Када сам, једном приликом, пријатеља питао како је могуће да ФК Црвена Звезда није прошла Келн у трећем колу Купа УЕФА 89.г., док је за црвено-беле играо Пикси, и сви они мајстори који су у сљедећеој сезони постали шампиони Европе, он је одговорио: Да, играо је Пикси, али, као прво није играо Белодедић, и – што је најважније, није играо Синиша Михајловић! На моје чуђење и питање да ли он сматра Синишу бољим играчем од Стојковића, он је одговорио да се не ради о томе ко је од њих појединачно бољи, него о начину на који дају допринос екипи. И док је Писки мајстор и организатор игре, лидер који води екипу и преузима на себе (не)могуће одговорности ( у шта смо се скоро увјерили ), Михајловић је ракета у пуној брзини, бескомпромисни борац који се не штеди, али и виртуоз који умије да постигне оно што је другима немогуће.
На здравље се рекло, и Пиксију и осталима, али збиља је Синиша Михајловић она карика која је недостајала овдашњем фудбалу да се од оног уобичајног ”за мало” попење тај непремостиви корак ”ка више”. Трчао је као Њемац, био пргав и одважан као Аргентинац, слободњаке и пенале шутирао боље него иједан Бразилац, а уживао у фудбалу као Италијан.
Он је, послије ере Радомира Антића, први селектовао генерацију српских репрезентативаца која је свој зенит досегла двоструким узастопним учешћем на мундијалима 2018. и 2022. и покушао да дуне нови дух у култ репрезентације, инсистирањем да се пјева државна химна. Првак Европе и првак свијета у дресу Црвене Звезде. Таленат са неба, и храбро срце српског фудбала. Отишао је у данима велике фудбалске светковине, претходно учинивши овај наш земни живот, и сиву судбину српског фудбала, неизбрисиво љепшом и одважнијом него што је била икада прије његове појаве. Није био шеста ”Звездина звезда”, али јесте једна од највећих и најсјајнијих комета овдашњег спорта…
На слици сцене из Катара, загрљени Роберто Карлос, Кафу, Кака, Роналдо, Тоти, Дел Пјеро, Матераци, Занети, Трезеге, Вијери, Стоичков, Дрогба, Касиљас, Пујол, Ђоркаеф, Џон Тери…
Оливер Јанковић
