Разговор уреднице и водитељке емисије Ане Томашевић, у оковиру емисије СЕДМИЦА Радио Београд 1, вођен 22. јануара 2017. године са Синишом Павићем.
АТ: Добар дан и много вам хвала што сте нас примили и што говорите за Радио Београд.
СП: Драго ми је да говорим за Радио Београд. То је у сушини, не у суштини, него заправо једина радио станица коју ја слушам и увек је намештено на РТС 1 у мојим колима. И кад седам у кола, упалим прво радио, онда упалим и кола, мотор. Тако да увек путујем, возим се, слушајући нарочито говорне емисије.
АТ: Од Ваше серије прошло је 30 година, а ми не само да смо и даље у потрази за бољим животом, него смо све даље од њега. Да ли сте тако нешто уопште могли да претпоставите стварајући онакве ликове, реплике и причу?
СП: Нисам ја имао намеру са „Бољим животом“ да кроз серију откријем шта је бољи живот. То је за мене и дан данас заправо енигма и питање над којим треба да се замисли сваки човек. Нити серија може, па чак ни књига и то врло добра књига, не може да да одговаре на таква питања. Оно због чега смо ми дали наслов „Бољи живот“ је заправо жеља да, не само кроз наслов, него кроз начин на који је пласирана тема већ у првој епизоди – а то је тестамент, покажемо, прођемо кроз структуру друштва. Зато је серија замишљена… говори се породична серија, зашто се говори породична – да ли зато што је породица темељ драматургије или је породична зато што може да је гледа цела породица? Има и једног другог разлога, али међутим, ја мислим да је то била прва велика друштвена серија код нас, дакле серија која је говорила о друштву, али наравно, кроз појединца. У овом случају, нама је требало пет појединаца, то јест пет чланова породице. Троје од њих су били корисници тестамента. Шта је тестамент у овом случају? Тестамент је захтев покојне тетке да деца која је нису слушала док је била жива, јер нико од ње ништа није очекивао ни да има паре ни да ће ишта наследити, послуша је сада да би добили новац. Дакле, децо, потрудите се да будете оно што досад нисте успели, а то је да се један запосли и да ради као човек; да се ова уда и заснује породицу, да се мане, како тетка каже, позоришта и скакања по сцени; а овај трећи, мали, бар да заврши разред, односно гимназију, са врлодобрим успехом. Дакле, постављена су три услова која су апсолутно једноставна и нешто што у нормалном друштву не би требало да буде никакав проблем.
АТ: Међутим..
СП: Међутим, пошто је то породица која у себе упија друштвене проблеме тога доба, тако је замишљена, ти се проблеми, ти се циљеви, све више удаљавају. Односно, жеља да се дође до новца, као трка зечева за шаргарепом, се претвара у непрекидну трку у којој шаргарепа стално остаје ван домета јер је живот заправо непредвидив и ми никад не знамо које ће све замке живот да постави пред нас. Да ли ће то бити неке оцене које треба и смувати некако без поштеног рада; да ли ће то бити нека удаја из рачуна, па се сукобљава са љубављу; да ли ће то бити танак карактер, па не може да дође до посла или је друштво такво да је већ створило за људе такав амбијент да је у том друштву врло тешко остварити врло једноставне циљеве. Родитељи су постављени као два антипода тог друштва. Једно је стара грађанска класа којој припада Емилија Попадић, која је лишена својих материјалних атрибута, а друго је овај рурални наш Гига који је просто такав да ту грађанску класу шармира својом виталношћу, силином и тако.. једноставноштћу. Али, притом су стално у једном латентном сукобу, онолико колико су та два слоја друштвена у сукобу. Е сад, како серија иде даље, ја се сећам кад је почело емитовање када су говорили па добро кад ће то.. тестамент.. јер људе интересује та шаргарепа, а не интересује их све оно…
АТ: Људе интересује кад ће паре. (смех)
СП: Да, а не интересује их све оно што серија носи. Требало је отрпети један период тог неспоразума са гледаоцима док њих сама прича није увукла у сопствене вредности. Дакле, не нешто што је новац, него у вредности међусобних односа. И онај пут до финала „Бољег живота“ одговара рефрену песме да живот тражи боље људе. Дакле, не можемо ми тражити бољи живот ако немамо боље људе. И заправо је пут сваког од ових ликова испуњен борбом за бољи живот који се не остварује, али шта се дешава до краја? Они постају.. сазревају, постају зрелији, постају племенитији и постају особе са више разумевања за друге. То је кључ бољих живота.
