… и зашто ће она о(п)стати
Пише: Стефан Ђукић/velikeprice
Kоначан и вјерујем последњи силазак Мила Ђукановића са власти је прилика да се на овај или онај начин осврнемо на аспекте те, истински предугачке владавине. Већина текстова на ту тему ће несумњиво истицати подјеле које је оставио, како у Црној Гори, тако и у региону, интензивирајући стварне али и порађајући вјештачке дивизије по свим друштвеним слојевима.
Вјероватно ће бити и оних који ће прихватити неке његове лоше аспекте само што ће их настављати са “али” и писати о НАТО-у, независности и наводном проевропском курсу. Занимљиво је да постоји и један аспект који не долази из домена диобе, постоји нешто у чему је Ђукановић уједињавао све своје партијске такмаце али и многе чиниоце из цивилног друштва, медија, судске власти те свих сфера друштва. Бивши предсједник и премијер Црне Горе је тако најзаслужнији за последње класно, а могли бисмо то назвати и кастинско, раслојавање ове државе.
Политичка класа је термин који је сковао италијански политички теоретичар Гаетано Моска говорећи тада (израз скован у деветнаестом вијеку) о малој групи људи, веома активних у политици, од којих полази сва моћ. Истражујући механизме обнављања владајуће класе и карактеристике политичара сковао је овај израз јер поменута “владајућа класа” дјелује сувише опширно да би исправно захватила системе парламентарне демократије, политичке странке и свеобухватну бирократију.
Њемачки социолог Макс Вебер о њима каже да они не “живе за политику”, већ су политички каријеристи, наводно специјализовани за различите области јавне управе.
У медијима је учесталије да чујемо израз на ком инсистирају и сами политичари, а то је “политичка елита”. Иако та синтагма може имати негативан призвук, тај призвук није нужан јер елити припада да управља, елити припадају привилегије, елитом се може постати уз велик и крвав рад па ћете и ви бити овјенчани ловорима. Ништа у језику нити у јавности није случајно, па тако ни фаворизовање “политичке елите”.
С друге стране, класе су нешто друго, оне су форме свјесно изграђене ради раздвајања, ради подјеле моћи, али прије свега ради несразмјерне подјеле привилегија у којима ниже, потлачене класе увијек раде за оне повлаштене, за оне на “висини”.
Политичке класе као такве постоје у многим државама. Добро знамо за британски класни развој виших слојева који иде преко Етона и Оxбридге, као што знамо и за француски “Ecole national d’administration” који се сад зове “Institut nationale de public service”, и кроз који су прошли и Макрон, и Ширак, и Оланд, и многи други.
Ни цијели бирачки списак им ништа не може
Црна Гора нема такав институционализован систем стварања политичке класе, па је Ђукановић, намјерно или случајно одлучио да ad hoc рјешењима створи сопствену, у власти и опозицији. Он је на томе радио и у својим почецима, током заједничке државе, али је прави замах тај његов пројекат добио након независности 2006.
У добу СРЈ можемо видјети својеврсне “дозволе” да представници различитих партија могу обављати неке “послиће”, па је тако чувено дозвољавање шверцовања нафте преко Скадарског језера у доба најгорих санкција гдје је свака политичка “снага” имала своју плажу путем које је могла обављати посао. Неке привилегије су биле и формалне, као кроз закон који је омогућио бившим посланицима да добију привилеговане пензије након само једног скупштинског мандата те да деценијама примају по три-четири просјечне плате на име свог скупштинског стажа.
Ипак, прави пројекат креће након независности. Оквир за то је постављен у Уставу Црне Горе. Упркос томе што члан 2 истиче да је грађанин носилац суверености, његове могућности за испољавање те суверености су изразито мале.
Привилегије су биле разноврсне, неке симболичне а неке огромне, али су постојале у сваком дијелу друштва. У томе је Мило Ђукановић био мајстор
Једина политичка “моћ” коју имају је да гласају за своје изабране представнике у скупштини. Након тога им остаје само да чекају следеће изборе. Немају моћ ни да, колико год потписа скупили, покрену процес ускраћивања повјерења и скраћења мандата. Kада већ говоримо о избору посланика, сваки од њих је власник свог мандата али грађани не могу гласати за било ког појединца нити се индивидуално кандидовати као појединци. Умјесто тога гласају за партијске листе које зависе од страначких челника који те листе формирању по сопственом нахођењу и “заслугама” чланства. Ово је важно јер укида однос између “носилаца суверенитета” и њихових овлашћених представника зато што грађани немају коме да се обрате, представници су потпуно инсулирани у својој класи. Све је то прописано законом о избору одборника и посланика.
