризу.
Елем, за нас је најважнији детаљ да је предсједник Вилсон у децембру 1917. године тражио да „Инqуарy“ припреми предлог за решавање балканског питања. Од неколицине предлога који су били на столу, група је препоручила да се на Балкану формира независна федерална држава Југо- Словена, као и да она буде креирана од Србије и Црне Горе, те српских, хрватских и словеначких територија бивше Аустроугарске.
Како је то на једном мјесту примијетио академик Милорад Екмечић, опција да се Аустроугарска империја обнови више није имала утемељење, јер је након распада Отоманског царства и њој као империји чији је историјски разлог постојања био да буде најистуренија на бранику Европе од Османлија, рок важења дословце истекао.
Управо на овом мјесту долазимо до геополитике и кључног разлога зашто је Америка инсистирала на стварању Југославије, те размијевања елементарне, али из неког разлога не тако довољно разумљиве чињенице, зашто је свака Југославија у суштини пројекат САД. Наиме, америчка делегација није крила да је главни циљ стварања државе Југо-Словена на Балкану смањење њемачког утицаја у централној и источној Европи, тј. онемогућавање тзв, концепта „Mitel Europe“ и даљег њемачког продора ка (Блиском)истоку, док је са друге стране Југославија такође била идеална тампон зона и брана од бољшевизма, а суштински од руског похода ка топлим морима. Наведено представља темељну поставку геополитике обје Југославије која је као амерички пројекат одувијек служила као бафер зона за обуздавање Њемачких и Руских аспирација у Европи, док је за САД као велику силу било од кључног значаја да осигура перманентно прируство на југоистоку Европе.
Као тада тако и данас, упркос што многи наивно мисле да Њемачка као савезница у НАТО-у у том смислу има иоле другачији третман и поглед из Вашингтона. Оно што је од суштинске важности за нашу причу јесте да модерни тумачи догађаја из 1918. у Црној Гори готово да по правилу прескачу(врло често намјерно, а Богами највише из незнања), чињеницу да су кључну улогу у стварању Краљевине СХС 1918. године имале управо САД чији је Југославија била примарни геполитички интерес.
Зашто се за утапање Црне Горе као државе у тај пројекат перманентно криве неке друге земље од којих ниједна није била ни издалека битан фактор у тим догађајима, а пренебрегава и уопште не помиње улога оне чија је заиста била последња ријеч, остаје питање за разматрање.
Истовремено, интересантна је и улога Русије(тада већ СССР) која захваћена вртлогом Октобарске револуције, уопште није ни учествовала у прекрајању граница Европе на мировној конференцији у Версају, и чији је Краљевина СХС била геополтички непријатељ до мјере да деценијама нису имали ни дипломатске односе.
Заправо, једино је тачно да је са силаском са руског пријестола породице Романов завршено и готово 200 година у том моменту пријатељства и покровитељства Русије према Црној Гори, док од 1918. главну ријеч на Балкану преузима суштински једна друга велика прекоокеанска сила, а о чему готово нико да не говори.
Небојша Поповић