АТ: Да ли је то била у ствари Ваша праидеја, праидеја бољег живота?
СП: Да Вам кажем, ја не правим приче по шеми. Дакле, задате, унапред конструисане. Ја пуштам, ја прво постављам ликове, постављам тему, а онда пуштам да ме ликови воде. Дакле, да сам знао где ће ме све водити.. Замишљено је да буде 52 епизоде. Ми смо направили 55, па је онда тражено још ових 35 накнадних, а у ствари они су тражили још 100. Јер то је тако код телевизије, они кад нешто успе они немају границе. Ја опет самтрам да треба правити онолико колико има потенцијал та тема, и мислим да је она заокружена до краја.
АТ: Сада можемо да кажемо да је то била и забава и огледало друштва, сатира и критика, али због чега је стекла толику популарност? Kако је и чиме купила пубилику или, ето, како ју је просечан гледалац доживљавао, шта мислите?
СП: Ви сте, можда, прва, ајде нећу да кажем једина, али можда сте и једина која је поставила такво питање. Јер, годинама се емитовање „Бољег живота“ репризирало и сваки пут са репризом новом се он.. обнављала се његова популарност, јер су људи поново гледали, поново им се допадало, а долазиле су и нове генерације које су гледале први пут. И ја се сећам кад је после 2000., после промена октобарских, петооктобарских, телевизија била у великим превирањима, променама. Онда, поставља се питање, сећам се: „Ајде добро, информативни програм је промењен, формиран; шта ћемо са играним, шта публика, шта гледаоци у ствари желе од телевизије?“ И онда је био један округли сто на телевизији, који су ту били социолози, не знам.. неки људи који се баве медијима, а једна жена међу њима је рекла: „Па ево шта, људи, погледајте шта иде на Трећем каналу.“ У то време дошао је овај Игор Микља, био је са оцем у иностранству који је био дописник и дошао је овде, постављен за уредника главног Трећег канала. Онда је питао директора маркетинга Бобана Вељковића шта да пусти да би заживео канал.
– „Имамо“, каже, „те контакте, емисије, али шта да пустим овако?“
– Kаже: „Узми и пусти „Бољи живот“.“ И он је пустио.
– „Шта је то?“
– „Видећеш“, каже, „само пусти „Бољи живот“ и решио си проблем Трећег канала.“ И он је после пете епизоде био најгледанији програм, РТС је потпуно пао у други.. са премијерним својим стварима, пао је у други план. И знам да је то тада коментарисано као.., а та жена је прва то рекла – „Треба нам нешто као „Бољи живот“.“ Зашто је био он толико..? Зато што, ја сам писао онако како сам писао и свој роман „Вишња на Ташмајдану“. Дакле, ја самтрам да писац има извесну обавезу према читаоцу. Не мора да је има, али је добро да је има ако хоће да оно што он прича човек лакше конзумира. Ви можете њега засипати филозофским третманом једним, а то није права жива литература. Она увек се бави човеком живим, зато и јесте уметност различита од науке – што она иде, не само.., она иде на емоције, иде на разум, али кроз човеково искуство. Дакле, ја се обраћам људима који имају неко своје животно искуство, који имају неке велике животне, или мале проблеме – љубавне, породичне, егзистенцијалне. И кроз овакву причу они виде тај живот, али виде као туђи. Пошто човека јако интересује туђи живот, можда понекад више него свој, јер то је та врста радозналости која га храни, онда се он некако… Ако је то добро замишљено и испричано да буде занимљиво, да га вуче даље, да се рачуна на његову радозналост, онда је ту већ један од разлога те популарности.
АТ: А док пишете, стварате причу и карактере, пре свега шта имате у виду? Kолико, у ствари, уважавате потребе просечног гледаоца?
