Kiš je, naravno, izvršio veliki uticaj na mene. Ali jedno je imati uzora koji te podstiče da pronađeš nov, sopstveni put, a drugo ići utabanom stazom za uzorom; jedno je imati preteču i učitelja, a sasvim drugo imati idola na kom se parazitira kao lišaj.
Muzika i slikarstvo su stari gotovo koliko i mi sami; oni su kao božanstva koja su oduvek i zauvek tu sa nama, večito mlada. Film je i zaista mlada umetnost, takoreći tek zašla u pubertet. Književnost se pak ne može smatrati mladom, ali nije ni toliko stara da se ne sećamo njenog rođenja, pa da je doživljavamo kao bezletnu. Izbrojati njene godove nije lako, ali je moguće. I pošto to učinimo, mi hteli – ne hteli moramo priznati: književnost je starica. Zato naročito u današnjem dobu, sve manje naklonjenom reči, svako ko dođe u dodir s tom staricom kao da i sam poprimi neki starački vonj: onoga ko se bavi književnošću okolina obično vidi kao anahronog zanesenjaka, nešto poput majstora koji u memljivoj radnjici iza staklene poslovne višespratnice popravlja džepne satove ili ručno izrađuje lule. I onda nimalo ne čudi što tako najednom, spontano, privuku toliku mladež autori koji, ne samo inovativnošću svog dela već i svojom biografijom i pojavom, unesu dah svežine u vilajet književnosti.
Kiš je neodoljivo privlačan mladom svetu i svima koji bi da tom svetu, bar duhom, pripadaju. Kako i da im ne bude privlačan autor Saveta mladom piscu; pisac Ranih jada, melanholičnih priča o detinjstvu, a koji svoju drugu pripovednu zbirku zatvara rečenicom: „Snimak njegovih mošnji, veličine najveće kolhozne tikve, preštampava se i u stranim stručnim knjigama gde god je reč o elefantijazisu (elephantiasis nostras) i kao naravoučenije piscima da za pisanje nisu dovoljna samo muda”; dobitnik „Andrićeve nagrade”, koji se na dodeli ovog priznanja, među kravatama, cvikerima i uredno začešljanim frizurama, pojavljuje u beloj košulji raskopčanoj pod grlom i s grmom kose, a svoju besedu završava citirajući Andrića: „Pišem pomalo i teško, nema ništa bez naše zemlje, a ja niti mogu da živim s njom niti bez nje”? Kako mlad čovek da ne razvije naklonost prema priznavanom i slavljenom književniku, koji, suočen s optužbama za plagijat nakon Grobnice za Borisa Davidoviča, sahranjuje svoje tužioce vispreno-žustrim Časom anatomije; prema pripovedaču visokog stila i svedene fabule, ali kog ni obilje prvog ni manjak drugog ne čini nezanimljivim za širu čitalačku publiku; prema odličnom studentu i prvom diplomcu na tada tek osnovanoj katedri za opštu književnost beogradskog Filološkog fakulteta, prema neumornom čitaocu i proučavaocu književnosti, vrsnom poznavaocu svog i još nekoliko drugih jezika s kojih prevodi, marljivom stvaraocu što manijački doteruje svoje tekstove, a koji, s druge strane, glumi na filmu, svira gitaru, plaća nemali danak boemiji, svoju drugu ženu, Francuskinju, pred prijateljima predstavlja rečenicom: „Ovo je moja nova riba”? Kako mladost da odoli tako bujnom talentu i, kolokvijalno rečeno, hodajućoj književnoj enciklopediji, a koja je – rečeno još kolokvijalnije, upravo, jezikom mladosti – tako prokleto cool?!
Međutim, magnetska privlačnost ovog pisca ima i svoj tamniji pol. Kada na ulazu u nacionalni park zvani Srpska književnost mlad čovek zastane kod Kišove monumentalne figure, on se, očaran neočekivanim i neobičnim prizorom pred sobom, neretko tu zadrži dok senka figure ispred koje se našao ne proguta i njegovu mladost i njega samog. Kiš je takav pisac i takva pojava da lako rađa epigone. Po broju nekritičkih poštovalaca, sledbenika i što svesnih što nesvesnih oponašatelja, s njim se u srpskoj književnosti mogu meriti možda još jedino Andrić, Miljković i Pavić (čiji se šezdeseti rođendan, uzgred rečeno, podudario s danom Kišove smrti, od koje se juče navršilo trideset i tri godine). Radijacija koju emituju ovi pisci takva je i toliko snažna da, ukoliko se ne primene odgovarajuće mere zaštite, ona prodire u sva tkiva onog ko joj je izložen, izazivajući trajne mutacije i u formi i u sadržini njegovog dela. Tako se, recimo, Kišovi epigoni prepoznaju ne samo po kišovskom pogledu na svet, izboru tema, etničkom, staleškom i profesionalnom miljeu iz kog pozajmljuju svoje likove, već je sličnost uočljiva i na nivou sintakse i leksike: u ritmu rečenice i interpunkciji, u igri rečima, u sintagmama i terminima koji se ponavljaju.
Pročitavši jedan od mojih prvih zrelijih proznih tekstova, izvesna osoba uputila mi je primedbu kako podsećam na Kiša. Držao sam da je takvom utisku u nemaloj meri doprineo i pozamašan žbun koji sam u to vreme gajio na svojoj glavi. Osim toga, svestan sam bio da su se iza primedbe krile zavist i zla namera, te sam, otpativši pakosnikovu žaoku, prešao preko tog događaja. Godinu ili dve kasnije, kratko podšišan i s novim proznim tekstom, dobio sam na njega komentar u kom sam opet upoređen s Kišom. Ovoga puta komentar je dolazio od jednog čistog srca koje je želelo da mi udeli kompliment. Ali upravo čistota izvora s kog je poteklo ponovno poređenje s Kišom navela me je na sumnju da u poređenju može biti i nešto istine. Sumnja je prerasla u gorku zabrinutost, zabrinutost u očajanje.
Ipak, verujući da infekcija Kišom nije uzela maha i da ima leka, počeo sam odlučno i sistematski da pravim otklon od tog pisca. Tako sam izbegavao kišovske teme i motive; čak i ono što je bez dileme bilo moja tema i moj književni svet, ukoliko je imalo dodirnih tačaka sa Kišom, građeno je tako da se Kiš zaobiđe i premosti, a ne da se on nadogradi; odbijao sam da čitam i njegove i tekstove o njemu; ispirao sam svoj izraz kroz devedeset devet voda, sve dok nisam bio u potpunosti siguran da sam u tom izrazu ostao nepatvoreni ja.
I na ovaj način Kiš je, naravno, izvršio veliki uticaj na mene. Ali jedno je imati uzora koji te podstiče da pronađeš nov, sopstveni put, a drugo ići utabanom stazom za uzorom; jedno je imati preteču i učitelja, a sasvim drugo imati idola na kom se parazitira kao lišaj.
Završiću parafrazom znamenite krilatice još znamenitijeg mislioca o njegovom preteči i učitelju:
Drag mi je Kiš, ali draža mi je istina – a istina, to je ovaj u ogledalu.
Mirko Jovanović
