Film Kristofera Nolana o Robertu Openhajmeru je, uz „Barbi“, globalni bioskopski hit ovog leta. Njime se još jednom skreće pažnja na život i delo oca atomske bombe, ali i na sudbinu naučnika u vrtlogu Drugog svetskog rata koji su pomerali granice ljudskih mogućnosti i utemeljili svet današnjice u njegovom i dobrom i u lošem smislu. Ako se priča o Openhajmeru iscrpljuje u trosatnom filmskom spektaklu, životna priča Nikolaja Vladimiroviča Timofejeva-Resovskog, slavnog ruskog biologa i genetičara, ima materijala za ceo jedan filmski serijal.
Tokom letnjih meseci, u eri Hladnoga rata, na filmskim platnima opustelih domaćih bioskopa mahom su prikazivane holivudske akcione i italijanske erotske komedije, dok bi se, recimo, na julskom repertoaru sarajevske Kinoteke obavezno našao i ciklus filmova o Tarzanu. Jugoslavije više nema, polagano nestaje i džungla, leta su sve vrelija, Hladni rat odavno ključa, a umesto niskobudžetnih boza i bajatih repriza u multiplekse su krajem jula stigli „Openhajmer“ i „Barbi“. Devojčice svih uzrasta pohrlile su u bioskop ušuškane u barbikasto roze, dok oni koji žele da vide „Openhajmera“ stoje u redovima pred biletarnicama bez gas-maski i gajgerovih brojača.
„Barbi“ i „Openhajmer“ stigli su i u ukrajinske bioskope, dok se na internetu može pročitati vest kako će, uprkos odluci holivudskih filmskih studija da se pridruže sankcijama Rusiji, oba filma biti prikazana i sa one strane fronta. Ruski ljubitelji igračaka, nauke i filma moći će da gledaju Margo Robi i Kilijana Marfija zahvaljujući dovitljivosti jermenskih i kazahstanskih filmskih distributera, a prema istom (ne)pouzdanom digitalnom izvoru, oba filma se već uveliko sinhronizuju na ruski jezik, ali će se u dnu pokretnih slika, na velikom platnu tamošnjih bioskopa pojavljivati i španski titl.
Da li će publika u Rusiji zaista moći da vidi priče o najprodavanijoj lutki i ocu atomske bombe, ili je reč o lažnoj vesti, pokazaće naredni dani. Ali šta god da se desi, ne bi trebalo isključiti mogućnost da, rukovodeći se primerom odgovaranja TV serijom na TV seriju o černobilskoj katastrofi, ruska filmska industrija u dogledno vreme ne proizvede filmove o Babuškama i tvorcima ruske atomske bombe. I dok bi filmska bajka o najpoznatijoj ruskoj lutki zahtevala nekoliko glavnih ženskih likova, Miloš Biković bi mogao da igra Nikolaja Vladimiroviča Timofejev-Resovskog. Iako je ovaj svetski poznati biolog uključen u tajni naučni program nakon što je prva sovjetska atomska bomba uspešno testirana u avgustu 1949. godine, u njegovoj životnoj priči ima materijala za ceo jedan filmski serijal.
Potomak kozaka koji gaji vinske mušice
Timofejev-Resovski je rođen na samom početku dvadesetog veka u porodici osiromašenih zemljoposednika. Otac mu je bio inženjer koji se bavio gradnjom železnice, a od brojnih važnih predaka, po svome čuvenju ističu se najčuveniji donski kozak Stenjka Razin, te anarhista i geograf Petar Kropotkin. Krenuvši stopama ovog poslednjeg, Timofejev-Resovski je neposredno pred izbijanje Oktobarske revolucije počeo da studira biologiju u Moskvi, da bi ga, kao zastavnika crvenoarmejske konjice koji je pevao bas u vojnom horu, 1918. godine zarobili anarhisti. „Zeleni“, kako su sami sebe nazivali, nisu bili ni za Crvene ni za Bele, već su se borili protiv Nemaca. Timofejev-Resovski im je prvo ponudio džem od jagoda koji mu pred odlazak na front beše poklonio lično Lenjin, a onda im je otkrio i da je bliski rođak njegove bake autor spisa kojima se slavi „nepomućena vera u samoorganizovanje naroda“, kako će to mnogo kasnije napisati Kropotkinov prevodilac na srpski Zoran Đinđić u predgovoru knjige Anarhizam i moral („Prosveta“, 1984)
Timofejev-Resovski je neko vreme proveo u redovima „Zelenih“, sve dok ga nakon jedne bitke onesvešćenog nisu ostavili na bojnom polju. Ponovo se pridružio Crvenoj armiji, borio se protiv belogardejskih snaga generala Denjikina i onda zarazio trbušnim tifusom.