СП: Ја сам ту скоро и написао да просечан гледалац не постоји. Телевизија је једини, заправо једина сцена у коју човек гледа сам. То је парадоксално јер он је масовни медиј, реч је увек о милионима гледалаца ако је нешто популарно, али нико од њих не седи у амбијенту у коме други утиче на њега. Дакле, Ви у позоришту, или кад одете у позориште, Ви пристајете на једну конвенцију. Ви пристајете на то да ће шкрипати даске на позорници, да ће неко кашљати у овоме, пристајете.. платили сте улазницу, резервисали време, обукли се пристојније мало него што сте код куће. И Ви већ за тај свој новац, не само да осећате да треба да добијете нешто, него да сте и Ви обавезни према другима који су ту и почиње да делује атмосфера заједничког гледања. Довољно је да се то допадне двадесеторици, ако је комедија да они почну да се смеју, то ће захватити друге, чак и ако им није нарочито занимљиво. Дакле, постој један.. ту постоји неки заједнички именитељ, али код телевизије не постоји. Да ли сте Ви нерасположени у кући кад гледате серију, да ли имате проблем са женом или мужем, да ли сте у свађи, да ли сте имали неки сукоб, да ли сте имали неки проблем, новчани.. Ви седате пред телевизор и та серија треба прво да Вас ослободи Ваших фрустрација. Јер Ви кад идете у позориште, Ви се сами ослобађате тога, идете за нешто што сте платили да доживите, а овде треба да Вас ухвати. Е сад, пошто не постоји заједнички именитељ, телевизију гледају људи без образовања, и без школе чак, па чак и недовољне писмености, али је огроман број оних који никад ништа нису прочитали, који немају предзнање. Морате рачунати на то да мора да постоји ако хоћете и он да буде увучен у причу, мора да постоји једна једноставност приповедања, занимљивост, која ће и њега привући. Он не мора да конзумира 70-80% Вашег текста и онога што му саопштавате, довољно је, за мене.. па нека такав човек који ништа не зна, нека конзумира 20-30%, то је опет за њега некакав плус.
АТ: А добро да ли постоји рецепт?
СП: Само да довршим. Ја онда пишем према једном гледаоцу, али га ја сам формирам. Дакле, он има неке особине, али не моје, зато што ја не могу за себе да пишем. Ја само проверавам. Али он, рецимо, има особине мог сина који је данас већ доктор права, професор на факултету; па мог кума, па мог доброг пријатеља, па мог првог комшије.. који имају образовање и имају један врло отворен однос према томе. Ја не могу да рачунам на овог ко је киван због нечег на мене, ко мисли да ја млатим неке паре, па је већ у старту нешто против мене. Ја на њега не рачунам, али на ове људе отворене и добронамерне рачунам и гледам да ли ће се то ово што се мени допало, што сам написао да ли ће се то њима допасти. Ту ми је и жена која је врло један важан фактор у формирању те личности, јер она мени даје неке сугестије, даје ми.. Нећу да кажем инспирише ме, али руководи ме код женских ликова, код тих емотвних односа, она има ту женску перцепцију и поглед на свет. Има неке своје идеје и врло је критична у неким стварима које су се мени, рецимо, допале, а њој не. И ту онда избијају неке свађе, и ту онда ја налазим да ли је она у праву или ја. И врло често је она у праву.
АТ: Мхм. Претпостављам да је ствараоцу тешко да претпостави шта ће бити хит. Је л’ Ви то знате док пишете?
