Упркос глобалним последицама, крај конфронтације између Русије и Запада која своје разарајуће лице показује на украјинском фронту се не назире. И једна и друга страна спремне су да иду до краја, до победе, тј. пораза противника, без јасне дефиниције шта би била победа и представе о томе колика би крајња цена могла да буде
Да је неко средином фебруара 2022. године рекао да је свет, који је тетурајући се тек излазио из двогодишње ковид катаклизме, у добром стању у односу на то какав ће бити годину дана касније, вероватно би био проглашен неурачунљивим. Ипак, био би у праву: дванаест месеци од почетка напада Русије на Украјину, пандемија изгледа као изазов пред којим се, уз сва тешка сагрешења, планета ујединила пред нападом природе на човечанство, бар у заједничком страху и покушајима да је обузда. Осим тога, знало се да пандемије имају ограничен рок трајања, ма како нам поменуте две године из ове перспективе изгледале бесконачно дуге.
Оно што је, међутим, следило после пошасти коју је оставила пандемија иза себе нема рок трајања, а последице су много горе, што није прво такво историјско искуство – нема те штете коју природа може да учини човечанству која се може мерити са оним што људи могу да ураде једни другима.
То што би се колоквијално звало „светски поредак“ у облику какав је постојао од краја Другог светског рата до 24. фебруара 2022. више не постоји. Било је, додуше, држава које су последњих деценија на својој кожи осећале да се тај поредак круни (Ирак, Југославија, Либија, Сирија…), али већи део света је то посматрао као изоловане инциденте, а не као глобални процес. Рат у Украјини, међутим, погодио је и најудаљеније закутке планете, бескрајно далеко од украјинског ратишта.
Шта је за кога победа, а шта пораз
Код оних највећих десиле су се и највеће промене. Запад је изоловао Русију, али је и Русија одлучила да себе изолује од Запада, у заокрету који нема пандан у историји ни те, ни земље сличне величине и моћи. Без цинизма, али после само годину дана рата који делује као да је тек на почетку, Русија је ту прву годину до сада невиђених санкција издржала на ногама, убрзано се окрећући према истоку и југу. Какве су, међутим, последице тог заокрета, која је цена коју ће ова земља тек платити тиме што ће, мање или више, у ближој и даљој будућности дебело зависити од суседа и суперсиле као што је Кина, нико ни у свету ни у Русији не може ни приближно да предвиди.
Баш као што нико у Русији после годину дана крвопролића не може да каже која је цена бар сто хиљада мртвих на фронтовима, безброј рањених, трауматизованих, стотине хиљада оних који су земљу напустили, и шта би била за Русију победа у овом рату која би била вредна свих губитака? И колико година је још Русија спремна да ратује до „победе“?
Није никаква утеха, али ни њени противници који кажу да рат мора да траје све док Русија не буде поражена не дефинишу шта би био тај пораз. Да Украјина поврати све територије, укључујући и Крим (без дефинисања уз колико стотина хиљада мртвих, обогаљених и избеглих, по којој цени и у колико наредних година би се то остварило)? Да се Русија сломи (без икакве идеје како би изгледала анархија у огромној држави са хиљадама нуклеарних бојевих глава, и свести да је колапс СССР-а и потоње безмерно понижавање Русије Путина и довело до власти)? Како год, не делује ни да Русија, ни колективни Запад, предвођен Сједињеним Државама, имају намеру да одустану од онога што су наумили, без обзира на цену.
Цена рата у Украјини
А ту цену највише плаћају и они који са украјинским ратом немају баш никакве везе. Скок цена енергената, хране и скоро свега што се може замислити, подивљала инфлација, посртање глобалне привреде већ руиниране последицама пандемије (последње процене кажу да су последице рата по светску економију до сада 1600 милијарди долара), највише погађају државе у Африци, Азији и Јужној Америци, баш због тога што су најсиромашнији увек најрањивији на сваку промену. Није колективно одбијање Трећег света да под притиском Запада уведе санкције Русији последица подршке руској агресији, већ колективног беса што се од њих тражи да активно учествују у нечему што им штети, а не тиче их се, и што безбројни ратови у њиховим крајевима ни изблиза нису завредили толико пажње Западног света као онај украјински, колико год крвави и катастрофални били.
Неке последице украјинског рата на државе Трећег света још нису видљиве, али рачун тек долази на наплату, а тај свет подрхтава: недостатак вештачког ђубрива, лоше жетве, унутрашње нестабилности, о земљотресима, сушама и природним поморима да не говоримо, и таласи очајника који се већ ваљају према богатијем делу света биће много већи.
То што читава Европа такође трпи последице украјинског рата, из перспективе поменутих очајника личи на циничну кукњаву. Опет, објективно гледано, Европљани колективно гледано живе горе него раније, поменута поскупљења енергената и последично свега живог, инфлација и посртање привреде никога не могу оставити равнодушним. А будућност не делује светлија, напротив, колико год је овогодишња топла зима примирила страхове. Па опет, углавном једино што се чује из уста европских званичника су мантре о подршци Украјини до „победе“ па нека кошта шта кошта, без помињања икаквог могућег мира у догледној будућности (додуше, ни Русија га не помиње).
САД и Кина
Ако, на први поглед, има добитника у ових годину дана лудила, то је на првом месту највећа светска сила, САД. Противник попут Русије ратује и крвари, а Сједињене Државе у рату не учествују, него помажу Украјину са безбедне даљине. Вашингтон поново беспоговорно слушају у читавој Европи, привреда је живнула погурана продајом гаса, оружја итд, а тек ће када у Сједињене Државе почну да се селе фирме из Европе због стотина милијарди најављених субвенција.
Ни Кина, друга светска суперсила, не може бити незадовољна, у руке им пада Русија са њеним бескрајним резервама јефтиних енергената неопходних кинеској привреди.
Додуше, све поменуто делује као искривљена, суманута логика. Ни САД ни Кина, ни Норвешка ни арапске државе које профитирају на већим ценама енергената нису изолована острва, а свет од Кубанске кризе није био ближи глобалном сукобу, у коме се звецка нуклеарним оружјем. Па како је онда могуће да се лудилу крај не назире, напротив? Уз све дубокоумне анализе, одговор је једино да је свет испао из зглоба, а није му први пут.
Момир Турудић
Извор: Време
