Стари изборани људи грлили су се после пројекције филма у пуној сали. Текле су им сузе. Остали у публици су их гледали са страхопоштовањем. Загрљени старци пред биоскопским платном су били људи по чијој агонији је снимљен филм чију критику куцам након што сам након њега једва спавала.
Филм „Снежна дружина“ је рађен по истинитој причи. То су речи које ћете имати пред собом заглављене у грлу док будете гледали сцене које Холивуд никада не би снимио. Превише су истините. Превише су сирове. Другачије и не би смеле да буду.
Тог 13. октобра 1972. године у Андима се догодила стравична авионска несрећа. Авион је летео из Монтевидеа у Уругвају за Чиле.
У авиону је било 5 чланова посаде и 40 путника које су углавном чинили чланови уругвајског рагби тима, њихове породице и пријатељи. Пилот је почео да се спушта мислећи да иде ка писти. Уместо тога ишао је ка снежној ували у срцу Анда. Авион и сви у њему су се закуцали у снег. Људи и ствари расули су се по падини.
Од њих 45, 33 је преживело пад авиона, али више од пола њих је умрло у наредним данима због озледа и хладноће као и због лавине која се десила једне вечери. Напослетку је преживело само 16 путника. Тих 16 преживелих путника је на Андима провело укупно 72 дана. Ова истинита прича инспирисала је редитеља Ј.А. Бајону да сними филм о преживљавању током којег мораш да донесеш одлуку – шта ћеш јести на планини на којој нема хране, само мртвих. Можда сте гледали филм о истом догађају који је Холивуд снимио, звао се „Аливе“. И ја сам, али као да нисам. Филмови су толико другачији да ми први делује као лимунадица. Спремите се.
Гледаћете како момци стари 20 година умиру један по један. Бљеснуће вам пред очима – ово је истинита прича. Бићете иза њих док жврљају писма породицама промрзлим рукама. „Драги мама и тата, Васко је. Овде је лепо, сунце је над планинама. Још смо живи и све је добро“. Бићете ту док деца, јер били су деца, праве носила да збрину рањене. Бићете ту док се од њих опраштају.
Kада прве капљице црне људске мокраће почну да падају у снег филм ће се из трилера претворити у тешку драму. Бићете суочени са судбином преживелих – са Робертом, Нумом, Нандом и Марселом. Са рођацима Страуч. Са Хавијером и Лилијан. Бићете остављени под немилосрдним сунцем и ледом Анда, бруталношћу живота и са самим собом. И поново ћете себи, по ко зна који пут рећи – ово није сценарио. Ово се десило. Нума је имао 25 година и то му се десило.
Гледаћете залепљени за екран како копне од глади док студенти прве године медицине размишљају како да их прехране месом мртвих другова. „Ја нећу да једем људско месо, не могу“, изговориће капитен. Гладоваћете са њим.
Филм ће приказати сцене о којима не размишљамо када читамо извештаје о неком догађају. Kако се згњече седишта када авион падне? А људи који су седели у њима? На који начин организам и ум трпе глад. Kако живети када си затворен у металном кршу у којем до крова смрди на смрт?
Kада младић у врлетима Анда пита: Хавијере, толико је мртвих око нас – у чему је смисао свега? Одговор ћете добити у становима на Звездари, Kрушевцу или Бечу. И бићете захвални.
Нећете само гледати, то је снага овог филма. Осетићете.
Ухватила сам себе како вичем „не, је*оте“, док гледам како лик којег волим у тренутку нестаје. Последњих десет минута филма дочекала сам на ногама очију пуних суза. Померило ме ово остварење. Расплакало ме, разбеснело и насмејало. Идем толико далеко да кажем да ме и мало променило.
„Дружина снега“ није филм који се прати док мењате канале на телевизији. Ово је филм који остаје са вама.
Планирали смо да два и по сата колико траје одгледамо у две туре, да између поједемо нешто. Нисмо се померили. Једва да сам и телефон погледала. Није ствар у томе што знате шта се десило – знала сам како ће се завршити. Ствар је у томе што је режисер кроз дијалоге са преживелима испричао догађај онако како се дешавао. Ово је живот. Нема логике у томе ко ће преживети, а ко умрети. Нема припреме. Само константна непречишћена реалност.
Очај је приказан довољно реално да као контраст, као подигнута глава у снегу штрчи људски инат. Пука жеља за преживљавањем. Откопавање из гроба у који вас је природа бацила. Прича путника са Анда можда је једна од најбоље испричаних у историји.Сјајно је што је Нетфликс барем дао шансу Бајони и шпанским уметницима да је исрпичају како треба.
Нећете завршити последњи кадар убијени у појам. Напротив. Ово је филм који вас тргне својом силином. Погледате своје руке, зидове око себе и кажете – нема планине у мом животу коју не могу да пређем.