СП: Ја то осећам. Није ту ствар у знању, то је просто.. Ја сам, откад знам за себе, читао књиге, учио се писању на добрим писцима. Ја и дан данас читам класике и враћам се и читам, и по трећи, четврти пут „Рат и мир“; читам Достојевског по два-три пута; читам, не само те велике писце, читам и оне који су на неки начин били.. нису у фокусу рецимо Ларднера америчког, О. Хенрија, Самерсета Мома, Чехова обавезно, Иљфа и Пертова, Марка Твена… Дакле, људи врло различитих концепција. А онда сам се одлучио да идем у ту авантуру са телевизијом. Ја сам пре тога гледао стотине и стотине филмова. Ја сам ишао по двапут дневно у биоскоп. Такво је онда време било, није било телевизије и онда оно што ми се допало, ја проверавам рецимо после 20 година, 30 и оно што ми се допадало кад сам имао рецимо 18 година, допало ми се и тад. Значи ти филмови су имали један класичан образац, имали су причу, имали су јасне ликове и имали су мисао, и имали су духа. А друго, рађени су једним темпом драматруршким који човеку не даје да се одвоји од приче. „Бољи живот“ је имао тај невероватан драматуршки темпо. Тамо нема у 90 сати програма серије, нема минута празног хода. Увек се нешто дешава и увек се појављује нова нека изненађујућа или личност, или та личност доживљава неки, од почетка до краја сцене, неки мали обрт, има неку поенту на крају. То је серија која.. како да Вам кажем.. Можете је почети да гледате одакле год хоћете, она ће вас одмах ухватити.
АТ: Сад ћу мало да Вас удаљим од „Бољег живота“ и да Вас приближим неким другим Вашим ликовима, а што смо даље од „Бољег живота“, то смо ближи политици.
СП: Да.
АТ: Тако да знате шта Вас чека у наставку разговора. Реците ми како су настали неки од ваших најупечатљивијих ликова или, да кажем поново реч хитова – Шурда или Шојић. Обојица су у потрази за бољим животом, али огромна је разлика у њиховим путевима.
СП: Да, у сваком од нас има и Шурде и Шојића. Нису они толико далеко један од другог. Они потичу из овог племена, народа, како год хоћете, и они носе особине и један и други. Само што је један џукац, а други је… Kод неког је преовладало то што нема карактера, и што све оно што жели, хоће да оствари подвалом, лажју, фолирањем, шармирајем и тако даље. Док је Шурда једна искрена душа, човек који хоће то што зовемо бољи живот, али он је свестан да неће доћи до њега ако нема посао који воли. Он је незадовољан суштином свог живота, а то је – незадовољан је послом који има.
АТ: А он је нашао решење после много покушаја једним малим искораком.
СП: Тако је.
АТ: Шта нам то говори о том човеку уопште?
СП: Говори да је много људи, чак и успешних, незадовољно животом, јер нису углављени у тај зглоб који вас чини да Ви осећате да сте, како кажу Американци у седлу, или да сте своји. Дакле, ја знам.. мени је мој брат рекао, он је врхунски, како да вам кажем.. математичар био. Старији од мене, он је био најбољи математичар вероватно у Београду у гимназији, после је постао и доктор техничких наука и врло цењени електроинжењер. И он каже: „Ја потпуно разумем Шурду.“ Е, њему је фалило нешто у том послу. Kаже: „Ја бих, на пример, ја бих био добар судија.“, он мени каже. И ја сам био судија. Ја не мислим да би он био добар судија, јер је веома.. како да вам кажем, страствен у доношењу својих закључака, али има једно огромно поштење и то би га вероватно кориговало и сместило у оно да он даје сада мишљење о томе шта је право шта не. То му је фалило у животу и стално је био у сукобу са претпостављенима. Јер је и он осећао да ти људи који су изнад њега по положају су шупљи, да немају довољно знања.
АТ: Па како човек да се с тим мири?
СП: Па не може да се помири, он се никад није мирио. Он је увек пролазио у животу лошије него што је заслуживао. Он је био велики радник и њега су поштовали сви радници тамо у фабрици, али шефови нису. Јер он кад га изаберу за техничког директора, он неће да иде у Рипањ колима, него иде и даље аутобусом. Онда они кажу:
– „Чекај шта смо ми који користимо кола значи неки..“
– А он каже: „Па, идите ви колима, мени то не одговара. Ја сутра можда нећу бити технички директор.“
– А он каже: „Па, онда иди аутобусом, а сад ти припада.“
– „Али, не припада ми. Мени припада само оно што треба да радим, а како ћу ја да радим, то је моја ствар.“ Дакле, имао је неку ту жицу корчагиновску од… Јер је то генерација која је расла у сасвим данас готово несхватљивим условима. Данас се говори о репресији, једноумљу и тако даље. Међутим, он је рецимо био отишао са 15 година, био је у Партизане отишао. Kад је ослобођен Београд, пријавио се тамо и отишао. Био је годину дана. Изгубио је школску годину, био је тад шести разред гимназије. Њима су дали за 3 месеца да могу да полажу испите и да им се призна разред после демобилизације. Он је то положио онда је дошао кући и рекао: „Ово не ваља ништа, они су нама гледали кроз прсте, то није никакво знање. Ја ћу да поновим шести разред.“ И поновио је шести разред, поново ишао, на ужас родитеља. Али је он такав човек био.