Kада томе додамо да грађани, уз довољан број потписа, могу предлагати закон искључиво преко овлашћеног посланика, али да не могу учествовати у расправи нити закон повући у случају да, кроз скупштинску процедуру, он изгуби предложен смисао, то говори да је та одредба празна и да искључиво политичка класа може утицати на законодавство. Исто тако, ако се скупи довољан број потписа, грађани могу предложити референдум о скоро свим питањима али скупштина не мора тај референдум да распише, нити је он, ако се и распише, обавезујући, већ искључиво консултативан. Број потписа може бити једнак броју бирача у бирачком списку, то опет не утиче.
Посредно сам учествовао у ситуацији у локалном парламенту у свом граду када је једна грађанска иницијатива стигла до одборника. Радило се о такозваној “Чемпрес револуцији”. Свјесни популарности иницијативе одборници власти нису хтјели да гласају против, већ су одлучили да буду уздржани. Упркос томе што је, када се изброје само гласови за и против, далеко више било оних за усвајање иницијативе, иста није прошла јер је и од једних и од других било више уздржаних гласова, оних без мишљења.
Законодавство тако омогућава да се иницијативе и намјере грађана одбаце не само гласањем “не”, већ и гласањем “уздржан”, гласањем да неко ко је ту да буде представник има право да нема мишљење, нема оно за шта је одабран и плаћен.
Због свих ових законодавних препрека обични људи су само декор у одлучивању, не много различита од “марве” како је Русо назвао лажну привилегију Енглеза да једном у четири године оду на биралишта, а да немају никакво право одлучивања. Не постоји никаква обавеза посланика и политичких странака да прате било шта што им наложе њихови гласачи.
Лагодни живот иза скупштинских зидина
Политичка класа је тако даље, уз Ђукановићево управљање, себи изгласала дугачак низ привилегија на сваком кораку, раздвајајући себе у вишу, средњу и нижу класу. Грађани су тако остали као “проли” из Орвелове 1984, свјетина у коју се неки залуђени Вилсон Смит може уздати да промјени систем, али која нема никакву, баш никакву, моћ.
Први низ привилегија везујемо за посланике кроз закон о избору одборника и посланика. Њиме су предвиђене високе плате, додатке за рад у одборима, накнаде за путовања (иако су посланици неријетко имали стамбени простор у Подгорици али су пријављивали боравиште у другим општинама), накнаде за “одвојени живот”, истовремено партије су добијале просторије од Скупштине, службени аутомобил, прилике за службена путовања у иностранство, па и ситнице као што су телефон и смијешне цијене у скупштинској мензи.
Након престанка мандата су могли примати пун износ зараде још 12 мјесеци, без потребе да раде ишта. Овим је Ђукановић лако утицао на своје опоненте – можемо се не слагати, али нема потребе да ризикујете лагодан живот који имате иза скупштинских зидина. Глумите, вичите, бојкотујте, али будите сигурни да последњег у мјесецу узмете платни листић са благајне и не пропустите своје привилегије.
У јавном сектору су се уговори на неодређено добијали брзо, прилике да се иде на семинаре, усавршавања, а варијабила се увећавала из године у годину
Тој нижој политичкој класи која је имала сигурне зараде и кратко радно вријеме припада и читав низ службеника, намјештеника, државних секретара и слично. Kао и посланици, и они су имали право на баснословне отпремнине о којима су људи запослени у приватним компанијама могли само да сањају.
Да бисте добили “бијели хљеб”, односно 100% зараде дванаест мјесеци након престанка радног односа, ви нисте морали да испуните никакав посебан услов. Могли сте бити вршилац дужности три мјесеца, могли сте самоиницијативно дати отказ, сљедовало вас је 12 плата и лагодан живот, све омогућено кроз Закон о зарадама запослених у јавном сектору.