Vratio se u Moskvu 1922, gde ga je, uprkos nedovoljnim naučnim kvalifikacijama, pionir moderne genetike Nikolaj Konstantinovič Koljcov primio na Institut za eksperimentalnu biologiju. U zemlji je vladala opšta oskudica, koja nije mimoišla ni univerzitete i naučne ustanove. Naučnike je od gladi i hladnoće u radu mnogo više ometao nedostatak opreme i materijala. Timofejev-Resovski je ovaj problem rešavao tako što bi obukao svoju uniformu, upregao dva konja u zapregu i krenuo u prikupljanje dobrovoljnih priloga za naučne potrebe.
I ljudi su mu davali nove mikroskope, binokularne lupe, termostate i drugu opremu potrebnu za izvođenje najrazlitijih naučnih eksperimenata. Do početka naredne godine, Institut je bio bolje opremljen od svih ostalih naučnih odeljenja Moskovskog univerziteta, a Timofejev-Rosovski se oženio dugogodišnjom Koljcovljevom saradnicom Jelenom Aleksandrovom Fidler, koja će svoga supruga zaraziti biogeohemijiskim idejama Vladimira Ivanoviča Vernadskog. Vernadski, čije je izvorna naučna oblast bila mineralogija, smatra se jednim od tvoraca geohemije, biogeohemije i radiogeologije, i, uz Tejara de Šardena, i ideje o noosferi, sferi ljudske misli koja je nakon geosfere (nežive materije) i biosfere (žive materije) treća faza u razvoju planete.
Do njega je Fidlerova došla sasvim slučajno. Vraćajući se sa jedne naučne ekspedicije organizovane u jeku građanskog rata, istraživači su se našli usred meteža iznenadne bitke, pa je Fridmanova, umesto da se sa ostalim kolegama vrati u Moskvu, naposletku završila u Kijevu, gde je u to vreme radio Vernadski.
Svoja pionirska istraživanja na polju genetike Timofejev-Resovski i Fridmanova obavljali su u naučnoj stanici Zvenigorod, koja se nalazila na pedesetak kilometara od Moskve. Predmet njihovog proučavanja bila je Drosophila, ili narodski rečeno – vinska mušica! „Nezamenljiva je“, govorio je svojim studentima Timofejev-Resovski o vinskoj mušici. „Brzo se razmnožava… Ima jasne nasledne osobine… Sve ozbiljne laboratorije širom sveta bave se njome. Neznalice vole da kažu kako od Drosophilie nema bilo kakve ekonomske koristi. Ali iste nasledne zakonitosti vrede kako za slonove tako i za vinske mušice. Samo što generacija vinske mušice sazri za samo dve nedelje.“ Ali upravo je sićušnost predmeta njihovog izučavanja predstavljala problem kada je od novih revolucionarnih vlasti trebalo izmoliti dodatna sredstva za istraživački rad. U zvaničnu posetu istraživačkim stanicama Instituta za eksperimentalnu biologiju trebalo je da dođe aktuelni komesar zdravlja Nikolaj Semaško. Timofejev-Resovski je znao da će Semaško radije otići do laboratorije gde se izvode eksperimenti sa živinom nego što će se baviti tamo nekim vinskim mušicama. I zato je rešio da ga otme, što se naposletku ispostavilo kao pun pogodak.