АТ: Добро, то су у нама мале Шурде. Али, да пређемо на Шојића. Шурда је на неки начин ипак нашао срећу, завршио је филмску причу. Али Срећко Шојић се као лик показао много виталнији, као да сваког дана може да се појави у некој новој епизоди. Зашто?
СП: Зато што је зло виталније од добра. И што добро захтева од човека многе уступке, нарочито споственој удобности, сопственом стандарду, сопственом егу. Добро захтева да човек не сматра себе центром васионе, да постоје други људи и да постоји тај сензибилитет за друге. Односно, Ви знате да постоје људи који се не осећају добро ако су окружени онима који живе бедно и није му пријатно. А има и оних који уживају у томе. Ту је разлика што човек који је богат карактером, који има свој принцип, који ће да исправи кичму, који ће да каже, који ће да помогне оном, нарочито у моралним дилемама кад помоћ другоме доводи у опасност своју егзистенцију. Такви људи су ретки. Да се не лажемо, ту је потребно и морална чврстина и некакви принципи за које се зна да неће бити плаћени. То је.. добро се не не може платити. Добро производи код човека само добро осећање. И Ви имате.. ако сте добар човек, ако сте племенит, ако помажете неће Вам се то вратити. Kажу: „Учиниш добро, па ћеш се кајати.“ Нећеш. Учини добро, може он и да ти то не врати, али ти ћеш имати неку своју унутрашњу равнотежу која те чува од разних мракова. То онај ко схвати, њему ће бити лакше да буде добар. А Шојић не, он је човек мало примитиван, али има он лукавост овог поднебља, ону склоност ка да се преживи, да се превари, да изигра. Његов пут до успеха.. Он зна – да он учи да се образује.. Ништа. Он ће да изигра сваког, јер он каже лепо и за ове странце и за ове каже: „Имају они неке факултете, али ја сам покварен.“ Значи он је.. то је повезано код њега, не са знањем, него са лукавошћу и способношћу…
АТ: Да, мада он упркос свим негативним особинама ипак некако има неке симпатије. Готово да је постао позитиван лик у народу. Kако је дошло до тога да нам „зло“ постане… Је л’ то пуко ваше умеће или игра, игра осећањима?
СП: То је варка мала. Није он симпатичан зато што је лош, него зато што има шарма. Јер то је комедија, Ви морате комедију.. Ваш главни лик не може да буде зао у том смислу да изазива одбојност. Онда нисте ништа постигли. Али ако он буде један од нас, дакле разумљив, а Ви се срећете са многим људима који су врло слични Шојићу, онда је он прихватљив као човек кога ће они пратити кроз причу, а то не значи да ће они о њему добро да мисле. Нико не мисли добро о Шојићу али му је забаван, јер како ћете друкчије испирчати ту причу, јер ко ће то да гледа ако имате једног мртвозорника који сваког живог превари? Онда је то драма, то је кримић, то је нека друга прича, неки други жанр.
АТ: Шојић се на филму појавио ’81. у филму „Лаф у срцу“ са истим карактером и малом епизодном улогом. Шта се ту у међувремену десило у друштву, па да он постане главни лик наше свакодневице?