Уз то, у јавном сектору су се уговори на неодређено добијали брзо, прилике да се иде на семинаре, усавршавања, а варијабила се увећавала из године у годину. Ниједна од брига коју су бринули људи у приватном сектору за њих није постојала.
Имаш кућу, ево ти и стан (у Подгорици)
Kупивши легислативно, захвалност како политичара, тако и бирократа, односно показујући им да имају шта да изгубе ако не играју политичку игру у којој је ипак на крају скоро увијек побјеђивао ДПС, било је потребно да се направи селекција јер није политичка класа могла бити униформна, неопходно је било да постоје разлике. Тако је кроз наизглед бениган “Закон о становању и одржавању стамбених зграда” Ђукановићев ДПС са својим сателитским партијама (СДП, БС, ЛП, ХГИ) поставио законски основ за додјеле такозваних функционерских станова и кредита. Тиме су социјалистичку тековину по којој су радници у фабрикама могли након деценија рада да добију стамбени простор (а и ту су нам познате широке злоупотребе) претворили у начин да награђују подобне политичаре и функционере становима плаћеним од новца свих грађана.
Шема је била да стан, у вриједности од рецимо 100 000 еура, посланик или функционер прати 20%, а остатак покрије “држава”, односно грађани, порески обвезници. Тако су они добијали станове које би касније препродавали и на њима зарађивали. Било је директора и функционера који су имали и куће и викендице али нису “имали стан у Подгорици”, па би га добили на рачун свих грађана. Некима ни станови нису били довољни него су тражили бесповратне кредите за уређење тих истих станова. Није само најужа политичка класа профитирала. Станове и кредите су добијале судије Уставног суда, судије Привредног и Вишег суда, а посебно се истиче Весна Меденица, такозвана алфа и омега црногорског судства (која се сада налази под озбиљним оптужбама и у истражном затвору је) којој је чак три пута рјешавано стамбено питање новцем свих грађана, истих оних носилаца суверенитета.
Овај бенефит су имали и тужиоци, наставно особље универзитета, многи други блиски политичкој класи у ужем смислу. Док би обичан грађанин стан који кошта 50 000, платио 75 000 кроз стамбени кредит, политичка класа је плаћала петину тог износа. Тиме је стваран значајан економски јаз те озбиљна разлика у могућностима више класе у односу на остале, а када се такво раслојавање једном учини, оно се како године иду само увећава.
За себе као врх пирамиде, Ђукановић је одредио посебан закон о предсједнику. Тај закон је интересантан зато што нуди само привилегије, али не и обавезе. Тако ће сада, након силаска са функције, он задржати позицију “почасног предсједника” која му даје службено возило, обезбјеђење, просторије, плату, у суштини све што је имао док је обнашао ту функцију, сем било каквих обавеза. Може своје вријеме да проводи како жели.
Привредници и пријатељи
Оно што не знамо јесте на који је начин, бивајући током цијеле своје каријере на јавном буџету, Ђукановић увећао своје богатство, прикупио колекцију најскупљих сатова, како путује на најлуксузније дестинације док се његова супруга у свакој прилици виђа у најскупљим модним креацијама. Не знамо ни на који начин је његов син развио својеврсну империју фирми за соларну и хидро енергију, те за ИТ услуге. Не знамо ни због чега су отварали оф-шор фирме на Kипру и у пореским рајевима, што смо видјели у Пандора папирима. Имамо само претпоставке.
Међу вишом политичком класом је тако цијела његова породица, имајући у виду да је његов брат власник Прве банке, преко које су искључиво исплаћиване многе државне накнаде и у којој је увијек држан новац Електропривреде Црне Горе, обезбјеђујући јој ликвидност. Знамо и да је његова сестра, адвокатица Ана Kоларевић, увијек била укључена у процесе приватизације, као што је и она за Телеком Црне Горе, за који је и даље, због сумњи о корупцији, отворена тужилачка истрага а пред америчким СЕЦ-ом су директни купци, директори Мађар Телекома (преко којег је њемачки ДТ купио цијелу црногорску телекомуникациону инфраструктуру) платили милионске казне јер су довели америчку компанију, заинтересовану за ту приватизацију, у подређен положај.
