Писац мора да пише о ономе што познаје и што је проживео, говорио је Ернест Хемингвеј – зато је ратовао, извештавао, пио по баровима Париза, Шпаније и Флориде, ловио дивље животиње по Африци и пецао рибу на Куби
Читаоце је освојио је сведеним приповедачким стилом и причама о јунацима такозване ‘изгубљене генерације’ који су доживели највеће трауме у 20. веку, попут Првог светског и Шпанског грађанског рата, велике економске кризе, али и о њиховој усамљености и несналажењу у новом свету.
„Он је прибављао искуства због авантуристичког духа, али их је и користио за његова дела… (која) су истинитија од стварности“, каже Александра Жежељ Коцић, професорка књижевности, за ББЦ на српском.
Добитник Нобелове и Пулицерове награде, написао је седам романа и више збирки кратких прича, а по његовим делима снимљено је десетак филмова.
Пронађен је мртав 2. јула 1961, након што је случајно повукао окидач док је чистио пушку, утврдила је тада истрага.
Међутим, много је оних који сматрају да је, нарушеног физичког и менталног здравља, извршио самоубиство.
Новинарско-телеграфски стил: Шта се крије испод леденог брега
Хемингвеј пише економично, његови ликови се упознају не само из онога што је о њима написано, већ и из онога шта недостаје.
Критичари објашњавају ову стратегију у писању такозваном теоријом леденог брега, где се „само једна осмина налази изнад површине воде, а оно што је изостављено, то јест оно што је потиснуто само оснажује причу“, објашњава Жежељ Коцић.
Његов стил многи описују као новинарски, а новинари су често међу највернијим читаоцима.
„Треба пронаћи и читати оно што је писао као новинар.
„Он поседује једноставност и садржајност, а то је новинарство које је давно умрло“, каже новинар Александар Васовић.
Васовић описује Хемингвејев стил као „писање без зановетања“.
Како је Први светски рат изнедрио изгубљену генерацију
Дете лекара и оперске певачице, Хемингвеј је одмах по завршетку гимназије почиње да ради као новинар у дневном листу Канзас сити стар.
По избијању Првог светског рата 1914. године, Хемингвеј се пријављује у војску, али је одбијен због лошег вида.
Убрзо одлази у Европу и придружује се Црвеном крсту као возач на италијанском фронту, где бива озбиљно рањен.
Период опоравка у болници и заљубљивање у болничарку Агнес вон Куровски послужиће као основа за роман Збогом оружје.
После рата се вратио у Америку и почео да пише за дневник Торонто стар, а почетком 1920-их, поново одлази у Европу, где из Париза да ради као дописник овог листа.
У Паризу ће упознати уметнике попут Пабла Пикаса и Хуана Гриса, писца Џејмса Џојса и песника Езру Паунда, али ће на њега највећи утицај извршити списатељица Гертруда Стајн у чијем салону је читао прве приче које је написао.
За њега и групу америчких писаца, који су учествовали у рату и одлучили да не живе у домовини, већ да лутају Европом разореном после рата, Стајн је рекла: „Ви сте сви изгубљена генерација“.
На Хемингвеја је утицало француско сликарство и књижевност са којима се сусрео у Паризу, па је његов највећи допринос на пољу стила, каже Драган Бабић, књижевни теоретичар.
Проучавајући овај период, Бабић, аутор књиге Императив новума: Први светски рат у српској и англоамеричкој међуратној прози, утврдио је да не постоји директни утицај Хемингвеја на тадашње српске савременике.
Његова генерација није не знала за Хемингвеја јер његова дела нису била превођена, а аутори попут Милоша Црњанског га уопште „не перципирају као великог писца“, каже Бабић.
Први преводи Хемингвејевих дела објављени су после Другог светског рата и пригрили су га писци формирани 1950-их, попут Светлане Велмар Јанковић и Моме Капора.
„Доживели су га као једног од аутора који им је дао могућност да продишу од социјалистичког реализма“, објашњава Коцић Жежељ,.
Критике Хемингвеја: Болничарке, ајкуле, матадори и урођеници
У Америци и Европи је важио за књижевно божанство, док на простору Балкана овај Нобеловац, према Жежељ Коцић, „патио због репутације – људи су упознати с његовим именом, а не његовим делом.“
На ту се репутацију, као и теме карактеристичне за Хемингвеја попут слављења мушкости кроз лов, ратовање и путовања по сиромашним земљама ради авантуре, у савременој култури више не гледа толико благонаклоно.