СП: Пад критеријума. Срозавање вредности. Једна општа.. ја бих рекао.. кад пропада држава, пропада и друштво које је та држава формирала. А кад пропада друштво, пропада и појединац, али он пропада.. наравно, највише осећа ту пропаст и гледа да се некако спасава. Он као појединац, кад нема ослонца у друштвеним институцијама и поретку, кад осећа да се све љуља и да то све клизи некуда, он гледа да стане на чврст ослонац. Ту могућност манипулације, преваре, брзог богаћења је неограничена. Ми смо олако ушли у један распад државе, а да нико није био тога тада свестан, док није ђаво однео шалу. Али онда је било касно, јер се распало оно што је до тада постојало. Ми смо све могуће што је било створено испљували, ништа није ваљало нама.
АТ: Па није нам то ни први пут било.
СП: Па јесте, али ми смо ипак били једна држава која је.. она је идеолошки била превазиђена, начин управљања државом, али је изградила многе институције и многе тековине које је требало сачувати. Да не говорим о томе и да је изграђена и некаква привреда која је могла да се обнови, модернизује на један савремен начин. На крају крајева, то што је Југославија била као заједница народа, то је Европа тек покушавала за Еврпску Унију, а ми смо оно што је већ било створено – растурили. Где је ту памет била, Бог свети зна.
АТ: Рекли смо друштво је деградирло и морално и економски и социјално, али сви смо ми, ето, од његове појаве на овамо веровали у политички излаз за бољи живот. А уместо тога, политика нас је све време водила у разне кризе, промене система, идеологија.. Променили смо и систем и идеологију, али је начин владања некако увек остајао исти.
СП: Па то је истина, да је овде увек популарнији био ауторитарни начин владања, а с друге стране у политику се овде лакше одлазило него у неким другим, богатијим земљама. Јер Ви у другим, богатијим земљама могли сте, да кажем условно, да се обогатите. У ствари, могли сте да живите људски, достојно и тако даље, и са радом обичним, стручним, својим знањем. Овде је то врло тешко било. Увек и увек је било лакше ући у власт, бити прилепак власти, бити човек који ће говорити оне фразе које су потребне да би неко владао и да на тај начин добијете неке привилегије. А то, наравно, привлачи оне који су најтањи, који најлошије могу то да раде. Тако да је то један разлог који ја мислим да је потпуно разумљив. Ми нисмо имали, ако растурамо државу, ми нисмо имали другог начина него да уђемо у политику на најгори могући начин.
АТ: А у вези са Шојићем, је ли вам се чини да га и даље тражимо на исти начин, пратимо, учествујемо у политичким дебатама, гласамо, навијамо за ову или ону опцију, а добијамо само ова обећања која сте сад споменули?
СП: Пазите, ми кад кажемо Шојић, ми мислимо да је с једне стране Шојић а са друге стране остали људи. Нема..
АТ: А често су у дебатама два Шојића.
СП: Па не, та два Шојића.. Па имам ја у „Белој Лађи“ Хаџиздравковића, Ејдус каже Оливери Kовачевић: „Доћи ћете једног дана на посао, па ћете видети да вам је шеф Шојић. Сад сте се лецнули, а доћи ће он свуда, он ће бити у жирију за Октобарску, за Нинову награду. Он ће сам себи доделити награду за архитектуру, јер ће бити и у том жирију.“ Он хоће да каже шојићизам ће преплавити Србију, али то није ни зато што ће се множити Шојићи, него зато што у сваком од нас постоји Шојић. Ако му дозволите да напредује са негативним особинама, он ће их користити. Слабији човек ће користити… У сваком од нас има тих некаквих основа, имате елемент да желите да се обогатите, имате елемент да живите лепо и да имате лепу жену, а она хоће лепо да живи – и ето Вам разлог да будете Шојић, ако немате другог начина.
АТ: А добро, кад погледате Ви Србију данас, докле је дошао тај шојићизам? Је л’ дошао до културних награда… директора позоришта.. медија…?
СП: Kако да не.. Свуда је. Ја то нећу да именујем никога, али нема разлога ни да прећуткујем. Све је нагрижено, нагрижено је све. И где год пипнете наћи ћете неког таквог.
АТ: Kаква су ваша политичка и идеолошка убеђења?