Стари изборани људи грлили су се после пројекције филма у пуној сали. Текле су им сузе. Остали у публици су их гледали са страхопоштовањем. Загрљени старци пред биоскопским платном су били људи по чијој агонији је снимљен филм чију критику куцам након што сам након њега једва спавала.
Филм „Снежна дружина“ је рађен по истинитој причи. То су речи које ћете имати пред собом заглављене у грлу док будете гледали сцене које Холивуд никада не би снимио. Превише су истините. Превише су сирове. Другачије и не би смеле да буду.
Тог 13. октобра 1972. године у Андима се догодила стравична авионска несрећа. Авион је летео из Монтевидеа у Уругвају за Чиле.
У авиону је било 5 чланова посаде и 40 путника које су углавном чинили чланови уругвајског рагби тима, њихове породице и пријатељи. Пилот је почео да се спушта мислећи да иде ка писти. Уместо тога ишао је ка снежној ували у срцу Анда. Авион и сви у њему су се закуцали у снег. Људи и ствари расули су се по падини.
Од њих 45, 33 је преживело пад авиона, али више од пола њих је умрло у наредним данима због озледа и хладноће као и због лавине која се десила једне вечери. Напослетку је преживело само 16 путника. Тих 16 преживелих путника је на Андима провело укупно 72 дана. Ова истинита прича инспирисала је редитеља Ј.А. Бајону да сними филм о преживљавању током којег мораш да донесеш одлуку – шта ћеш јести на планини на којој нема хране, само мртвих. Можда сте гледали филм о истом догађају који је Холивуд снимио, звао се „Аливе“. И ја сам, али као да нисам. Филмови су толико другачији да ми први делује као лимунадица. Спремите се.
Гледаћете како момци стари 20 година умиру један по један. Бљеснуће вам пред очима – ово је истинита прича. Бићете иза њих док жврљају писма породицама промрзлим рукама. „Драги мама и тата, Васко је. Овде је лепо, сунце је над планинама. Још смо живи и све је добро“. Бићете ту док деца, јер били су деца, праве носила да збрину рањене. Бићете ту док се од њих опраштају.
Kада прве капљице црне људске мокраће почну да падају у снег филм ће се из трилера претворити у тешку драму. Бићете суочени са судбином преживелих – са Робертом, Нумом, Нандом и Марселом. Са рођацима Страуч. Са Хавијером и Лилијан. Бићете остављени под немилосрдним сунцем и ледом Анда, бруталношћу живота и са самим собом. И поново ћете себи, по ко зна који пут рећи – ово није сценарио. Ово се десило. Нума је имао 25 година и то му се десило.
Гледаћете залепљени за екран како копне од глади док студенти прве године медицине размишљају како да их прехране месом мртвих другова. „Ја нећу да једем људско месо, не могу“, изговориће капитен. Гладоваћете са њим.
Филм ће приказати сцене о којима не размишљамо када читамо извештаје о неком догађају. Kако се згњече седишта када авион падне? А људи који су седели у њима? На који начин организам и ум трпе глад. Kако живети када си затворен у металном кршу у којем до крова смрди на смрт?
Kада младић у врлетима Анда пита: Хавијере, толико је мртвих око нас – у чему је смисао свега? Одговор ћете добити у становима на Звездари, Kрушевцу или Бечу. И бићете захвални.
Нећете само гледати, то је снага овог филма. Осетићете.
Ухватила сам себе како вичем „не, је*оте“, док гледам како лик којег волим у тренутку нестаје. Последњих десет минута филма дочекала сам на ногама очију пуних суза. Померило ме ово остварење. Расплакало ме, разбеснело и насмејало. Идем толико далеко да кажем да ме и мало променило.
„Дружина снега“ није филм који се прати док мењате канале на телевизији. Ово је филм који остаје са вама.
Планирали смо да два и по сата колико траје одгледамо у две туре, да између поједемо нешто. Нисмо се померили. Једва да сам и телефон погледала. Није ствар у томе што знате шта се десило – знала сам како ће се завршити. Ствар је у томе што је режисер кроз дијалоге са преживелима испричао догађај онако како се дешавао. Ово је живот. Нема логике у томе ко ће преживети, а ко умрети. Нема припреме. Само константна непречишћена реалност.
Очај је приказан довољно реално да као контраст, као подигнута глава у снегу штрчи људски инат. Пука жеља за преживљавањем. Откопавање из гроба у који вас је природа бацила. Прича путника са Анда можда је једна од најбоље испричаних у историји.Сјајно је што је Нетфликс барем дао шансу Бајони и шпанским уметницима да је исрпичају како треба.
Нећете завршити последњи кадар убијени у појам. Напротив. Ово је филм који вас тргне својом силином. Погледате своје руке, зидове око себе и кажете – нема планине у мом животу коју не могу да пређем.
За крај, речи режисера који је гледао реакције преживелих након што су се упалила светла:
„Реаговали су позитивно. Био сам импресиониран видевши их како су се окупили први пут након 50 година. Сви заједно су гледали филм, грлили једни друге и плакали.“
Гледајте филм.