„Поред романа Старац и море, незаобилазном штиву моје генерације у адолесценцији, на памет ми прво падају фотографије Хемингвеја и читав имиџ онога што се данас анахроно назива ‘правим мушкарцем'“, каже Дајана Милованов, докторанткиња компаративне књижевности у Новом Саду.
„Мотиви лова, Африке, авантуре, лавова, бизона, и фотографије које Хемингвеја приказују с пушком, све то ми се чини да га је устоличило у колективној имагинацији као мушког писца с великим М“, каже Милованов, која запажања о књигама објављује на Инстаграм профилу Букаторијум.
Жежељ Коцић у књизи Хемингвеј и род проучава како књижевне теорије на пољу рода, пола и сексуалности третирају дела овог писца.
Хемингвеј је, подсећа, објавио збирку прича Мушкарци без жена, чиме је себе „кандидовао за непријатеља број један феминистичких критичарки“.
Једна од њих, Џудит Фетерли, проучавајући Хемингвеја и друге ауторе, сматра да је „читава америчка књижевност мушка.“
„Јунацима великих романа циљ је да остану сами, да испадну хероји и да прођу муке“.
Нобеловка Тони Морисон поделила је Хемингвејеве јунакиње на болничарке (Кетрин Баркли у Збогом оружје) и ајкуле (хладокрвна Лејди Брет Ешли у Сунце се поново рађа).
Путовање у Памплону, шпански град чувен по тркама с биковима, инспирисало је Хемингвеја да напише први роман Сунце се поново рађа (1926), неоствариву за то доба љубавну причу између америчког новинара Џејка Барнса, који због рањавања у Првом светском рату остаје импотентан, и британске слободоумне племкиње Лејди Брет Ешли.
У књизи Смрт у подне (1932), Хемингвеј описује борбу с биковима као суштински сукоб живота и смрти.
„Шпанци нису упознали никога ко не припада рођењем тој култури, а да је присвојио шпански поглед на свет, који је за Американце бруталан“, тврди Жежељ Коцић.
Иако примећује да су староседелачки народи у причи Зелени брегови Африке, безимени и безлични, стереотипно приказани, Морисон мисли да га не треба оптужити за ставове које заступају његови јунаци, објашњава Коцић Жежељ.
Његов став према Африци се променио, тврди, наводећи причу Испод Килиманџара објављену постхумно, „испуњену љубављу и поштовањем према Африци, где домороци добијају име и нема потраге за трофејима“.
Прави књижевни селебрити
Ернест Хемингвеј ствара у доба појаве фото-магазина и сам негује слику о себи као књижевној звезди и мачо-мену.
Надимак „Папа“ по коме га многи познају, смислио је сам.
Хемингвеј како га данас познајемо је „више културна конструкција, због тога његово дело пати, а нарочито данас када смо оптерећени сликама, лажним представама,“ тврди Александра Жежељ Коцић.
Она подсећа на профил који је песникиња Дороти Паркер написала за магазин Њујоркер и описујући његове атрибуте, Паркер је истакла „харизму, неодољивост, изједначила је уметничку вештину с мушкошћу, мушка искуства привилегована у односу на женска, тако да њега фраза ‘достојанствено држање под притиском’ (grace under pressure), одређује“.
„Фасцинантнији ми је због животописа, него литературе“ признаје новинар Александар Васовић, додавши „а опет волим доста ствари које је написао: романе Преко реке и у шуму, Зелена брда Африке, Збогом оружје, причу Кратки живот Френсиса Макомбера„.
Хемингвеј је био изузетно комерцијалан писац – његове књиге су се продавале у великим тиражима, по њима су снимани филмови, а он је био препознатљиво лице са насловница разних магазина.
Од педесетих година опседа га идеја да постао лажни представник самог себе, изгубила се граница између писца и звезде, приватног и јавног, онда је ипак добио Нобелову награду, објашњава Жежељ Коцић.
Иако се није појавио лично на додели, његов говор прочитан поводом добијања Нобелове награде 1954. многи сматрају једним од најбољих.
Писање је „усамљенички живот“, а писац се свакодневно „суочава с вечношћу или пак њеним недостатком“.
Последњу деценију пишчевог живота, по добијању награде, обележиле су разне болести, убрзано пропадање због деценија конзумирања алкохола и озбиљна депресија.
Хемингвеј на филму
Већина Хемингвејевих романа је екранизована – Збогом оружје два пута, први са Гаријем Купером и Хелен Хејз 1932, затим 1957. са Роком Хадсоном у главној улози.
„Пре читања Хемингвеја, прво сам гледао филм Старац и море са Спенсером Трејсијем“, присећа се новинар Васовић.