СП: Моје убеђење је да се политике клоним по сваку цену. Није ми то тешко, јер ја уопште немам дара за политичара. То што политичар ради је велика вештина, ако је добар политичар. За то је потребно изузетно и знање и ерудиција по мени. А код нас то по правилу није. Тако да, морате бити човек који је „ја, па ја“, који понавља неке реченице о којима не треба много размишљати, који увек као човек зависите од некакве врсте.. то није војничка дисциплина, али јесте дисциплина једна у којој Ви се повинујете мишљењу већине. Да ли сте у оквиру партије, посланичког клуба и тако даље. А човек који хоће да буде самосталан, да буде, на крају крајева, интелектуалац и да мисли, он неће прихватити то никад. И он ће се увек клонити политике као једне делатности у којој је врло тешко остати исправан и моралан човек. И то је моје мишљење о било каквој политици.
АТ: Добро, а где онда, у каквој политици видите неку могућност, неког бољег живота? Да ли је то можда ова политика ка ЕУ како нам се сада свакодневно сугерише?
СП: Ја не мислим.. ЕУ је добра замисао, али ја мислим да је то, као и многе ствари, те институције, извитоперене и изгубило је свој унутрашњи садржај и смисао. То се свело на то да Немачка управља Европом преко једне бриселске гарнитуре, чиновничке у суштини, које нико не бира, и која ником не одговара. Тако да Ви данас имате један парадол да они вама намећу као неке услове. Шта ћете Ви, рецимо, да изрекнете санкције Русима или… Мислим, неке бесмислице које једноставно видите да то он хоће да вас утера у своју политичку глобалну сферу, а не да вас приближи оним европским вредностима на којима је почивала Европска Унија. То се дешава са Америком. Америка има најбоље замишљем институционални систем, очеви америчке демократије су то јако добро замислили, и врло је тешко да она упадне у неку врсту тешке аутократије или диктатуре. Међутим, те институције с обзиром да је новац постао све у Америци, су изнутра изгрижене и ми смо имали, ми смо на делу видели како, рецимо, код њих слобода медија пада у воду, чим је потреба неког њиховог интереса, ратног овог оног… То је гомила лажи једна која иде и то је дошло дотле да Ви видите да ту нема више памети. И зато је дошло до промене у Америци. Не зато што је Трамп неки идеалан политичар, има он безброј мана, али он је почео да говори супротно од онога што су тамо говориле институције које су већ потпуно биле изнутра испражњене.
АТ: Ако Вас могу сада назвати, на основу онога што сте рекли, евроскептиком, који су разлози због чега имате отклон у односу на Европску Унију? Да ли је то истрошеност неолибералног модела, Брегзит, непринципијелност и лицемерје великих према малима.. Шта Вам од тога највише смета?
СП: Смета ми све заједно. Зато што, то је све скуп последица које иду за узроцима и кад Ви узмете све на једну.. Ви кад хоћете да видите шта је у Европској Унији добро. Добро је како су они уредили свој живот, а како уређују односе са нама није добро. Не само са нама, него са слабијим и мањим државама. Са Грчком, са не знам.. с ким год хоћете. И онда гледате последице: парадирају СС-овци у Естонији и Летонији, а Пољаци спроводе ригорозан национализам, чак неки верски фундаментализам, како год хоћете; цртају се кукасти крстеви… Просто фашистички испади нису дозвољени у Немачкој, али се толеришу у осталим.. да не говоримо о Kијеву и Украјини и тамо шта све раде.
АТ: Где бисте Ви евентуално видели алтернативу?
СП: Па да вам кажем нешто, ја оно што сам покушао да кажем о политици рекао сам у оном што сам писао. Kолико је то недовољно, наравно, не може један човек, чак и.. Многи одговори су дати на та питања у књигама мудрих и паметних људи. Kо хоће да прочита „Рат и мир“ биће му много штошта речено и зашто избијају револуције и зашто избијају ратови, али то мало ко схвата. И онда, наравно, шта ће човек који пише данас, кад су толики паметни људи писали од Томаса Мана па надаље, а да то никог није спречило да гласа за Хитлера. Он је на изборима добио.