U početku uplašen i zbunjen gomilom žgoljavih genetičara koji su u jednom trenutku opkolili njegova službena kola, Semaško je shvatio značaj istraživanja Timofejev-Resovskog, pa je Institutu dodeljen novi, veći prostor na novoj lokaciji u gradu.
Ipak, isti Semaško nije oklevao da se mladog i preduzimljivog naučnika reši prvom prilikom. Tako su u martu 1925. Timofejev-Resovski, njegova supruga Jelena i njihov dvogodišnji sin Dimitrij, uz dozvolu sovjetskih vlasti, vozom otputovali za Berlin, gde ih je čekao neurolog Oskar Fogt, koji se nalazio na čelu novoosnovanog Instituta za proučavanja mozga. Fogt se pionirskim istraživanjima ljudskog mozga bavio sa svojom francuskom suprugom Sesilijom. Fogtovi su prvi put došli u Moskvu januara 1923, da bi učestovali na Prvom sveruskom kongresu psihoneurologije. Oskar je na tom skupu održao predavanje, tokom kog je opisao način na koji mikroskopski ispituje režnjeve moždanog tkiva:
„To je kao da letite iznad predela u kom vidite brojne gradove; samo talentovani istraživač arhitekture sposoban je da brzo uoči karakteristična mesta, nalik kakvim naročitim građevinama, koja razlikuju grad od grada.“
Tokom trajanja kongresa, Fogtovi su pregledali Vladimira Iljiča Lenjina, koji je umirao od posledica atentata koji je 1918. izvršila Fani Kaplan. Vođa Oktobarske revolucije je od fatalnih povreda glave preminuo 1924. godine, a u februaru 1925. bračni par Fogt je ponovo bio u Moskvi, gde će postaviti laboratoriju u kojoj će naredne dve godine biti analizirana struktura Lenjinovog mozga. Uporedo sa ovim mikroskopskim radom, Fogt je razvijao svoj Institut u Berlinu. U tome mu je od velike pomoći bio mladi ruski kolega, proučavalac Drosophilie.
Čudni dani u Berlinu
Kada je sa suprugom i sinom stigao u Berlin, Timofejevu-Resovskom je bilo tek dvadeset i pet godina i još uvek formalno nije bio završio studije. U početku, Timofejev-Resovski je na Fogtovom Institutu sa suprugom radio kao asistent. Genetska istraživanja vinske mušice su napredovala, „rastao“ je i Fogtov Institut, ali i Hitlerova partija.
Fogt se javno protivio nadolazećoj nacističkoj ideologiji, pa se 1936. povukao sa čela Instituta i uz zauzimanje i materijalnu pomoć Gustava Krupa preuzeo mesto upravnika male „klinike Švarcvald“.
Timofejev-Resovski je pak ostao. Mogao je da svoja istraživanja nastavi u SAD, jer mu je Rokfelerova fondacija nudila takvu mogućnost, a mogao je i da se vrati u SSSR. Ali on ne samo da je ostao u nacističkoj Nemačkoj, već mu je novo rukovodstvo Instituta obezbedilo mesto šefa ove potpuno autonomne naučne istitucije, a u maju 1938. postao je punopravni član Naučnog društva „Kajzer Vilhelm“. U isto vreme je odbio ponudu da postane nemački državljanin. „Ja sam Rus po rođenju“, rekao je, „i ne vidim na način da se ta činjenica promeni.“
Timofejev-Resovski je tokom svog boravka u nacističkoj Nemačkoj došao do fundamentalnih saznanja na polju genetike i radiobiologije. Njegova istraživanja mutacija izazvanih zračenjima dovela su ga u kontakt sa Maksom Delbrikom i Karlom G. Cimerom, koji će 1969. godine dobiti Nobelovu nagradu za medicinu. U svom zajedničkom radu „O prirodi mutacije gena i njegove strukture“ trojica naučnika su u suštini dokazali da su geni molekuli. Ispitujući genetsku strukturu vinske mušice, otkrili su da hromozom Drosophilie sadrži između 10.000 i 100.000 gena. Ovo istraživanje je lekarima otkrilo svu važnost molekularne biologije.