Социјалистичку тековину по којој су радници у фабрикама могли након деценија рада да добију стамбени простор (а и ту су нам познате широке злоупотребе) ДПС је претворио у начин да награђује подобне политичаре и функционере становима плаћеним од новца свих грађана
Посебно мјесто припада “привредницима” који су се обогатили у црногорској верзији “цронy” капитализма, гђе су за будзашто добијали некадашњу “друштвену” имовину, продајући све што вриједи, добијајући државне концесије докле год је било профитабилно, истовремено не плаћајући порезе и доприносе, а неријетко ни зараде запослених.
Случајеви “бизнисмена” као што су Драган Брковић и Веселин Баровић, који су затворили малтене сваку фирму коју су приватизовали доводећи је до стечаја, а истовремено остављајући огроман порески дуг и не враћајући кредите за које је гарантовала држава, јесу екстензивни. Истовремено, они сами и њихова богатства нису ничим “начета”. Неколико серијала ТВ емисије “Механизам” је рађено о различитим начинима на који се ова класа “бизнисмена” богатила не плаћајући ништа од дажбина држави, што је онда те неплаћене обавезе опет сваљивало на кичму свих осталих, малих привредника, предузетника, обичних људи.
НВО кооперација
Цивилни сектор такође има своје учешће у политичкој класи. Несумњиво да велики број људи у НВО-у чине активисти и посвећени људи који се боре за ђецу, жртве насиља, женска права, развој културе. Али они на врху, најзапаженији у медијима су уживали у законима које су ДПС и Ђукановић скројили тако да имају гарантовано мјесто у различитим савјетима, одборима, да буду присутни на мјестима одлучивања бивајући тако суштински кооперативни уз малобројне критичке излете.
Мјеста која би по природи ствари требало да припадну грађанима, носиоцима суверенитета, тако су преписана НВО сектору, који их је углавном дијелио између неколицине која се налазила на врху, врху који је добијао позиције у одборима, али и “побјеђивао” на државним конкурсима за финансирања.
Дио сектора културе и спорта су такође уврштени у ову класу кроз нетранспарентне дођеле права на доживотну накнаду, кроз клијентелистичко дијељење државних признања, кроз многобројне грантове, повлаштене прилике за учешће на међународним скуповима, кроз бесплатне карте у Монтенегро Аирлинесу. Привилегије су биле разноврсне, неке симболичне а неке огромне, али су постојале у сваком дијелу друштва. У томе је Мило Ђукановић био мајстор.
Ово су само неки од примјера у тридесет година током којих је нова, а опет првобитна акумулација капитала извршена на један нов начин. Било кроз намјештене приватизације или кроз законска рјешења, владавина Мила Ђукановића је створила једну политичку класу, код које је сва моћ, али и скоро сва финансијска средства и привилегије да се та моћ не изгуби. Вратимо се на почетак и подсјетимо се опет Русоа – “Човјек се рађа слободан а свугђе је у оковима”, писао је у “Друштвеном уговору”. Тако је и наш грађанин Уставом дефинисан носилац суверенитета али нема права да се пита о било чему.
Владавина Мила Ђукановића ће сигурно остати запамћена по друштвеним промјенама, било оним државним, било тиме што је ископао ровове међу људима по свим линијама, до те мјере да су и породице подијељене. Питање је да ли ће бити запамћен и по овоме – да је својим дјловањем створио нову политичку класу која се лажно представља као елита а којој је законима омогућено да доноси одлуке по свим питањима, да посједује све могуће привилегије, да у једном формативном моменту за Црну Гору акумулира велики капитал, захваљујући којем ће утврдити своју моћ за будућа покољења и увијек држати тог кукавног грађанина као смоквин лист грађанске државе у Уставу, не дајући му ни зрно прилике да одлучује о свом животу у политичком смислу.
Све се то може промјенити, само што до промјена може доћи једино ако довољан број припадника те формиране политичке класе одлучи да гласањем одузме сопствене привилегије, а то дјелује реално таман толико колико је реално да гласају да умање себи зараде или да приштеде у скупштини и влади.
На новим носиоцима власти је да нас изненаде, мада таква нада дјелује узалудна.
Толико луде ствари се нису чак ни у Црној Гори дешавале.