Филм У љубави и рату Ричарда Атенбороа заснован је на Хемингвејевом искуству из Првог светског рата, на основу кога је и написан роман Збогом оружје.
Критичари оцењују да је филм За ким звона звоне веома добра адаптација романа, што није случај с филмом Имати и немати.
Хемингвеј је ово дело сматрао његовом најгором књигом, а са редитељем Хауардом Хоксомсе опкладио да неће моћи да сними филм на основу романа.
Хокс је зато потпуно изменио заплет и усредсредио се на романсу главних ликова, у тумачењу Хемфрија Богарта и Лорин Бекол, који су се на снимању упознали и започели љубавну везу.
Хемингвејева биографија привукла је многе писце и редитеље да се позабаве његовим животом.
Мајкл Пејлин, члан комичарске групе Монти Пајтон и ТВ аутор, снимио је документарац о Хемингвејевим авантурама за ББЦ 1999.
У емисији „Значајни животи“ на радију ББЦ 4, Пејлин је читање дела Хемингвеја упоредио са тренутком када је први пут чуо музику Елвиса Прислија.
„Нисам могао да верујем да неко пише такве једноставне, а убитачне реченице.“
Неуспешни писац Гил, јунак филма Поноћ у Паризу Вудија Алена опседнут је писцима који су стварали у овом граду после Првог светског рата, па у сноликој секвенци среће Хемингвеја који обећава да ће његов роман показати Гертруди Стајн.
О романси између Хемингвеја и његове треће жене, чувене новинарке Марте Гелхорн снимљен је филм Хемингвеј и Гелхорн (2012) са Клајвом Овеном и Никол Кидман у главним улогама.
Чувени амерички документариста Кен Бернс снимио је троделни серијал о овом писцу 2021. године.
Хемингвеј за почетнике
Већина читалаца упознаће Хемингвеја кроз кратак роман Старац и море, причу о времешном рибару Сантијагу и његовом покушају да упеца огромну рибу, који је и део средњошколске лектире у Србији.
Неупућенима у његово дело, Васовић би препоручио роман Преко реке и у шуму, причу о пуковнику Роберту Кантвелу, који је „волео само људе који су се борили или били осакаћени у рату“.
Многи љубитељи истичу кратке приче у односу на романе: Милованов наводи причу Брегови као бели слонови, а Коцић Жежељ би му доделила Нобелову награду само за збирку У наше време.
Савременог читаоца, поготово млађе генерације, кратка проза је адекватнија за упознавање његовог стила, сматра Бабић.
Жежељ Коцић препоручује приче, кроз које се читалац упознаје са процесом писања и „научи да је сваки писац читалац, велики писац не може да настане без огромног читања“.
„Често је био оптуживан за глорификацију смрти и насиља, а оно има функцију у његовим делима, његово саосећање је неограничено.
„Он је осетљив, истанчан писац“, каже.
Пре десетак година, објављена су Хемингвејева писма пријатељима, у којима је, између осталог, открио да је несрећан због смрти љубимице мачке.
Хемингвеј, који је једно време на Куби бринуо о десетак мачака, био је приморан да успава Ујка Вилија пошто га је ударио аутомобил и поломио му две ноге.
„Морао сам да пуцам у људе, али никада у некога кога сам познавао и волео већ једанаест година“, написао је Хемингвеј пријатељу 1950-их.
Писао је и о туристима који су посетили његову вилу на Куби истог дана када је био приморан да прекине живот свог љубимца.
„И даље сам имао пушку и објаснио сам им да су дошли у погрешном тренутку и замолио сам их за разумевање и да оду.
Један од тих непозваних посетилаца му је одговорио: ‘Дошли смо у најзанимљивије време. Баш на време да видимо великог Хемингвеја како плаче јер мора да убије мачку'“, пише у писму.
Пишући о највећим превирањима у 20. веку, попут Шпанског грађанског рата, овековеченог у роману За ким звона звоне (1940), Хемингвеј је „срећом за његово дело, а нажалост за време у коме живимо, остао веома актуелан“, сматра Жежељ Коцић.
Његова дела одликује „хуманистичка визија света, упркос гротескности, бруталности и насиљу које је у њима присутно“.
Читање Хемингвејевих ратних романа враћа нас на њихов историјски значај, подсећа Жежељ Коцић, пошто су „смрт, психолошка и физичка траума приказане на нивоу појединца.
„Али та траума је колективно памћење културе која је била у превирању.“
Сто година после „бурних двадесетих“, на ивици озбиљних глобалних сукоба „то памћење може да се преслика и на тренутак у коме сад живимо“, указује она.
Јелена Максимовић
Извор: ВВС на Српском