U svom radu „Sovjetski biolog u nacističkoj Nemačkoj“ istraživači Đerđ S. Levit i Uve Hosfeld su na osnovu dokumenata dokazali da ruski naučnik nikako ne može da bude odgovoran za zločine koji su u ime nauke počinjeni za vreme nacističkog režima i u okviru rada berlinskog Instituta. Takođe, ponudili su i četiri odgovora na pitanje zbog čega je Timofejev-Resovski odlučio da svoja istraživanja ne nastavi u SAD već na berlinskom Institutu, na kome su, dok je on pod mikroskopom istraživao genetske mutacije vinske mušice, nacistički lekari proučavali na stotine mozgova eutanaziranih logoraša.
Prvo, Timofejev-Resovski se osećao odgovornim za svoj istraživački tim, u kome je bilo pet naučnika i šest tehničkih asistenata. Drugo i treće, u SAD bi imao znatno manje tehničkih mogućnosti za izvođenje istraživanja, a naučnički prestiž je, po njegovom mišljenju, u Nemačkoj bio znatniji nego sa druge strane Atlantika. Četvrto, njegova deca su se selidbom iz Rusije već bila navikla na novo okruženje.
To okruženje je ubrzo postalo ratno, a Fogtov institut je postao svojevrsna sigurna kuća za mnoge naučnike koje je Timofejev-Resovski spasao sigurne smrti pruživši im mogućnost da se bave naukom u sve težim vremenima. Prema svedočanstvu Nikolasa Rajhla, jednog od njegovih saradnika, nacisti se nisu mnogo mešali u poslove Timofejev-Resovskog. Zauzvrat, on bi povremeno održao predavanje esesovskim lekarima, gde bi ih upoznavao sa svojim otkrićima u vezi sa ispitivanjima mutacija gena, dok su neki njegovi radovi sigurno mogli da se primene u vojne svrhe. Takođe, kako je rat odmicao a nestašice bivale sve veće, Timofejev-Resovski je oficire zadužene za bezbednost lokacije na kojoj je radio redovno pozivao na večere kada bi se na jelovniku našlo meso pokusnih kunića.
Ova, u najmanju ruku neobična, obostrano kompromisna idila između nacista i ruskog naučnika trajala je sve do polovine 1943. godine, kada je Gestapo, nakon provale jednog ilegalnog lanca pokreta otpora, uhapsio njegovog starijeg sina Dimitrija. Timofejev-Resovski je pokušao sve ne bi li ga oslobodio, pa je čak i Verner Hajzenberg, koji se u to vreme već uveliko nalazio na čelu projekta izrade nemačke atomske bombe, preko svojih jakih veza probao nešto da učini za svog kolegu.
Dimitriju Timofejev-Resovskom, međutim, nije bilo spasa. Poslat je u koncentracioni logor Mathauzen, gde je nastradao tokom pobune koja je izbila neposredno pre dolaska američke vojske. Jelena Timofejeva-Resovski je do smrti verovala da je njen sin nekim čudom ipak preživao rat, a njen suprug je, uprkos ovom gubitku, nastavio da se bavi svojim istraživačkim poslom sve dok se 21. aprila 1945. pred ulazom u Institut u berlinskom predgrađu Buh nije pojavila prethodnica Crvene armije.
Prema svedočenju Timofejevljevog kolege i saradnika, takođe Rusa, I. B. Panšina, predaja je protekla mirno.
„Svi smo se nalazili u kući Timofejev-Resovskih. Bilo je sporadične pucnjave. Kroz prozor sam ugledao naše vojnike. Otišao sam do njih sa belom zastavom. Jedna od prvih stvari koju smo potom uradili bilo je slanje telegrama Staljinu, u kom smo ga obavestili da stojimo na raspolaganju Sovjetskom Savezu, te da će Institut sa svojim osobljem i opremom biti od velike koristi Rusiji.“
Dugo putovanje od Lubjanke, preko levog prozora 75. ćelije, do Objekta 0211
Timofejev-Resovski je, međutim, odmah uhapšen, ali je po nalogu generala NKVD-a Avrama Pavloviča Zavjenjagina odmah i oslobođen. Prepoznavši značaj naučnikovih istraživanja na polju radiobiologije, general je preuzeo brigu nad Institutom, nameravajući da i opremu i osoblje što pre prebaci u Moskvu.