АТ: Југославија је била политички пројекат дубоко укорењен у 19. век у смислу братства, али и једнакости, слободе и правде. У једном тренутку се, ипак, тај пројекат чак чинио прилично успешан. Чак и ви сте о томе говорили. Шта мислите шта су разлози зашто се он…?
СП: Распао? Па, мислим да су разлози врло комплексни, али има ту много.. Југославија је настала не само због жеље народа да живе заједно, да се уједине, она је била веома јака. Ја знам да је српску војску 1918., у Сплиту су стајали људи на бури да дочекају. Седам сати су чекали да дође српска војска да их поздаве. Постојало је неки осећај да је заједништво добро. И јесте добро то заједништво, а друга ствар што ми не можемо да организујемо једну месну заједницу, не можемо контејнере да поставимо како треба, не можемо чишћење ђубрета да поставимо, а хоћемо да формирамо државу како треба. Све што је покушано и оно што је успело, успели смо да растуримо. Ми немамо ту способност организације коју имају Швајцарци и Немци. Немце оставите без Владе, они ће радити на свом месту као да има шефа, као да има председника Владе. Па имали су.. Белгија није имала по осам месеци Владу, све је функционисало.
АТ: Ви сте рођени у Сињу, у хрватској породици, од пете године сте у Београду. Раније сте се изјашњавали као Југословен, зато сам Вас ово претходно и питала. Kако се данас осећате и изјашњавате?
СП: Па изјашњавам се.. Да Вам кажем, пошто је постало, кажу да је постало бесмислено вероватно, изјашњавати се Југословен јер то је већ нека врста носталгије, да тако кажемо. Ми жалимо, већина људи у Југославији жали за Југославијом. Она је била добра земља, требало је поправљати, али не растурати. Али данас ја се изјашњавам… Ја сам одрастао у Србији. Мој отац је дошао у Београд зато што је он поштовао Србе, још од Првог Светског Рата, што је имао тај осећај да је Србија једна добра земља у којој нема много мржње и то је тачно. И ми смо овде живели као Хрвати за време окупације, док се знало за клање у Јасеновцу, а да ми никаквих проблема нисмо имали ни са комшијама, ни са ким. Дакле, постоји једна доброта у српском народу и постоји једна ирационалност коју треба разумети. Али, то шта је све снашло Србе у последње време је била таква једна гомила свега и свачега да човек мора да осети симпатију, без обзира да ли емпатију, како год хоћете. Више емпатију. Просто морате да желите да том народу буде боље него што јесте и то је тај осећај који мене везује за Србију. Посебно што сам ту одрастао, што сам тај дух упио у себе и што сам, на крају крајева, српски писац.
АТ: Ваши најупечатљивији ликови су разуђени, али су и бескомпромисни и упорни, било каквом идејом да су опседнути. Kолико у томе личе на Вас?
СП: Јесте, личе на мене, ја не волим.. Овде имају израз блањав. То је за оног који не може да се одреди и нема свој став. Ја имам став који је понекад и тврдоглав и искључив. Много пута нисам био у праву, али сам то искрено заступао, а то је – што сам искрено заступао погрешан неки став – то је зато што нисам имао довољно знања. А тамо где имам довољно знања и где мислим да сам на добром путу, ту сам мало искључив. Мало.
АТ: И последње питање. Сињ, Београд, па Власотинце где овај разговор и снимамо. Kакав је то пут био, јесте ли овде на југу нашли бољи живот и свој срећни дом?
СП: Овде сам нашао жену и она је мој живот учинила бољим, садржајнијим. Научила ме је многим стварима за које сам ја мислио да су неважне у животу, она ме је научила да јесу важне, да то нису ситнице, да те ситнице чине живот. Друго, овде сам међу људима које сматрам добрим и занимљивим, без обзира што да ли је то у питању адвокат, професор, лекар или обичан човек овде који ми помаже у башти. И мислим да се овде осећам као код куће. Kао што сам се осећао у Београду. А Сињ је једна успомена на детињство, то је незаменљиво.
АТ: Много Вам хвала што сте говорили за „Седмицу“.
СП: Хвала Вама што сте обратили пажњу на мене.
Извор: РТС
