Медији широм света последњих година преплављени су вестима о уласку кинеских борбених и извиђачких авиона у ваздушну идентификациону зону Тајвана, што се често погрешно тумачи као агресивни чин и најава предстојећег напада. Медијска гласила широм света последњих година преплављена су вестима о упаду кинеских борбених и извиђачких авиона у ваздушну идентификациону зону Тајвана.
Те вести ослањају се на статистику тајванског министарства одбране и свету се преносе кроз америчке медије, који неретко говоре о „кршењу“ те зоне.
Извештавање о излетима кинеских ваздухоплова у ту самопроглашену зону постали су редовна пракса, једна врста фиксног жанра, попут позоришта или опере у уметности – сензационалистичко трубљење о тензијама у околини Тајвана и војном сукобу који долази.
Мало је, међутим, познато да је ваздушна зона идентификације (доста) шира од територијалног ваздушног простора земаља, те да улазак у њу не значи кршење суверенитета неке државе. Кад се то има на уму, улазак летелица у неку зону идентификације, заправо, углавном није вредна тога да постане вест, осим ако не постоји одређена политичка агенда.
А она постоји, јер је у интересу САД и њених савезника у источној Азији да редовним, упорним извештавањима о томе како су кинеске војне летелице опет зашле у тајванску зону ваздушне идентификације створе у светској јавности утисак да је Кина агресивна и тако оштете њен углед и обезбеде изговор за продају наоружања Тајвану, односно, у случају неког будућег сукоба, за снабдевање тајванске армије оружјем или чак директну војну интервенцију против кинеских интереса.
Јер зона идентификације, заправо, је произвољна категорија која нема упоришта у међународном праву и коју државе успостављају без консултација и одобрења других правних субјеката – једнострано. Оне то чине да би свом ратном ваздухопловству дале више времена да одговори на евентуалну претњу која се приближава.
Прву такву зону прогласиле су, ко би други, него Сједињене Америчке Државе 1950. године након почетка Корејског рата, а ту праксу су прихватили њени савезници, па су тако, на пример, сопствене зоне увеле Велика Британија, Канада, Јужна Кореја, Јапан и Тајван.
Народна Република Кина је по угледу на праксу својих политичких противника једну такву зону прогласила над Источним кинеским морем, северно од Тајвана 2013, што је тада изазвало буру у америчким и проамеричким азијским медијима, јер се та зона делом преклопила са тајванском и јужнокорејском.
Тајванска зона идентификације заправо захвата и ваздушни простор над матицом Кином
Интересантно је и то да се тајванска зона ваздушне идентификације простире и преко међународних вода и чак великим делом захвата простор над обалом саме матице Кине (провинције Фуђијан и Џеђијанг), што доводи до апсурда да када кинески авиони лете над својом територијом заправо пролазе кроз тајванску идентификациону зону.
Штавише, тајванску зону идентификације су одредиле управо оружане снаге САД, које су до краја седамдесетих година биле стациониране на том пацифичком острву.
У том смислу јављање о уласку кинеских ваздухоплова у тајванску зону идентификације, нарочито давање паушалних оцена о њеном „кршењу“, може бити велика манипулација и потпуна дезинформација.
Наравно, чињеница да су нечији борбени авиони ушли у неку идентификациону зону јесте показатељ војне активности и када западни медији јављају о уласку кинеских летелица у тајванску идентификациону зону они данас углавном мисле на то да су пилоти Народноослободилачке кинеске армије прешли средишњу линију која на равне части дели Тајвански мореуз и пришли близу том острву.
То, међутим, још увек не значи да су кинески војни авиони ушли у оно што Тајван сматра својим ваздушним простором, те стога не значи неопходно агресивни чин или непријатељски акт.
Анксиозност у Вашингтону
Стално јављање о деловању кинеских летелица и бродовља у околини Тајвана које предузимају амерички медији, осим што је припремање тла за евентуални будући сукоб и једна врста одвраћања кроз превентивно алармирање светске јавности о војним активностима противника, је и израз немира у САД, где војни аналитичари и политички естаблишмент са забринутошћу гледају на јачање војних потенцијала Народне Републике Кине.
Она је у последњих десетак година у наоружање увела више нових балистичких и крстарећих ракета, међу којима и хиперсоничне, као и носаче авиона и десантне чамце, па су у Вашингтону забринути да би у наредних неколико лета Пекинг могао да се одлучи да војним путем поврати Тајван под своју контролу.
То би могло да ослаби геополитичку позицију САД у Пацифику, јер би у случају заузимања Тајвана кинеска морнарица стекла отворени, неометани пут и одскочну даску за излазак дубље у Тихи океан, те се својим снагама приближила америчким базама на осртвима Гуам и Окинава.
Иако Тајван поседује сопствену новинску агенцију у државном власништву, која се зове Централна новинска агенција и има издање на енглеском језику, у светлу наведеног, чињеница да вести о продорима кинеских летелица у његову идентификациону зону свету првенствено одашиљу амерички медији можда није чудна.
Једног дана ће можда заиста доћи до неког осетног војног инцидента у близини Тајвана, као што је размена ватре.
Али, док се тако нешто заиста не деси било би пожељно да се светска јавност боље информише о карактеру тајванске зоне ваздушне индентификације и с резервом узме извештавање о активностима кинеске авијације које се заснива на аутоматском и непромишљеном понављању алармистичких полуинофрмација које из источне Азије сервирају англосаксонске медијске куће.
Извор: РТС