Tako je i bilo, ali tamošnji naučnici nisu dočekali svog kolegu raširenih ruku. Prvo, neki od od njih sa njim nisu hteli da se rukuju, da bi mu potom ruke i bukvalno svezali. Timofejev-Resovski je postao žrtva sukoba dve struje unutar NKVD-a. Dok su jedni, uviđajući značaj njegovih otkrića, želeli da što bolje iskoriste njegova znanja, drugima je na umu bilo samo da ga pošalju na robiju.
Tako je samo nešto više od mesec dana nakon što su Amerikanci bacili atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, Timofejev-Resovski uhapšen i odveden u Lubjanku, odakle mu se gubi svaki trag. Pronalazimo ga na stranicama Solženjicinovog Arhipelaga Gulag, u poglavlju „S ostrva na ostrvo“. Solžnjenicin beleži kako se sa Timofejevom-Resovskim susreo u julu 1946, u logoru u koji je u to vreme dovedeno mnogo naučnika. Odmah po dolasku u logor, nakon prve noći koju je proveo u ćeliji, gde je, umesto planiranih dvadeset i pet, bilo smešteno osamdesetak ljudi, „neki čovek, još u dobrim godinama, solidne građe (samo malo mršav), povijena nosa, da ne preteram, kao kod jastreba“, predstavio se novajliji kao profesor Timofejev-Resovski, predsednik Naučno-tehničkog društva 75. ćelije:
„Naše društvo se svakodnevno, po primanju jutarnjeg sledovanja, okuplja pod levim prozorom. Da nemate i vi da nam date neko naučno saopštenje? I koje?“
Solženjicin je improvizovao, te je u pristupnoj besedi logoršima-naučnicima prepričao knjigu koju je tokom dve noći čitao tog proleća u logoru iz kojeg je tu premešten. Bio je to zvanični izveštaj Ministarstva vojske SAD o prvoj atomskoj bombi. „Pošto primismo sledovanje, pod levim prozorom se okupi Naučno-tehničko društvo od desetak članova. Ja izneh moje saopštenje i bejah primljen u njega. Nešto sam bio zaboravio, nešto slabo razabrao, tek moje predavanje je morao dopunjavati Nikolaj Vladimirovič, mada je već celu godinu bio u zatvoru i ništa ni sam nije mogao znati o atomskoj bombi. Za tablu mi je služila prazna kutija za cigarete, a za kredu – skriveni krnjatak križulje. Nikola Vladimirovič bi mi ih uzeo i crtao, tako uvereno me ispravljao kao da je bio jedan od fizičara iz los-alamoske grupe.“
Timofejev-Resovski je, piše još Solženjicin, „blistao znanjima iz svih mogućih nauka. Posedovao je takvu širinu znanja kakvu naučnici posle njegove generacije i ne žele da imaju (ili se možda promenila mogućnost obuhvata?). Sada je bio tako izmučen glađu iz vremena istrage da mu je svaka aktivnost ove vrste teško padala“.
U avgustu 1946. Timofejev-Resovski je premešten u logor u Karagandi, gde je takođe organizovao naučno društvo. Oboleo od distrofije, nalazio se na izmaku snaga kada je, na intervenciju nobelovca Frederika Žolio-Kirija, Lavrentije Berija izdao nalog za njegov hitan povratak u Moskvu. Do centralne zatvorske bolnice u prestonici stigao je u stočnom vagonu pretrpanom iznemoglim zatvorenicima. Vid mu je nepovratno bio oslabio toliko da više nije mogao da koristi mikroskop. Oporavak se odvijao sporo i Timofejev-Resovski je tek u proleće 1947. bio u stanju da otputuje na Ural, do Objekta 0211. Bila je to šaraška – zatvorsko selo podignuto na obali jezera, koje su još zvali i Laboratorija B. Tu su radiolozi, hemičari i botaničari iz celog SSSR-a, u cilju daljeg razvoja sovjetskog vojnog nuklearnog programa izučavali radijativnu biologiju, dozimetriju i radiohemiju.
Timofejev-Resovski je, prema sopstvenim rečima, jedva imao snage da se popne uz tek nekoliko stepenika, ali uspeo je da se oporavi i nastavi sa svojim radom. Vlasti su mu prvo dozvolile da piše supruzi Jeleni, koja se sa njihovim mlađim sinom Andrejem i dalje nalazila u Berlinu, da bi 1948. i oni stigli u Objekat 0211.
Tamo će ostati sve do polovine pedesetih godina, kada su i okončana dramatična staljinistička previranja među sovjetskim naučnicima, koji su u borbi za opstanak na slobodi i na rukovodećim mestima na univerzitetima i naučnim institutima, genetiku u potpunosti prognali iz svih tadašnjih istraživanja.
Poslednji bizon
Holivudski producenti bi se složili da bi kraj ove neverovatne priče o jednom naučniku trebalo završiti kakvom mirnom, idiličnom scenom. Predložak za baš takav mizanscen pronalazimo u biografiji Nikolaja Timofejev-Resovskog. Nakon oslobađanja od obaveza u Objektu 0211 njemu nije bio dozvoljen povratak u Moskvu, pa je svoj naučni rad nastavio u Sverdlovsku, gde je osnovao laboratoriju za biofiziku pri Uralskom odeljenju Akademije nauka. Tokom letnjih meseci, vodio je letnju školu u eksperimentalnoj stanici u blizini jezera Mijasovo, gde se istraživalo u oblastima „od astronomije do gastronomije“. Nije postojala bilo kakva radna rutina, a atmosfera je bila krajnje neformalna. Timofejev-Resovski je svima koji bi došli da leto provedu u eksperimentalnoj stanici pored jezera govorio da nikako ne bi smeli da budu agresivno ozbiljni dok se bave istraživačkim radom.
I možda bi smeh mladih, nadarenih ljudi željnih znanja bio sasvim dovoljan za odjavnu špicu da Timofejev-Resovski, uprkos protivljenju mnogih partijskih dušebrižnika, u proleće 1956. ipak nije održao predavanje na Biološkom odeljenju Moskovskog univerziteta.
Tada mladi radiobiolog Genadij Poliparkov seća se kako su po naređenju dekana fakulteta vrata na glavnom ulazu u zgradu bila zaključana, ali da se Timofejev-Resovski ipak pojavio, pa ga je jedan od profesora proveo kroz sve laboratorije, da bi se onda pojavili pred salom prepunom studeneta. „Bio je veoma mršav, a kosa mu beše poput grive“, sećao se ovog predavanja Polikarpovljev kolega Korogodin. „Prešao je pogledom preko publike. Potom je skinuo jaknu i prebacio je preko naslona stolice. U narednom trenu je počeo da govori… i taj govor beše tako živ da smo svi shvatili kako nikada do sada nismo čuli nešto slično…“
I to bi bio idealan trenutak za odjavnu špicu.
U njoj bi, sem podatka da je Jelena Timofejev-Resovski umrla 1973. u Sverdlovsku, današnjem Ekaterinburgu, a da je njen suprug ovaj svet napustio 1981. godine u Obnjinsku.
Jedanaest godina kasnije, Državni tužilac je konstatovao da optužba za veleizdaju iz 1946. godine nije imala pravnog osnova, te je Nikolaj Timofejev-Resovski rehabilitovan.
Ruski pisac Danil Granin je nakon dugogodišnjih istraživanja i razgovora sa naučnikom 1987. objavio biografski roman „Bizon“. Knjiga je prevedena na engleski jezik i 1990. godine objavljena pod naslovom „Bizon: knjiga o naučniku koji je pobedio Staljina“. Možda će pomama za „Openhajmerom“ i ovaj tekst nagnati nekog od domaćih izdavača da u dogledno vreme Graninov roman o Timofejev-Resovskom bude preveden i na srpski jezik.
Vule Žurić
Izvor: RTS OKO
